Maša Seničić (1990) je nagrađivana pesnikinja, urednica portala Before After, i već nekoliko godina koselektorka programa Hrabri Balkan u okviru Festivala autorskog filma zajedno sa Stefanom Ivančićem. Za Filmoskopiju sa Mašom Seničić smo razgovarali o pojmu hrabrosti, važnosti povratka filmova i publike u bioskope, kao i tome šta zapravo čini jedan festival i zašto je njihov opstanak u hibridnom obliku važan kako za autore tako i za publiku.

Festival autorskog filma se, uprkos svemu, održava u bioskopima. Zajedno sa Stefanom Ivančićem si već par godina koselektorka programa „Hrabri Balkan“, koji ove godine broji osam ostvarenja. Šta je zajednički imenitelj filmovima koji su prikazivani u okviru tog programa?

Svake godine se oboje to pitamo kada dođe do pisanja uvodnog teksta jer nikada ne mislimo unapred, trudimo se da se zajednički imenitelj pojavi prirodno, isključivo u odnosu na filmove koje smo imali prilike da vidimo te godine. U tom smislu najznačajniji zajednički imenitelj tokom aktuelnog, šestog Hrabrog Balkana, jeste to što se program dešava u bioskopu; pored svih autorskih zajedničkih/distinktivnih karakteristika, rekla bih da smo odabrali ostvarenja koja se „razvijaju“ na izvestan način i čiji ritam zahteva potpunu posvećenost filmske dvorane. Opet, odabrani su bez neke duboke dogovorene namere – sve ovo sam shvatila tek kada sam filmove ponovo pogledala u bioskopu. Verovatno ih u očima publike ujedinjuje nešto sasvim drugo.

Ove godine, uprkos značajno komplikovanijoj situaciji nego prethodnih, uspeli ste da privučete dva domaća filma da imaju svoje premijere u okviru vašeg programa: „Domovine“ Jelene Maksimović i „Kako sam pobedio lepak i broznu“ Vladimira Vuletića, a svetsku premijeru imao je film bosanskog autora Zulfikara Filandre – „Minotaur“. Izjavila si da je značajno da se premijere ipak održe pred publikom jer su mladi autori ionako već dovoljno demotivisani…

Filmovi se godinama pišu, razvijaju, transformišu, snimaju, finansiraju; u njih svoje znanje i trud ulažu brojni pojedinci, a mislim da svi oni – pogotovo autori na početku svojih karijera – zaslužuju da njihov film bude događaj. Ne govorim o premijeri kao o svečanom činu, to je smešno, već kao o prilici da se sopstveni film doživi među gledaocima. Da se dobiju reakcije i nova perspektiva. Nakon što je film Ivana Ikića „Oaza“ imao premijeru u Veneciji (što je nesumnjivo jedan od najvećih uspeha srpskog filma tokom poslednje decenije), pri čemu autoru nije bilo dozvoljeno da prisustvuje (kao ni protagonistima filma), razmišljala sam o tome šta uopšte predstavljaju premijere i šta znači kada je film primljen na neki tako veliki, čuveni, festival: kome zapravo taj kitnjasti logo služi (stavimo po strani olakšice na budućim fondovima, u prodaji i distribucji) – ukoliko film na velikom platnu ne pogledaju, pa o njemu zatim i diskutuju, kolege, kritičari, publika? Izuzetno me uznemirava takav simbolički kapital, ali i činjenica da odjednom usled ove potpuno nepredvidive situacije pristajemo na to da je bolje da se stvari dese po svaku cenu, pa događaje namenjene fizičkom svetu samo „prevlačimo“ u digitalni; da ne bude zabune, veoma cenim napor koji stvaraoci raznih disciplina ulažu u to da održe kontinuitet u neprijateljskim uslovima, ali imamo dužnost da kritički pristupimo ideji prebacivanja svega na internet. Ono što nije mišljeno da bude onlajn tamo možda neće dobro ni funkcionisati. Iako se radujem novim generacijama filmova (ili srodnih audiovizuelnih oblika) koji će nastajati i rasti isključivo na internetu, onlajn prostor i bioskop ne treba da služe kao zamena jedan za drugi, već da postoje istovremeno i u dijalogu, svaki u svojoj izvornoj autonomiji.

Šta čini, u kinematografiji, Balkan hrabrim? Da li postoje određene teme koje Balkan neguje više od drugih, tj. da li misliš da je tako, i zašto?

