Kritički pregled selekcije animiranog filma Martovskog festivala
Pišući osvrt na selekciju animiranog filma jubilarnog 70. Martovskog festivala nemoguće je u potpunosti se osloboditi osećaja teskobe, budući da se većina autora i autorki bavi težnjom ili nemogućnošću ostvarivanja slobode bilo kroz umetnički izraz ili narativ samog dela. Većina filmova je dramski izrazito potentna, tehnički napredna i daje jasan komentar na svet u kom živimo. Ukoliko bi se selekcija transponovala u fizički objekat, on bi bio sluzav, hladan i sam bi sebe pojeo po završetku festivala. I pored takve neprijatne spoljašnjosti, sa njega bi bilo teško skloniti pogled.
Nula – Seme (Mihajlo Dragaš, 2022, 7’) i Pas – Klinički mrtav (Luka Tilinger, 2022, 2’52’’) su animirani spotovi za pesme grupa Nula i Klinički mrtav. Nula – Seme je introspektivno putovanje nepobedivog ratnika koje, uz mnogostruku upotrebu demonske simbolike, asocira na serijal video igara Castlevania, i sam poznat po izuzetnoj muzici koja prati igru, ali i po konstantnom istraživanju odnosa akcije i patosa. Dragaš uspešno pronalazi balans u vizualima koji su dovoljno atraktivni da stoje sami za sebe, ali u kombinaciji ili kao potpora muzici kreiraju novo značenje, čime autor naizgled bez napora izdiže utilitarnu vrednost spota na umetnički nivo. Tilingerov Pas – Klinički mrtav je spot sa neočekivanim spojem animacije i muzike. Vizuelni identitet je na prvi pogled previše nežan za muziku koju prati, sve dok se ne obrati pažnja na tekst pesme i ne oseti potreba lirskog subjekta koji zahteva pažnju, nežnost i insistira na svojoj bezazlenosti. Animacija polazi od ličnog prostora – kuhinjskog okruženja – i progresivno eskalira do energetske erupcije u kojoj je vulkan zamenjen toplanom. Konstantnom smenom kontrastnih boja i nepredvidivim sadržajem narednog kadra stvara se izazovna dinamika koja uspešno prati ritam pesme.
U kratkom vremenskom periodu, Robi (Sofija Stojanović, 2022, 2’50’) uspeva da uspostavi kontekst, odnose likova, dinamiku ali i misteriju koja se do kraja filma razrešava. Jednostavna ali precizna rešenja iskorišćena su u pričanju priče koja po svojim motivima borbe čoveka i robota ali i po postavci u prirodi i konačno dizajnu protagoniste evidentno predstavlja omaž Tartakovskom i Samuraju Džeku, na najbolji mogući način. O novcu i sreći (Ana Nedeljković, Leon Vidmar, Nikola Majdak mlađi, 2022, 9’48) je claymation komentar na opresivnost kapitalističkog svetskog poretka i otrovnu kulturu korporativne pozitivne misli. Kada je ovaj tip animacije u pitanju, tokom gledanja uvek postoji svest o satima provedenim u minimalnom pomeranju elemenata. Sama činjenica da film govori o neizdrživom i besciljnom radu u kapitalizmu otvara pitanje da li je i umetnički proces samo deo tog sistema ili je zapravo jedini način da mu se autori suprotstave. Glas novinarke Maše Mileusnić kao naratorke sa lakoćom donosi još jedan sloj familijarnosti sa prikazanim svetom. Moguće je čuti osmeh u glasu naratorke koji je jednako artificijelan kao i osmesi koji se mehanički utiskuju u simpatične, umorne radnike od plastelina. Koristeći strukturu početka dečije pesme Bio jednom jedan lav Duška Radovića, Lupus in Fabula (Tanja Brzaković, Vuk Palibrk, 2022, 7’18’’) stvara sliku vuka, na slobodi ali progonjenog, koji sanja da živi kao pas, na sigurnom. Ono što vuk ne zna, a prikazuje se gledaocima, jeste da svaka njegova želja ima svoju mračnu stranu, da je pas jednako progonjen, zlostavljan, zatočen. Smena slika i poetskog teksta jasno prikazuju čoveka visoko postavljenog na hijerarhijskoj lestvici poretka moći, u kojem su obe životinje jednako ugnjetavane i, bez svesti o problemima drugog, samo žele da zamene mesto.
