Priču o ovogodišnjem izdanju festivala Beldocs završićemo razgovorima sa rediteljima nagrađenih filmova u selekciji srpskog dugometražnog filma. Zid smrti, i tako to nagrađen je za „za minucioznu studiju raspadanja erodirane vašarske zabave koja polazi od izbledelog sjaja spektakla i ponire duboko do apsurda takve egzistencije“. Sledi intervju sa autorom.
Kako vam izgleda početak kino-života Zida smrti… u Srbiji ovih dana?
Bilo bi divno kada bi mogli da sudimo po domaćoj premijeri na Beldocsu, bio bi ovo početak uspešne bioskopske distribucije. Publika je odlično reagovala. Nažalost, u Srbiji više ne postoje bioskopi koji prikazuju dokumentarni film, i besmisleno je razmišljati o bioskopskom životu dokumentaraca.
Koliko se publika na Beldocsu pokazala kao dobar ili zahvalan uzorak da se opipa utisak koji ta priča ostavlja na gledaoce?
Publika na Beldocsu, kao i svim festivalima dokumentarnog filma, nikad ne predstavlja prosek gledalaca, ali nisu ni svi filmovi namenjeni svim senzibilitetima. Kreativni dokumentarni film raznolikošću pristupa zadovoljava ukus radoznale festivalske publike, koja je spremna da se prepusti manje očiglednim formama i stilovima. A dominantni elementi priče u filmu Zid smrti, i tako to univerzalno su relevantni, pa domaća publika, i publika koja nije sa ovih prostora, reaguju slično. Prihvataju film, i emotivno, i konceptualno.
Koje bi to bile najzanimljivije impresije koje ste čuli nakon prikazivanja filma na Beldocsu?
Pozitivni komentari kolega koji prepoznaju suptilne postupke autorske ekipe filma, konačna su potvrda da je film manje ili više uspešno realizovan, i lepo ih je čuti. Međutim, utisak koji mi se urezao nije bio izrečen meni, već bratu junakinje filma. Jedna devojka je potrčala je za Brankičinim bratom, i suznih očiju, pokušavajući da se osmehne, rekla mu da pozdravi sestru i da joj prenese da je ona razume. Nije bilo patetično.
Mnogi su na prvu loptu u slučaju Zida smrti pominjali rad direktora fotografije, Pabla Fera Živanovića. Da li je taj aspekt filma u i tom obliku bio zacrtan od početka ili se možda iskristalisao tokom samog radog na filmu?
Slika koja se pojavi pred publikom neminovno jeste rezultat celokupnog procesa rada na filmu. Sa Pablom sarađujem već godinama, i njegov talenat zaslužuje da privuče pažnju. On je taj koji fotografiji daje posebnu likovnost. Konkretno, ovakav opservacijski pristup i stil kadriranja, nametnuli su mi se već prvim slikama koje sam imao u glavi na samom početku razmišljanja o filmu, o Brankici, o zidu smrti, o vašarima. Pored Pabla i mene, koji izborom uglova i planova gradimo vizuelni aspekt filma, podjednako značajna je Jelena Maksimović koja uticajem na izbor kadrova i svojim rezovima koji daju završnu formu svakom kadru, konačno oblikuje film. Na kraju, za izgled slike izuzetno je zaslužan kolorista Nikola Mrdalj.
A kako doživljavate aktuelnu srpsku dokumentarističku berbu, sagledavano u kontekstu predočenog na Beldocsu?
Za vreme Beldocsa imao sam grip, i jedva sam se dovukao na svoj film. Pored svog, pogledao sam samo još dva filma, pa ne mogu da kažem da sam temeljno sagledao kvalitet domaćeg dokumentarca ove godine. Ali na osnovu filmova koji su snimani prethodnih godina i onih koji se sada snimaju, očigledno je da srpski dokumentarni film opravdava značajno mesto u svetskoj kinematografiji i zasluženo dobru reputaciju.
Šta sada? Koji je dalji put ovog filma i nazire li se već neki novi projekat? Pošto se Zid smrti, i tako to u dobroj meri približio estetici igranog filma, da li možda sebe vidite i na polju dugometražnog igranog filma u nekoj doglednoj budućnosti?
Nikada nisam pravio veliku razliku između igranog i dokumentarnog filma. Film je film. Igrani film se često približava estetici dokumentarnog, i obrnuto. Trenutno mi prija da se bavim dokumentarcima, iako sam se godinama školovao za igrani film. U fazi razvoja i inicijalnog snimanja su dva dokumentarna filma Beginnings i Yiwu – Santa’s Secret Workshop, a uskoro će biti završen i scenario za igrani film Koryo.
Razgovarao: Zoran Janković