Na jesenas raspisanom konkursu za filmske projekte na temu Prvog svetskog rata pobedio je projekat Zaspanka za vojnika, inspirisan Srpskom trilogijom Stevana Jakovljevića, a iza koga u autorskom smislu stoje scenaristkinja Nataša Drakulić i reditelj Predrag Antonijević (O pokojniku sve najlepše, Mala, Spasitelj…). Šta se trenutno događa sa tim projektom u najavi, saznaćemo iz razgovora upravo sa Natašom Drakulić.
Šta se u ovom trenutku zbiva sa projektom Zaspanka za vojnika?
U ovom trenutku odvija se pokušaj skupljanja dodatnog novca za film pošto iznos koji smo dobili od Filmskog centra Srbije, nažalost, neće biti dovoljan za njegovu realizaciju. Naši producenti apliciraju na raznim fondovima. Ono što nas sve zajedno ohrabruje jeste da su za sada pronašli koproducente koji, kao i mi, veruju i vole ovaj projekat. Nadamo se svi da ćemo, zajedničkim naporima, obezbediti sva sredstva i početi sa snimanjem. Isto tako, odazvali su nam se i neki donatori. Nadamo se najboljem.
Kako je došlo do vaše saradnje sa rediteljem Predragom Antonijevićem?
Predrag Antonijević je želeo da radi Vreme smrti Dobrice Ćosića. Pošto do tog posla nažalost nije došlo, a s obzirom da oboje imamo isti senzibilitet prema Prvom svetskom ratu i svemu kroz šta je herojski prošla naša vojska i pre svega otadžbina, počeli smo da razmišljamo i o drugim romanima i novelama na tu temu. Sve je to bilo i pre ikakve ideje da će uopšte biti ovakvog konkursa. Nosio nas je elan da probamo da stvorimo neko delo koje će na pravi način ispričati svu tragediju i veličinu tog vremena.
Da li ste i pre početka saradnje bili upoznati sa njegovim rediteljskim opusom, i ovde i u SAD?
Gledala sam ranije njegove srpske filmove O pokojniku sve najlepše i Malu za koje smatram da su odlični. Od holivudskih filmova, do tog trenutka samo Spasitelja i imala sam veliku želju da ga upoznam pre par godina ne sluteći da ću imati i tu čast da sarađujemo. Ta saradnja se pokazala kao veoma dobra pošto smo posle rada na scenariju Zaspanka za vojnike napisali još jedan veliki projekat zajedno, kriminalističku seriju od deset epizoda Ubice moga oca, čije snimanje počinje ovog meseca za RTS. Eto, kao i u mnogim stvarima u životu, nekad drugo bude prvo, ali oboje se nadamo da ćemo sledeće godine živeti Zaspanku.
Koji je po vašem sudu najvažniji aspekt Jakovljevićeve Srpske trilogije za ovu i bilo koju drugu potencijalnu adaptaciju?
Ovo je veliki, obiman roman koji nosi niz mogućnosti za adaptaciju. Mi smo izabrali samo njegov početak, prvu ratnu godinu, i po motivima tog dela romana, konstruisali našu priču koja se svidela komisiji. Meni lično, najvažniji aspekt je autentičnost tog romana jer je Stevan Jakovljević bio svedok događaja o kojima piše a i kada to nije, opet su mu neposredno prepričavani. Izuzetno je dragoceno to saznanje za čitaoca da su se ti događaji odvijali baš na taj način, mnogo lakše možete da ih osetite. Paralelno sam radila i učestvovala u okviru svoje kuće RTS-a na nekoliko različitih projekata povodom obeležavanja jubileja Prvog svetskog rata i kroz ruke mi je prošla brojna literature na tu temu, uključujući i razne dnevnike i memoare. Bila sam urednik igrano-dokumentarnog filma Panta Draškić – Cena časti o prvom ađutantu kralja Aleksandra i čoveku koji bio neposredno uz njega tokom ovog rata. Takođe, koautor sam i urednik serijala Đaci u Velikom ratu, posvećenog našim đacima koji su se nakon albanske golgote obreli na školovanju u drugim zemljama.. Bilo je tu još nekoliko projekata na kojima sam bila dramaturg… Nakon sve te savladane građe, delo Stevana Jakovljevića meni je ostalo najdraže.
Budući da je reč o poobimnom literarnom predlošku, kako je tekao dramaturški rad na njemu?
Nije bilo toliko teško budući da smo se odlučili samo za prvi deo ove knjige, odnosno neke delove. Tu su se jasno izdvojili glavni likovi oko kojih smo ispleli našu filmsku priču inspirisani nekim događajima koji su opisani u knjizi. Dugo smo radili na ovom projektu, imao je nekoliko verzija ali uvek u okviru svoje osnovne teme kako smo je od samog početka postavili – a to je priča o herojstvu i prijateljstvu dvojice vojnika, o spremnosti da se žrtvuje za drugog, za otadžbinu. Mislim da smo kroz tu priči uspeli da damo i pravi omaž toj našoj slavnoj vojsci.
Da li ste tokom priprema i rada na ovom projektu uspeli da dokučite zašto je tako malo filmova na tako značajnu i filmičnu temu, naravno, osim produkcijskih i budžetskih uslovnosti?
Mislim da se odgovor na ovo pitanje krije u tome šta je bilo sa nama nakon tog rata. Kolektivno sećanje na herojstvo tog vremena godinama je sistematski uništavano i potiskivano. U vremenima kada je pomalo i počela da se budi svest, novca više nije bilo. To je šteta i to je tužno jer ta slavna vojska zaslužuje da se svaki građanin ove zemlje ponosi time što je deo iste.
Razgovarao: Zoran Janković