Milica Tomović (1986) je nagrađivana rediteljka čiji je debitantski dugometražni igrani film „Kelti“ imao premijeru na ovogodišnjem Berlinalu (Berlin Film Festival). Strani kritičari (Sara Vord, Oliver Džonson) su pohvalno pisali o filmu, a rediteljka Tomović je već sa svojim kratkim filmom „Tranzicija“ pokazala da se njen glas čuje na najvećim svetskim festivalima. Dobio sam priliku da premijerno pogledam „Kelte“ i nakon toga smo se našli u kancelarijama gde smo vodili razgovor o nostalgiji, poimanju seksualnosti, ali i saradnji između reditelja i dramaturga.

U eksplikaciji za „Kelte“ pominješ temu nostalgije, a radnja filma se odvija devedesetih godina prošlog veka. Neki smatraju devedesete crnilom, neki ludilom, ali ovde vidimo da se prema tom vremenu ipak odnosiš sa izvesnom toplinom. Sveukupno snalaženje kojim se stvara privid normalnosti, kao da danas deluje čak i romantično…

Slažem se, mislim da svi imamo takav odnos prema svom detinjstvu. Bez obzira na situaciju u kojoj smo živeli… Šta si ti znao o imanju i nemanju tada? Bavio si se svojim odrastanjem, a spolja si posmatrao ljude koji tako žive i snalaze se… Iz perspektive deteta smo svi mislili da tako mora da izgleda život. To je funkcionisalo jer većina porodica oko nas tako i jeste živela.

Pa da, ali u kom trenutku dođe trenutak samospoznaje da, na primer, kao u „Keltima“, nacrtani trbušnjaci na zelenoj majici ipak nisu pravi kostim Rafaela? 

Kako misliš – to nije Rafaelo, kad jeste?

Jeste u neku ruku, ali…

To što je malo zgažen, bože moj… Mislim, ukusna je torta čak i kad je zgažena, zar ne?

Kad smo već kod toga, upečatljiva je scena u kojoj nestane struje i baš tad iznose rođendansku tortu… Zapravo, u nekoliko scena nestaje struja i svaki put baš tad počne magija…

Zanimljivo je kako mrak omogućava da se dese neke stvari koje duboko želiš, a ne smeš da ih uradiš bile da su to emotivne ili seksualne želje, a s druge strane mi je bilo užasno dirljivo… Ono kad si mali i kad se desi da nestane struje, odjednom deluje da imaš pristup drugom svetu, tama te plaši, ali te i uzbuđuje… Ipak za roditelje nestanak struje znači paniku – opet nešto moraju da popravljaju, opet nešto moraju da izmišljaju…

Iako je u pitanju kolektivni lik, ipak se Mama i Tata izdvajaju kao glavni junaci. Deluje kao da su oni izgubili život upravo u tom snalaženju, da u njima nema više života, kao da stalno pokušavaju da probude nešto živo u njima?

Da, žele da probude u sebi ono što su nekad bili, da se sete šta ih je to nekad, pre svog tog snalaženja, činilo ljudima. Pored svih tih funkcija koje su dobili, funkcija oca, majke, žene…

Tu je negde i njihova seksualnost nestala…

Ali nije orgazam tema, već je tema brak koji je počeo nepovratno da se raspada. Pored nedostatka strasti koje pominješ, postoji i nedostatak bliskosti, ljudi ne znaju da komuniciraju, sveli su se na osobe, koje su u nekom rutinskom obavljanju života…

Da li je onda vreme u koje si smestila radnju uzrok raspada njihovih odnosa? Ili je problem u samoj postavci monogamnih zajednica?

Mislim da sam namerno radnju smestila u taj period, jer je baš to glavni razlog. Šta se dešava sa parovima koji su živeli normalno sve do trenutka dok zemlja nije počela da im se raspada? Može se povući i paralela sa današnjicom – ova situacija u kojoj se nalazimo takođe ima velike posledice po brakove, odnose…

Semezdin Mehmedinović ima lepu misao u novom romanu – njegov junak doživi infarkt tokom tuširanja i kada lekarski tim počne da ga spasava, on shvata da njegovo golo telo ne predstavlja više nikakvo uzbuđenje. Čini mi se da je i odnos tvojih junaka došao do te tačke. Tako dolazimo i do tabua, a to možemo da povežemo i sa „Tranzicijom“ gde je tema promena pola. U „Keltima“ govoriš o ženskoj seksualnosti, impotenciji… Da li te privlače tabui?

Nisam sigurna da me zanimaju tabui, zanimaju me ljudi… Što se tiče „Tranzicije“, ona je bila drugačija, ne može mnogo da se referiše na ovaj film i dugo vremena sam razmišljala kako da se bavim temom promene pola i to nekako jeste tabu, ali ovde ne vidim da sam se bavila nekim tabuom.

Da, ali bavila si se ženskom seksualnošću, impotencijom, u neku ruku to jesu tabui u našem društvu, ne misliš?

Možda, ali ja sam žena, to za mene nije tabu…

Ne mislim da je tebi tabu, već da je društvu tabu, kakvu percepciju toga ima društvo…

Dobro, nemoj da se ljutiš. (smeh)

Hajde da pređemo na nešto što su te često pitali. Naziv filma – „Kelti“. Zašto Kelti?