Uvek se nekako, kada govorimo o filmu, vratimo na temu, a to nas neretko (pa i u slučaju pojedinih domaćih i regionalnih filmova o kojima se priča ovih dana) ograničava da o filmu mislimo kao o poligonu za plasiranje (političkih) stavova ili poruka, a ne kao o kompleksnoj umetničkoj i/ili zanatskoj celini. U pokušaju da odgovorim zato se odmičem od tematske analize, pa i od kvalitativnog poređenja Balkana sa drugim kinematografskim prostorima – smatram da je hrabro što se konačno poslednjih godina u takozvanom regionu nesumnjivo pomeraju granice rodova i žanrova. Pojavljuju se hibridni filmski oblici koji, premda ne mogu još uvek da se finansiraju izvan granica igranog i dokumentarnog, funkcionišu najskladnije upravo u svom nepristajanju na zadate okvire. Nekoliko baš takvih, uspešnih i smelih, prikazali smo i u okviru Hrabrog Balkana.

Kao selektori, svake godine pogledate značajan broj filmova mladih autora da biste napravili selekciju. Osim kvaliteta, da li postoji neki drugi kriterijum za odabir filmova? Program vam je prilično raznolik – tu se nalaze esejistički filmovi, kratki igrani, dugometražni igrani, dokumentarni …

Čini mi se da Stefan (Ivančić) i ja imamo različite ukuse i kritičke aparate, što je valjda dobro; a i to se menja, budući da i dalje učimo da gledamo filmove. Kada nešto oboma nepovratno privuče pažnju gotovo prećutno odlučimo da će biti deo selekcije. Ne diskutujemo mnogo o tome odakle i zašto to mislimo, a ne verujem ni da postoji ultimativni, objektivan kriterijum (ni kod drugih selektora, pa tako ni kod nas) – to je neposredni sklop želja da se prikažu sveži naslovi, da se promovišu određene težnje u pristupu i, naposletku, da se objedine autori nespojivi na bilo kom drugom mestu.

Festivali traju svega par dana (iako ovogodišnji FAF traje dvadeset dana usled vanrednih mera), a pripremaju se cele godine. Šta je sve ono šta se dešava, a što mi ne vidimo? Kako se stvara i priprema festival?

Najviše je toga što se ne vidi, arhitektura ovakvih i sličnih manifestacija je prilično složena, ali rekla bih da se festival, kao i sve, gradi na temelju komunikacije – nekad iscrpljujuće, nekad motivišuće. Mnogo je i neostvarenih želja, a još više kompromisa koji bi i trebalo da ostanu nevidljivi (ili makar da se o njih ne spotiče). Festivalski deo pred publikom zaista je tek prezentacija uloženog vremena i rada. FAF je sredinom devedestih zamišljen kao ostrvo smisla te kao takav uvek ima prostora za napredovanje, a podrška MEDIA programa je podstrek da nastavimo u pravcu kreiranja dodatnih programa i u mesecima bez filmskih projekcija. Tu je i katalog, pa ove godine najednom biva opipljiv taj trud iza stvaranja festivala – u tekstovima koji otkrivaju namere i preokupacije tima, u raznolikim tematskim celinama, u količini i kvalitetu filmova/reditelja.

Neminovno je pričati o pandemiji korona virusa i merama kada pričamo o umetnosti i festivalima danas. Vidimo da se predstave, filmske premijere, koncerti otkazuju ili se značajno redukuje broj publike, a budžeti su sve manji i manji. Da li misliš da izvođačke umetnosti i festivali treba da se prilagođavaju situaciji i nauče da barataju sa onim šta imaju ili je potrebna neka radikalnija promena?

Za mene upravo prilagođavanje ne sme da znači baratanje samo onim što već imaš, već učenje, sazrevanje i menjanje u pravcu kojim želiš/moraš da se krećeš u izmenjenim uslovima. Onlajn filmski festivali potežu razne nove probleme, ili makar izazove: od strukture, plasmana, distributerskih prava, do kvaliteta projekcije, tehničkih mogućnosti itd. Čula sam više puta snishodljivo pitanje tokom prethodnih nekoliko meseci – zašto je problem da se svi filmovi prikažu onlajn? Neće biti problem, ali tek onda kada se pronađu modeli u kojima filmski festivali nisu tek lepo dizajnirane striming platforme sa pristupačnom cenom, već prostori čije pojedine karakteristike, koje nije lako uvek ni imenovati, od njih i oko njih formiraju jednu zajednicu (pa makar ona bila i jednokratna).

„Hrabri Balkan“ postoji već par godina i nadam se da će postojati i dalje, zato što nam svake godine donosi zaista kvalitetan izbor filmova mladih autora sa ovih područja. Šta možemo očekivati u budućnosti? Čemu se nadate?

Nadam se filmovima koji ne zaziru od autoironije i koji nisu mrtvi ozbiljni; slojevitom humoru, možda najsubverzivnijem alatu trenutno na raspolaganju.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Aleksandar Duduković