Ne očekujte previše od kraja sveta: Kraj i okrajci

Kritika filma Ne očekujte previše od kraja sveta

NASLOV: Ne očekujte previše od kraja sveta (Nu astepta prea mult de la sfârsitul lumii) / SCENARIO I REŽIJA: Radu Žude / ULOGE: Ilinka Manolaće, Ovidiu Piršan, Nina Hos, Dorina Lazar i dr. / TRAJANJE: 163’ / DRŽAVA: Rumunija, Luksemburg, Francuska, Hrvatska / GODINA: 2023.

Aforizam Stanislava Ježija Leca koji je Žudeu poslužio kao naslov najnovijeg ostvarenja Ne očekujte previše od kraja sveta, prikazanog na Festivalu autorskog filma u Beogradu, imperativom ranjava publiku, ali je (s namerom) ostavlja u životu, polazeći, sva je prilika, od pretpostavke da je ista ta publika, poput likova filma, većinom odavno prestala da očekuje išta od sveta, osim njegovog kraja. A sudeći prema okolnostima i uslovima života iz Žudeovog dramaturškog leksikona, kraj je neminovan i nedalek: ljudi ginu u saobraćaju brže nego što stižu da budu sahranjeni, za korporacije se žrtvuje više sati nego što ih u danu ima, radnici ostaju osakaćeni na neuslovnim poslovima, a odgovorni ih pozivaju na odgovornost…

U stilskom i tematskom pastišu, reditelj zadržava osnovna obeležja sopstvenog stvaralaštva – bespoštedan i neugodan humor, društvenu kritiku, senzibilitet za hvatanje i potcrtavanje apsurda u svakodnevnom životu, te variranje filmske slike (na način na koji je to u filmu Baksuzni seks ili luda pornografija (2021) činio sa konvencijama žanra), odnosno uvođenje različite vizuelne građe. Iz ovog mnoštva se, kao glavna narativna linija, ujedno i putna trasa, izdvaja jednodnevna misija protagonistkinje Anđele (Ilinka Manolaće), po zanimanju asistentkinje produkcije: naći među brojnim radnicima koji su osakaćeni na svojim radnim mestima onog najpodesnijeg za kampanju jedne austrijske korporacije o značaju zaštitne opreme. Paralelno sa crno-belom zrnastom slikom Anđelinog putovanja razvijaju se – mestimično usporavaju i ukrupnjuju – prizori iz filma Anđela nastavlja dalje (Angela merge mai departe, Lukijan Bratu), rumunskog ostvarenja iz 1981. o taksistkinji Anđeli, koja pokušava da se održi na površini tradicionalno muškog posla i uopšte muškog sveta. Na filmu iz 1981. Žude ne vrši kolorističke intervencije – za razliku od monohromata novog sveta, stari svet ostaje u boji, ali se njegove sitne mane i previdi koji su izbegli cenzuru (siromašni ljudi, stanovnici prestonice u redovima za hranu…) zoom-in-uju preko granica razaznatljivog.

Roj ideja za nekoliko filmova zaleće se ovde u jedan, pa je celina neretko preopterećena inače zasebno pronicljivim delovima. Mnogo se toga htelo pokriti, kao da kraj sveta zaista može nastupiti svakog časa, pa je neophodno izbeći nedorečenost: o mizoginiji, radnoj eksploataciji, klasoj raslojenosti, komunističkom nasleđu i neokapitalizmu, medijskom oblikovanju pojedinca i čitavih (sup)kultura kroz društvene mreže, neuslovnosti života u Bukureštu, rasizmu i šovinizmu (odnos prema romskoj populaciji provejava replikama kao nevralgična tačka rumunskog društva)… Perspektiva sveta pritom je većinom ograničena na kolski prostor, suvozačko mesto, uz Anđelu koja tu jede, spava, radi, ima intimne odnose, sluša preglasnu muziku (izbor muzike takođe je važan indikator socijalnih prilika), što ne čudi budući da većinu dana provodi u vožnji koju je jednako iscrpljujuće gledati čitava 163 minuta filma, ali u kojoj, uprkos premoru, ostaje prostora i za gledalačku anksioznost. U grozničavoj napetosti čoveka koji nije spavao cele noći, pa mu se ujutru čini da se svet kreće dvostruko brže nego inače, deluje da je samo pitanje trenutka kada će junakinja završiti kao deo nepreglednog skupa grobova kraj puta – u bezvučnoj sceni nanizanih krstova koji se ređaju do besmisla.