Pre svega je film dobio naziv zahvaljujući mom ujaku, koji je sebe uvek predstavljao Keltom. Kada sam uzela da pišem taj scenario sam pomislila što da ne – neka budu Kelti. To je potraga za novim identitetom: kad ti se jedan urušava, potreba da izgradiš neki drugi koji nije vezan za celu političku situaciju za koju misliš da nisi lično odgovaran, pa sebe ne želiš ni da definišeš…To je nekakav izlaz za likove, može da se čita kao politički identitet, socijalni, seksualni, kako god, ali možeš da ga prisvojiš i ne moraš da ga pravdaš..

Da, nekako svi beže od nečega…

Svi beže od definisanja, iako svet ima sve više i više kategorija u koje možeš sebe da staviš…

Na scenariju si radila s Tanjom Šjivar. Reditelji često sami pišu svoje filmove, neguje se „kompletna autorska poetika“. Šta misliš, šta je uzrok tome i zbog čega je tako redak slučaj uzimanja scenarija od scenarista i scenaristkinja?

Volela bih da budem još više otvorena prema tome, pokušala sam da napišem sama scenario, nije bio ništa posebno, pa sam se odlučila da se otvorim ka drugim ljudima, pogotovo što Tanju dugo znam i veoma smo bliske, tako da je to prilično lako išlo… Ja sam pisala, njoj sam davala, ona je dopunjavala i to dalje razvijala, pa smo prekrajali…

Znači ona je razvijala tekst, nisi uzela njen scenario i radila po njenoj ideji?  

Ne, ali ona je sa dosta svojih ideja oplemenila scenario… Znam da je i dalje to dosta zatvoren način rada. Volela bih da jednom dođemo zajedno do ideje, da pročitam neki scenario, samo da ga uzmem, ali ne znam, i dalje sam nekako rigidna po tom pitanju…

Šta misliš, zašto je to tako?

Zato što imamo malo šansi da režiramo i nije da imaš ponudu na stolu – evo ti deset scenarija, biraj, ostvariće se šta god… Takve su okolnosti, retko snimamo i onda želimo da radimo ono što nam je zaista bitno jer se borimo za taj projekat, to je sve vreme neko cimanje, nekog vučeš, stalno nešto tražiš, a to ćeš uvek da radiš bolje kad ti je do nečeg mnogo stalo… Loša strana toga je što nemamo razvoj komunikacije sa dramaturzima, a mislim da je bitno.

Nema ni na fakultetu.

Da, tu leži i razlog tome, da smo morali jedni s drugima da sarađujemo, kao što moramo sa kamerom ili montažom, pa da nađemo nekog s kim naučimo da sarađujemo. Ako si nužno povezan onda naučiš da komuniciraš, da staviš ego sa strane i da stvaraš zajedničko delo…

Da, pričam iz pozicije dramaturga, teško je nekom progurati scenario, moraš da dobiješ nekakvu nagradu da bi neko uopšte želeo s tobom da priča..

Slažem se, mora da se dogodi neko Berlinale da bi krenula priča…

„Kelti“ su imali premijeru na Berlinalu u okviru programa „Panorama“. Festival se odvijao onlajn. Kakav imaš odnos prema tome?

Super je bilo kad smo dobili vest, vrištali smo i sve što ide uz to, ali kad shvatiš da je onlajn nekako… Ne znam, nemaš osećaj da je film zakucan, kao da prepravljanju nikada nema kraja kada se sve održava onlajn.

Da li bi radije volela da uopšte nema onlajn projekcija i festivala?

Pa ne, jer je ipak povuklo mnogo dobrih stvari… Dobijamo pozive na druge festivale, dobili smo sales M-appeal, oni će promovisati film na svoj način, tako da sa te strane jeste dobro, jer ako nema festivala, neće biti ni nas − svi filmovi koji čekaju na premijeru će se nakupiti i to će biti nesagledivo. Već sad je bilo tako, mislila sam ko će nas uzeti jer nas već toliko ima… Kad gledaš svoj film misliš da si napravio nešto posebno, ali onda shvatiš da je svako napravio neki poseban film i da je svako poseban…

Kakav odnos imaš prema tome, prema takvoj konkurenciji u radu?

Osećam se rasterećenije jer kad je takva konkurencija shvatiš da nisi ti taj kojeg svi čekaju, da ima i drugih i onda je nekako zdravije, možeš da nastaviš da se baviš životom i da se ne zavaravaš da je ovo neka velika stvar koja će ti promeniti život, već ćeš živeti kao i do sada. Ipak je lepo što je film otišao u Berlin…

Pa dobro, ipak nije baš sve isto, pamte se filmovi koji su bili prikazivani u Berlinu, lakše će neki naredni odlaziti na sve druge festivale…

Možda, ali će se snimiti još dvesta filmova… Etiketica Berlinala pruža ponos, satisfakciju svakome ko je radio na filmu, ali to je sve… Idemo dalje da radimo.

Često se filmovi dele na festivalske i bioskopske, kakve ti želje imaš sa „Keltima“?

Ja bih volela da bude i bioskopski i festivalski, što da ne?

Za kraj, dajem ti priliku da kažeš šta god hoćeš… Da li smišljaš nekad govore?

Da, uglavnom se zahvaljujem porodici (smeh)… Ne znam, volela bih da nikad više ne radim intervjue, mnogo su naporni… Zaboravim šta hoću da kažem… Tanja Šljivar kaže sve što treba, ja samo kažem „da“ ili „tako si lepo to rekao“… „tako si to lepo rekla“

Dobro, ako nećeš da kažeš ništa što si oduvek htela, onda smo završili…

Surovo.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Irena Canić