Svetskom festivalskom premijerom u Lokarnu i regionalnom na festivalu u Sarajevu svoj život pred očima publike otpočeo je film Svi severni gradovi. Reč je o prvom dugometražnom igranom filmu reditelja Daneta Komljena (koji je u profesionalnim vodama debitovao segmentom u okviru omnibusa Oktobar) i srpsko-bosansko-hercegovačko-crnogorskoj koprodukciji.
Dane Komljen je i autor scenarija, ali i tumač jedne od glavnih uloga, pored Bobana Kaluđera i Borisa Isakovića. Direktor fotografije je Ivan Marković, koji je bio snimatelj i kratkog filma Dvorišta, jednog od pobednika ovogodišnjeg Bašta Festa, film su montirali Dane Komljen i Nataša Damnjanović, za zvuk u filmu su se postarali Igor Čamo, Simon Apostolou i Jovan Munižaba, a za scenografiju Magdalena Vlajić. Film su producirali Nataša Damnjanović, Vladimir Vidić, Amra Bakšić-Čamo, Adis Đapo, Bojana Radulović i Zoran Galić.
Zvaničan sinopsis Svih severnih gradova glasi ovako: Bela soba i plavi šator podignut u njoj, gde dva muškarca dele odnos za koji reči ne postoje. Boban i Boris žive u napuštenom kompleksu gotovo identičnih bungalova, okruženi zalutalim magarcima, plastičnim bocama i crvenim bobicama, divljom trskom, visokim drvećem i sezonskim radnicima. Dolazak nekog novog u ovaj osamljeni prostor preokreće njihovu uhodanu svakodnevicu. Spoljašnji svet se pojavljuje i sa sobom donosi priče o drugim vremenima, o gradovima na severu i jugu, o tome kako nešto biva napraljeno. Nove veze se uspostavljaju, stare menjaju. Ljubav može biti krhka kada nema ime. Ne, ne zovi me ‘druže’. Kako da te zovem onda?
U rediteljskoj eksplikaciji o stilu i ideji filma, scenarista i reditelj Dane Komljen otkriva i pojašnjava sledeće: „Obrise ovog filma sam po prvi sam video u praznini između dve slike – sećanja na telo oca i sećanja na telo ljubavnika. O njihovoj vezi sam počeo da razmišljam iz želje da shvatim šta je to što te dve slike imaju zajedničko. U periodu između te dve slike sam odrastao – u Bosni devedesetih i u Srbiji dvehiljaditih. Ovo odrastanje je bilo obeleženo slikama snimljenim amaterskim kamerama, snimcima koje sam tokom godina viđao na televiziji, na kojima ljudi u šumama i ljudi na ulicama, u vojnim uniformama i trenerkama, lica zaraslih u bradu i drhtavih ruku, vrše nasilje jedni nad drugima. Kao i svi mi, odrastao sam u društvu u kome se nasilje nosi na površini kože i u kome svaki dodir u svakom trenutku može da se preobrazi iz zagrljaja u udarac. U potrazi za vezom između ta dva udaljena sećanja, uronio sam u ove stare 4:3 VHS slike. Film koji je između tih slika počeo da se pojavljuje sadrži iste sirove i jednostavne elemente kao i ti TV snimci – krupne, neobrijane muškarce – ali u sebi sada nosi i mogućnost da ti elementi budu iznova iskorišteni, možda u drugačijem poretku i u drugim odnosima. Dva muškarca koja dele sklonište, prostor koji su nastanili ne iz potrebe da pobegnu, već iz želje da zamisle novi poredak stvari. U Svim severnim gradovima sam hteo da zamislim prostor u kome sile koje isključuju nemaju nadmoć nad silama koje žele da prigrle. Pored toga što pokazuje situaciju ova dva fikcionalizovana lika, ovaj film uključuje i scene koje prikazuju samo njegovo pravljenje. Ovi elementi se uvode u drugoj polovini, kako jača potreba da se zagrli, potreba da se svet obuhvati u svojoj celosti i neodredivosti. To osećanje je prizvano snimanjem sa dve kamere – jednom koja je snimala ono što je unapred napisano i predodređeno i drugom koja je snimala sve ono što je iza i izvan toga, pokušavajući da uhvati sve ono što okvir filmske slike obično ne sadrži, trenutke koji nam izmiču u svojoj neshvatljivosti. Funkcija te druge kamere je da ukaže na mogućnost da sve može postati film i da sve može biti obuhvaćeno – svi gestovi, sve forme, sve što postoji, čak i kada okleva, čak i kada još uvek nema svoj konačan oblik. Iako ne tvrdi da je bilo šta više od privremenog zajedništva, ovaj prostor takođe treba da postane neka vrsta skloništa za sve isključene priče i afekte, isključene fantazije, oblike i načine života. Samo mesto na kome želim da snimam ovaj film je deo istorije zaboravljenih snova dvadesetog veka. Napušteni hotelski kompleks na ivici Crne Gore, u blizini granice sa Albanijom. Hotel je privatizovan i njegovo rušenje je već započelo. Nalazi se na margini i prostora – državna granica – i vremena – ostataka onoga što je nekada bila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Hotelski kompleks je struktuiran kao ponavljanje jednog oblika – bele kocke. Sve kocke imaju istu osnovnu formu, ali svaka takođe ima i jedno uočljivo odstupanje – položaj stepenica, položaj prozora. Otkako je kompleks napušten, u njegovom centru je iz veštačkog jezera izrasla mala šuma. U sred svih ovog šipražja, to je mesto rigorozno u svojoj modernosti. Istovremeno, mesto je i prostor nestajanja i prostor koji nestaje. Prvi put sam se susreo sa ovim prostorom dok sam jednog leta kampovao na obali mora sa prijateljem. Slučajno smo naišli na njega tokom jedne od šetnji. Dok smo ulazili u ove bele kocke, u njima smo primetili tragove onih koji su tu boravili pre nas – plastične boce, jastuke, cipele. Možda treba da postavimo šator ovde, rekao je jedan od nas. Možda ne treba da odemo odavde, rekao je drugi. Kasnije sam shvatio da ne otići nije pitanje vremena, već pitanje prostora. Ne otići je kao šetnja čije je ishodište neizvesno. Struktura čitavog ovog filma je poput jedne šetnje, krećući se korak po korak, od šatora do sobe, od sobe do bungalova, od bungalova do sela, od sela do samog filma kao takvog. Svi severni gradovi je istraživanje ovog jedinstvenog prostora koje se okreće oko pitanja – na koji način možemo živeti zajedno? To pitanje je osnova na kojoj se ovaj film temelji – ne iz potrebe da se podigne spomenik nekom telu, ideji, zemlji, bratstvu, osećanju, već iz želje da se pokaže da smo svi mi u ovome zajedno.“
Dane Komljen, rođen 1986. godine u SFRJ, studirao je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i savremenu umetnost u Fresnoju, u Francuskoj. Njegovi kratki filmovi prikazivani su i nagrađivani na festivalima u Kanu, Lokarnu, Roterdamu, Marseju i Sarajevu. Svi severni gradovi je njegov prvi celovečernji film. Film traje 97 minuta, a kao mogući početak bioskopske distribucije zasad se pominje decembar ove godine.
Zoran Janković