The Loudest Voice (2019) PRODUKCIJA: HBO KREATORI: Tom Mekarti (Tom McCarthy), Aleks Metkalf (Alex Metcalf) ULOGE: Rasel Krou (Russel Crowe), Sijena Miler (Sienna Miller), Set Mekfarlan (Seth MacFarlane)
Serija Najjači glas svakako otvara mnogobrojna zanimljiva politička pitanja. Zapravo, otvara sva bitna pitanja, od uticaja medija, ljudi iz senki koji kontrolišu celokupan svetski poredak, do pitanja šta je ispravno i pogrešno, odnosno da li je moto cilj opravdava sredstvo zaista u redu. Takva pitanja su bitna, i upravo zbog toga, često su obrađivana. Takva pitanja iziskuju dve vrste odgovora: prvi odgovor je onaj na koji smo navikli, a to je da je to sve strašno i u takvim odgovorima govori se o načinima funkcionisanja stvari u takvom sistemu. Drugi odgovori spadaju u onaj red šokantnih i radikalnih odgovora, koji su sposobni da promene pogled na svet.
U ovom ogledu nećemo se baviti takvim odgovorima.
Još jedna u nizu kvalitetnih serija iz HBO produkcije, Najjači glas, uspela je u mnogočemu. Postavila je bitna društvena pitanja, kroz priču o Rodžeru Ejlsu (Roger Ailes), konzervativnom i kontraverznom političaru, producentu i osnivaču često kritikovane, ali nesumnjivo popularne televizijske mreže Foks Njuz (Fox News). Uspela je, a da joj to nije bio ni primarni cilj, da me zainteresuje i svojom formom.
U ovom ogledu, politiku i društvo ću prepustiti drugima, i u političkoj seriji dozvoliću sebi da budem naizgled larpurlatista.
Dakle, ukratko, sredstvo koje koriste je, u nedostatku boljih izraza, apozicija u kojoj se prikazuju kratki odlomci budućih događaja. Kažem apozicija, iako znam da to nije najtačniji termin, uzevši u obzir da takva umetnuta slikovna rečenica ne objašnjava bliže imenicu, odnosno glavnu nit priče, već prekida radnju i kratkim slikama iz budućnosti istovremeno ukida saspens i još ga više pojačava.
Pokušaću prvo kroz rečenični sklop da opišem takav metod.
Takva forma mi je posebno bila zanimljiva jer sam, pre nego što sam uopšte počeo da gledam seriju, krenuo da radim na novom romanu. Neću iskoristiti ove redove da se besramno promovišem, već ne znam drugi primer koji bih dao. U novom romanu, takođe sam pokušao u određenim rečeničnim sklopovima da se poigravam sa umetnutim odgovorima u sred postavljenih pitanja. Plastično, to izgleda ovako:
Da li smo, ne znam, da li smo bili zaljubljeni. Da li je čovek, nema odgovora, da li je sposoban da odmah sve zna.
Kao što se može videti na primeru, ne znam i nema odgovora rečenica počne pitanjem za koje čitalac ne zna kako će se završiti, samo zna da je u pitanju pitanje, zatim im se da odgovor, da na takvo pitanje nema odgovora, i onda čitalac sa predznanjem da pisac na pitanje koje postavlja nema odgovor, ili u nekim drugim slučajevima ima potvrdan, odnosno odričan, dakle, ne znajući dalji tok rečenice, čitalac može unapred da zna šta bi trebalo da misli o takvom pitanju. I onda, na kraju, sazna i samo pitanje, i ono mu već unapred deluje poznato, deluje mu da mu je već neko unapred nametnuo svoje mišljenje, jer je i pre samog kraja rečenice dobio odgovor.
Sad, na primeru serije. Kratka crtica o biografiji Rodžera Ejlsa. Rođen četrdesete godine, karijeru je počeo kao savetnik za odnose sa javnošću za republikanske predsednike i kandidate, poput Ričarda Niksona (Richard Nixon), Ronalda Regana (Ronald Reagan) i Džordža Buša (George H.W. Bush). Zatim je bio glavni odgovorni urednik i osnivač desničarske televizijske mreže Foks Njuz, koja je uvek protežirala Republikance. Uz to, bio je i osuđen za seksualno napastvovanje i Trampov lični prijatelj. Ali, uz sve nepopularne i zatvorski kažnjive delove ličnosti, bio je mnogo dobar u svom poslu. Zbog toga, a da se ne bi ušlo u potcenjivanje njegovog poslovnog, zarad njegovog privatnog, bilo je potrebno napraviti jedva primetan balans i usmeriti gledaoce u kom pravcu bi bilo dobro da razmišljaju.
Kratak primer:
Rodžer Ejls je imao ženu, ali je istovremeno bio sa većinom svojih radnica, često ih primoravajući na seks zarad održavanja pozicije, što mi ne znamo od samog početka. Najčešću seksualnu vezu imao je sa Lorom Lun (Laurie Luhn), koju igra Anabel Valis (Annabelle Wallis). U početku njihova veza deluje kao isključivo seksualno prirode, ali tokom njihovog odnosa vidimo kratke slike iz budućnosti, u kojima vidimo Loru kako se pere od toga, kako se gleda u ogledalo, kako se gadi same sebe, kako je boli.
To je, dakle, ono što se dešava posle, a što mi vidimo između zareza, u toku samog čina.
Razlog zbog kojeg sam napisao naizgled larpurlatizam, na samom početku, upravo leži u tome što je to izuzetno suptilno, ali delotvorno političko oruđe kojim se koriste autori serije. Mi, baš zbog toga što serija nije plitka i prikazuje sve dobre i sve loše strane jedne tako grandiozne ličnosti kakva je Rodžer Ejls, često budemo dovedeni u zabludu da je on glavni pozitivac. Ali takve stvari, suptilno umetnute, sugerišu nam šta bi trebalo da mislimo, ulaze u naše polje nesvesnog.
To društveno nesvesno je ono što smatramo kulturom. Ima u tome ironije jer se kultura u smislu umetnosti i intelektualnog rada ubraja u najfinije svesne ljudske aktivnosti. Tako bi izgledalo da je kultura istovremeno i naglašenije samosvesna od većine onoga što radimo…[1]
Teri Iglton, britanski socijolog, profesor književnosti, autor više od pedeset knjiga koje obuhvataju različita polja, od teorije, postmodernizma, do ideologije i religije, na ovaj način piše o uticaju društvenog nesvesnog u umetnosti.
Kreatori serije Najjači glas jasno su znali da postoji šansa da mi, kao gledaoci, odlučimo da navijamo za jednog takvog monstruma kakav je Rodžer Ejls, pogotovo zbog maestralne glume Rasela Kroua. To, jednostavno, nisu smeli da dopuste, jer ovo je, ipak, serija obojena ideologijom. Serija koja ima snažnu političku i društvenu poruku.
Samo što nekad, najbolji način da nekom prodate svoju ideologiju nije da mu gurate prst u oko. Naprotiv, nekad se ideologija može prodati između dva zareza.
[1] Teri Iglton – Kultura, str. 45, izdavač CLIO, Beograd