Inspirisan starim mesopotamijskim mitom o nastanku sveta Enuma Elish, Tiamat (Darko Dacović, 2023, 9’ 20’’) istražuje kretanja izmišljenih bića, preispitujući njihovu organsku formu. Tiamat, boginja iz mita, proždire svoje potomke, kao i Zevs na freskama Fransiska Goje, čiji citat o rađanju velikih dela, spoju fantazije i čudovišta otvara film. Kada su ovakve teme u pitanju, često se zaboravi na zvučni aspekt filma. Međutim, u ovom slučaju, zvuk upotpunjuje sliku i oživljava bića, stvarajući pravila i zakonitosti u odnosima i dodirima tela. Uz muziku i pokreti hipnotišu, tako da vizelno nekonvencionalan prikaz stvorenja postaje prijemčiv. Prelazak iz crno-belog sveta u svet boja prikazuje mogući rezultat samokanibalstva i reinvencije. Boja je ono što razlikuje stvorenja, ističe njihovu posebnost i konačno ih dovodi do uspenja. Možda je prva reakcija na film Sivi dani (Stevan Vojvodić, 2022, 5’33’’): dobro, nije sve baš toliko strašno. Međutim, uvek se prekasno setimo Bora i činjenice da, koliko god se radi na rešavanju pitanja kvaliteta vazduha u velikim gradovima, manje sredine sa teškom industrijom zbog koje države opstaju bivaju zanemarene preko svake mere. Sivi dani su ništa manje nego vrisak upomoć iz krvavog grla. Smešilo (Izabela Radisavljević, 2022, 3’ 12’’) menja dobro uspostavljene uloge, razotkriva klovna koji robuje potrebi da nasmeje i prikazuje devojčicu koja, i pored svoje muke, mora da preuzme ulogu onoga ko će nekoga oraspoložiti. Dizajn likova dolazi iz spoja dečijeg crteža i grotesknih detalja (perpetualno viseća slina iz devojčicine nozdrve) koji asociraju na rane, nevine epizode Rena i Stimpija. Iza vidljivog (Dana Vukajlović, 2023, 10’ 15’’) prikazuje jedno od najboljih radnih/kreativnih okruženja. Film prati četiri osobe koje rade pripremu za štampu. Svaka od njih se koristi različitim tehnikama, a njihov pojedinačni proces, pun uspona i padova, ličnih nesigurnosti i fantazija, ostaje skriven za ostatak grupe i ni na koji način ne utiče na međusobni rad. Bogat unutarnji život i kreativni procesi korespondiraju sa animacijom i vizualnim rešenjima.
Id (Ana Pakljanac, 2022, 16’48’’) i Tok misli (Jelisaveta Nikolić, 2023, 1’) su najduži i najkraći film u selekciji, iako po svim kreativnim odlukama ne mogu biti udaljeniji jedan od drugog, jer se oba filma bave promenom stanja misli i unutrašnjom borbom. Dok iza prvog stoji preko dvadeset ljudi i ozbiljna produkcijska kuća Digitalkraft, iza drugog stoji jedna osoba i po njenim rečima – hemijska olovka, papir, skener i insomnija. Bez okolišanja, ovo jeste sukob Davida i Golijata.Id je vizuelno uzbudljivo ostvarenje, animacija je fluidna i kršenje postavljenih zakona fizike je ono što pokreće film. U distopijskoj tehnofobskoj logičkoj zagonetki, odnos likova Id, Ego i Super Ego nedovoljno je razjašnjen kao osnov na kom leži misterija, što dovodi do sporog ritma, velikog broja ponavljanja i generalnog nerazumevanja situacije. Mada tehnički začudno rešenje, spoj žive akcije i animacije na kraju filma nema konkretnu svrhu, osim da se gledaoci bolje poistovete sa protagonistom kojeg tumači Radivoje Bukvić. Film se zaokružuje idejom da je moguće staviti sve na svoje mesto i ostvariti kontrolu. Držeći se prikaza nedostatka kontrole kroz smenu apstraktnih prikaza i konkretnih simbola (ruka-repetirani pištolj), te spoj različitih tehnika i izvornih materijala, Jelisaveta Nikolić u Toku misli gradi pesimističnu, suicidnu sliku bez konkretnog razrešenja i uspešno evocira zabrinutost za prikazani subjekat. Oba ostvarenja imaju svoje nedostatke, narativne nedorečenosti, pa se stiče utisak da su oba dela samo komadići većih celina i na trenutke deluju kao showcase sposobnosti autorki i kreativnog tima, a ne zaokružena celina. Žiri u sastavu – Joško Marušić (filmski reditelj, scenarista, animator, karikaturista i profesor), Želimir Gvardiol (filmski reditelj, scenarista i producent), Narcisa Darijević Marković (filmska i televizijska rediteljka, scenaristkinja i profesorka FDU), Aleš Pavlin (filmski i televizijski producent i profesor ) i Pjer Žalica (filmski i televizijski reditelj, scenarista i profesor) je uz obrazloženje: „Dizajn ambijenata skladno je kreiran s karakterom glavnog lika generisanog hiperrealističnom stilizacijom iz predloška glumačke kreacije“ nagradu za najbolji animirani film Martovskog festivala dodelio filmu Id Ane Pakljanac. Dato obrazloženje ukazuje da je svest o hiperrealističnoj animaciji kod regionalnih filmskih eksperata i profesora ostala u ranim dvehiljaditim ili da selekciji animiranih filmova nije posvećena ozbiljna pažnja, te da će i ovakvo obrazloženje proći ispod radara. Film Ane Pakljanac se od svih ostalih izdvaja najviše po tome što izgleda kao industrijski proizvod spreman za prodaju. Golijat je ovenčan lovorovim vencem, a ostali bi trebalo da znaju gde im je mesto.
Ovogodišnja selekcija animiranog filma na Martovskom festivalu govori o teskobnom stvaranju, lošim uslovima života za ljude i alarmantnom stanju sveta koji naseljavamo. Loši uslovi rada, pritisak na umetnike da komercijalizuju svoj rad i nestručnost visokopostavljenih rukovodilaca samo su neki od lanaca koji nas vezuju za „naše mesto“. I pored svega toga, filmovi iz ove selekcije prete da se u svoj svojoj zavodljivoj sluzavosti, nekonvencionalnosti i autentičnosti izmigolje iz pseće ogrlice i svoju slobodu osvajaju negde drugde, ostavljajući nas u raljama industrijske produkcije.
(Fotografije su objavljene uz odobrenje press službe Martovskog festivala.)
