NASLEĐE

Dok se jedni pozivaju na to da smo narod i kultura opterećena nasleđem, drugi pate od manjka našeg nasleđa u kinematografiji, ali činjenica je da je naš odnos prema nasleđu isti kao i prema sećanju − duboko selektivan. Kao i naše osećanje identiteta radi se o temi sa duboko polarizovanim doživljajem u srpskom društvu. Međutim i takav odnos prema nasleđu se može smatrati nečim što nasleđujemo. Nasleđe se prostire po vertikali društvene svesti i obuhvata različite aspekte života.

Pojam nasleđa je složen i označava nekoliko komponenata koje su integralne u njegovom sastavu: lično, porodično, društveno, političko. Ove komponente su gusto isprepletane i direktno utiču jedna na drugu. Naše lično nasleđe uslovljeno je delimično porodičnim nasleđem, dok je ono uslovljeno društvenim koje obrazuje političko nasleđe koje ponovo dolazi u direktnu relaciju sa ličnim nasleđem. Ono što najviše odbacujemo kao nasleđe je upravo onaj deo nasleđa koji nas najviše definiše. Ono što se trudimo da izbrišemo, da zaboravimo, jeste upravo ono što je neizbrisivo u nama.

Odabrani filmovi selekcije „Nasleđe“ se na različite načine bave ovim pojmom postavljajući prava pitanja koja ukazuju na njegovu slojevitost i ambivalentnost. Dva dugometražna ostvarenja „Teret“ Ognjena Glavonića i „Cinema Komunisto“ Mile Turajlić, pa zatim kratkometražni filmovi „Tranzicija“ Milice Tomović i „Poslednja slika o ocu“ Stefana Đorđevića nude vrlo ličan autorski doživljaj različitog aspekta nasleđa: ličnog, kolektivnog, privatnog i političkog.

Debitantski dugometražni igrani film Ognjena Glavonića, „Teret“, nastao nakon dokumentarca „Dubina dva“, društveno i etički je najvažniji film snimljen u Srbiji u poslednjih deset godina. Film prati čoveka koji ne putuje samo kroz razorenu zemlju već putuje i do svoje savesti. Privatni život glavnog junaka oblikuje političko nasleđe. On je prećutni saučesnik užasa i njegov postupak, uslovljen borbom za egzistenciju, jeste na izvestan način personifikacija celog srpskog odnosa prema nasleđu ratnih zločina iz devedesetih godina prošlog veka. Vlada (Leon Lučev) i bukvalno i metaforički vuče za sobom teret nasleđenog, izbegavajući da sazna šta je ono što je nasleđeno iako ga to izjeda i probija u njegovu svest. Na taj način film govori i o tome kako kolektivno nasleđe postaje lično i privatno.

U kratkometražnom filmu „Tranzicija“ Milice Tomović na primeru duboko lične priče saznajemo o patrijarhatu na kojem srpsko društvo počiva. Priča o tranziciji iz jednog pola o drugi, govori pre svega o jakom osećanju identiteta koje se probija uprkos svemu. Jana (Ivana Vuković) se oprašta od svoje porodice i prijatelja, svog nasleđa, sa tajnom koju zna samo njena sestra. Tajna je da se ona pozdravlja i sa svojim biološkim nasleđem, i ne odlazi u Ameriku na postdiplomske studije, već na operaciju promene pola. Baveći se jednom intimnom pričom, autorka tretira društveni portret zemlje na primeru jedne porodice.

„Cinema Komunisto“, dokumentarno ostvarenje Mile Turajlić, donosi filmsku priču o filmskom nasleđu. Govoreći o filmskoj industriji zemlje koja više ne postoji, rediteljka ovde progovara o fenomenu jugoslovenske kinematografije, kao i o njenom jedinstvenom mestu na mapi svetskih kinematografija. Reč je o plodnoj produkciji koja predstavlja nasleđe i osnovno uporište svih kinematografija (i država) koje su nastale iz nje. „Cinema Komunisto“ se najviše bavi i složenim i jedinstvenim odnosom jugoslovenskog identiteta i partizanskog filma i na koji način je film bio važan činilac u definisanju ovog identiteta. Sa filmskog aspekta u pitanju su spektakli, ali i filmovi koji govore o narodnooslobodilačkoj borbi u cilju da nasleđe te borbe živi u generacijama koje joj svedoče samo iz bioskopske sale. Kroz film o jugoslovenskoj kinematografiji autorka istražuje identitet i nasleđe zemlje kojoj je ta kinematrogafija pripadala.

„Poslednja slika o ocu“ Stefana Đorđevića je film koji nije opterećen težinom postavljanja bilo kakve teze iako je tematika koju tretira gotovo antička. Terminalno bolesni Dušan (Igor Benčina) bezuspešno pokušava da pronađe nekoga ko će preuzeti brigu o njegovom sinu Lazi (Marko Matić). Protagonista se bori sa sopstvenim odlaskom, pokušavajući da ga olakša stvarajući uspomene svom sinu. Ipak, ne bori se sa egocentričnim strahom od smrti koji svi delimo, već sa strahom za svoje dete. Put kroz opustošenu zemlju u kojoj ima malo ljubavi, kristališe ljubav oca i sina. Ovaj put ostavlja neizbrisiv trag ljubavi i prisustva u životu sina, ali ne poriče prazninu koja ostaje, poput očigledno prevelike jakne koju otac ostavlja svom sinu. Sin će naslediti prazninu, ali će naslediti i sećanja i ljubav, te Đorđević na intiman način razlaže dvojakost pojma nasleđa.

U pogledu forme i „Teret“ i „Poslednja slika o ocu“ se mogu definisati kao road movie, to jeste dramska struktura koja podrazumeva fizički put a koji postaje ogledalo (unutarnjeg) puta koji junaci filma prolaze. Sa druge strane, „Teret“ je postavljen duboko introspekcijski, gotovo portretno, oslikavajući promene u centralno postavljenom protagonisti. U tom smislu postoji formalna bliskost sa „Tranzicijom“ koja je još izraženija u svojoj portretnoj formi. I „Teret“ i „Tranzicija“ dele tačku fokalizacije smeštenu u centralnim junacima, tako da je filmski svet o kojem govore obojen protagonistima. Kada je reč o filmu „Poslednja slika o ocu“ radi se o narativu fokusiranom na vezi oca i sina te se celokupan svet filma zasniva upravo na odnosu njih dvojice. Iako se u startu izdvaja rodom od ostala tri filma, „Cinema Komunisto“ deli određenu emotivnu intonaciju koju možemo pronaći i u „Tranziciji“ i u „Poslednjoj slici o ocu“, ali i trezvenost koju „Teret“ gradi u pogledu pristupa društvu. U pogledu estetike i fotografije, Đorđević nudi snažno izražajan stil, pre svega odabirom formata slike (4:3), a zatim i kompozicijama koje su duboko narativne. U izvesnom smislu i u ovom aspektu su i „Teret“ i „Tranzicija“ srodni sa Đorđevićevim filmom, i može se reći da pripadaju istom talasu novije srpske kinematografije. Njihova estetika podrazumeva pronicljiv uvid u srpsku stvarnost koji se podjednako oslanja na stvarnost koliko i na subjektivnu viziju autora. Istovremeno se radi o individualnoj kreaciji i prihvatanju estetskog nasleđa.

Selekciju filmova uokvirenu temom nasleđa možete pogledati od 25.11. do 9.12. u Kombank dvorani u okviru programa Sala srpskog filma.

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Cinema Komunisto. Credits: Dribbling Pictures