Žude kao jedini moguć vid eskapizma za Anđelu nalazi tiktok – bojeni upad u crno-belu stvarnost. Seksizam u maniru Endrua Tejta kroz protagonistkinjin alter-ego Bobitu postaje pokušaj ovladavanja neprijateljskim diskursom kroz njegovo prisvajanje, preuveličavanje i posledično diskreditovanje. Meta-postupak pritom se ogleda u činjenici da je Bobita pozajmljena od postojeće tiktok persone čiji je tvorac sama glavna glumica Ilinka Manolaće. Metafikcijska mreža širi se i kroz angažovanje Ovidiua Piršana, nepokretnog naturščika u ulozi istoimenog (nepokretnog) fabričkog radnika, potom cameo Uvea Bola, čija rediteljska delatnost izrazito odudara od Žudeove, ali ih spaja sklonost ka kontroverzi (u životu, odnosno, u Žudeovom slučaju, na filmu), i na kraju ulogu Dorine Lazar, junakinje filma Anđela ide dalje, u svojevrsnom produžetku lika iz vremena komunističkog blagostanja, čija feministička i klasna borba izgleda nije dovela do željenog ishoda.

Završni segment filma, ukopljen u narativnu liniju koja prati Anđelu, stilski je distinktan. U gotovo četrdesetominutnom statičnom kadru u boji konačno odabrani fabrički radnik Ovidiu, koji ne svojom, već krivicom kompanije, usled povrede na poslu ostaje nepokretan, sa porodicom sedi pred objektivom, pozivajući radnike na oprez i dosledno korišćenje zaštitne opreme. Sve mučnija, sve smešnija, sve suludija sa svakom novom inscenacijom, ova izuzetna sekvenca postupno se udaljava od zbilje Ovidiuove nesreće. Transfer od autentičnog ka isfabrikovanom poklapa se sa izvrtanjem narativa: poniženi i uvređeni, uhvaćeni u zamku tendencioznih logičkih grešaka zastupnika austrijske kompanije, odjednom kao da govore u njenu, a ne u sopstvenu korist. Nakon gotovo dva sata vožnje sa Anđelom, publika u ovom statičnom kadru-sekvenci ne dobija odmor kakvom se mogla nadati (mada je u poetičkom smislu on najbliži Žudeu kakvog zna). Umesto toga, kroz nepomičnu kameru posmatra sistematično iznurivanje plena, svrstana tačkom gledišta među filmsku ekipu, u supremacijsku off poziciju. I kao što je realnost u boji samo kada je medijski posredovana, tako je i emocija moguća samo kada je prerađena, sintetisana od svih onih tropa koji bi trebalo da izazovu empatiju i u konačici obezbede profit.

Svršetak sveta je zbrkan, neporubljen, teskoban i apsurdan ili mu barem Žude kao takvom prilazi, oblikujući ga povrh svega u zastrašujuće prizemnom tonu, bez ikakve mogućnosti rasterećenja. Čak i u trenucima konfuzije i pretencioznosti, Ne očekujte previše od kraja sveta čini se kao najverodostojnija predstava kraja – stanja koje je već nastupilo, samo niko nije stigao da ga opazi.

(Fotografije iz filma objavljene su uz odobrenje press službe Festivala autorskog filma u Beogradu.)