NASLOV FILMA: Zaposlena (Her Job) SCENARIO: Nikos Labot, Katerina Klitsioti REŽIJA: Nikos Labot ULOGE: Mariša Trijantafilidu, Dimitris Imelos, Marija Filini TRAJANJE: 89’ ZEMLJA: Grčka, Francuska, Srbija GODINA: 2018.
Žena osuđena na patrijarhalne obrasce, monotone kućne poslove, pasivnog muža i hirovitu decu. Kapitalistička mašinerija koja izrabljuje potlačene zarad profita. Snađeni koji gaze nesnađene. Iako sve u premisama „Zaposlene“ (Her Job) navodi na važnu koliko i prežvakanu tematsku konfiguraciju savremene evropske kinematografije, grčki reditelj Nikos Labot uspeo je da iznedri debitantski dugometražni igrani film pun tihog intenziteta, lišen patosa i grandilokvencije.
Ova grčko-francusko-srpska koprodukcija nas već prvim kadrovima uvodi u svet Panajote, tridesetsedmogodišnje domaćice zarobljene u recesijskom sunovratu savremene Grčke. Jednostavni ali delotvorni postupci – kamera usredsređena na detalje usisavanja, čišćenja, pranja sudova i klasično režirani porodični pasaži – dočaravaju skromnu, repetitivnu i skučenu svakodnevnicu protagonistkinje. Panajotino robovanje ulozi nametnutoj od strane društva i okruženja prožima se sa izveštajima o ekonomskoj krizi i društveno-političkim previranjima u Grčkoj, u vidu vesti sa radija, kako to već nalažu kodovi evropske realistične socijalne drame.
Okvir je dakle oproban u arthaus struji i gotovo stereotipan, a i sama junakinja se isprva čini gotovo karikaturalnom. Iako inspirisana stvarnom osobom, izbrisana, suzdržana i naivno dobrodušna Panajota teško je zamisliv lik u doba individualizma, oportunističkih poriva i neoliberalnog komformizma. No, gledaočeva skepsa ostaje kratkog veka jer Labot i koscenaristkinja Katerina Klitsioti ubrzo kroz par kratkih scena jasno definišu njen profil. Saznanja da je Panajota gotovo nepismena, da je poreklom sa sela i da ima tek par dana radnog iskustva, gledaocima su dovoljni da rekonstruišu njenu prošlost, razumeju zavisnost od muža i „opravdaju“ njenu dobrotu, te nepoverenje u tako prostodušan lik zamene empatijom.
Nakon školske i precizne kontekstualizacije, dolazimo do paradoksa na kome počiva ovaj Labotov film – Panajota se zapošljava kao čistačica u tržnom centru bežeći tako iz rodne u radnu potlačenost. Središnji deo filma sasvim odgovara anti-kapitalističkom diskursu recentnih ostvarenja Kena Louča („Ja, Danijel Blejk“, „Izvinite što smo vas propustili“), ali sa jednom bitnom razlikom. U narativ o robovlasničkom izrabljivanju i prekarijatu radnika i radnica (supervizor ubeđuje zaposlene u važnost njihove uloge) grčki autor smešta ženu koju eksploatacija na određeni način oslobađa. Za razliku od likova primoranih na prekarne poslove, poput onih u gorepomenutim Loučovim delima, Panajota muževljevu nezaposlenost i posao čistačice vidi kao priliku za emancipaciju. Njeni postupci (prihvatanje prekovremenog rada, nezahvalnih zadataka) i izjave o radnom mestu („Ja bih ovde htela da ostarim“) zapravo iznad svega podsećaju na opterećujuću ulogu majke-supruge-domaćice. Konflikt se javlja istovremeno i sasvim prirodno. Muž Kostas oseća da mu je dominantni položaj ugrožen („Ja sam postao dadilja“), o čemu najbolje govori „patrijarhalni sram“ na njegovom licu u izvrsnoj minijaturi u kojoj mu Panajota za stolom prosleđuje novac krišom, kako bi se od okoline sakrilo da žena prehranjuje porodicu. Kontradiktorna srž „Zaposlene“ očitava se dalje u lajtmotivu usisivača. Predmet par excellence kućnih poslova (upravo njime i počinje film) mesto prepušta naprednom usisivaču sa volanom, koji postaje Panajotina glavna emancipacijska alatka. U Gugl-eri, kada su tehnološka pismenost i baratanje mašinama imperativ, Panajota na poslu uči da upravlja 2.0 usisivačem i da se služi bankomatom (opet, očigledan znak finansijske nezavisnosti).
U produžetku paralele sa dva Loučova remek-dela mogao bi se pomenuti i lančani uticaj kapitalističkog uređenja na savremenu porodicu. Labot prikazuje dvojako dejstvo krize na porodicu koja tone u siromaštvo: Panajotin posao ujedno umiruje stare i stvara nove porodične tenzije. Izolovanost bližnjih naglašava se i kadriranjem. Roditelji i deca gotovo po pravilu su izolovani u kadrovima, u okviru kojih je Panajota dodatno izopštena fokusom i zamućenom pozadinom. Reditelju Labotu i direktoru fotografije Dionisisu Eftimiopulosu ipak bi se moglo zameriti što ovaj, u početku efektan postupak, rabe sve dok ne zapadne u manir.
U Labotovoj studiji karaktera, najsnažniji utisak bez ikakve sumnje ostavlja glumački izraz Mariše Trijantafilidu. Rezervisana i dosledna, protkana detaljima, izvedba grčke glumice neupitno je dostojna ambicioznijih filmova panevropskog kalibra. Nažalost, uzevši u obzir jezičku barijeru, zbog koje su karijere mnogih glumica sa margine Evrope ostale u zapećku, biće pravo čudo ako Trijantafilidu uspe da se nametne izvan grčkih granica. U njenoj glumi u „Zaposlenoj“ sve vreme titra nekakva potisnuta telesnost: naspram indisponiranog muža i zatvorena u porodičnu ćeliju, Panajota je neprestano u zgrčenom, diskretnom, stidljivom položaju tela. Kada se takva pozicija ustanovi kao norma, svaka sitnica postaje primetna: telo se otvara postepeno, jedva vidljivo, sve do plesnih koraka na samom kraju filma koji poprimaju gigantske proporcije. U istom ključu valja posmatrati i Panajotin female gaze refleks, usmeren na radnicu obezbeđenja tržnog centra.
Veristički, bez formalnih vratolomija i gotovo bez muzike, kroz fokusiran pravolinijski scenario i neusiljenu režiju, Nikos Labot isporučuje siguran debi na tragu velikana Kena Louča i braće Darden. Zagovornici doslovno shvaćenog osnaživanja ženskih likova (kakve su novije role Šarliz Teron, Džesike Častejn ili Gal Gadot) ostaće uskraćeni za radikalniji empowerment narativ, dok će umerenija feministička kritika u „Zaposlenoj“ prepoznati neophodan i u regionalnoj kinematografiji sve zastupljeniji diskurs. Nalik ovogodišnjim hrvatskim filmovima „Mare“ Andree Štake i „Tereza37“ Danila Šerbedžije, „Zaposlena“ nam ne donosi oslobođenu, već junakinju koja, uz nezaobilaznu dozu ženske solidarnosti, sitnim koracima osvaja slobodu odupirući se konzervativnoj paradigmi.
