Program Hrabri Balkan Festivala autorskog filma predstavlja filmove kroz koje govore „sveži, smeli i mladi glasovi“ kinematografije jugoistočne Evrope. Na nedavno završenom 27. Festivalu autorskog filma u okviru ove selekcije, a po izboru dugogodišnjih selektora Maše Seničić i Stefana Ivančića, prikazana su, između ostalih, tri filma čiji su autori mlade, nagrađivane autorke iz Srbije i regiona (uz filmove Katarine Zdjelar, čiji su mnogobrojni filmovi praktično imali svoju „podselekciju“ u okviru Hrabrog Balkana). Kroz intervjue i kratke prikaze filmova Filmoskopija predstavlja ove tri autorke – protekle nedelje započeli smo sa Goranom Jovanović, a sada nastavljamo sa makedonskom rediteljkom Marijom Apčevskom.

Marija Apčevska je scenaristkinja i rediteljka čiji su dosadašnji kratkometražni filmovi prikazivani na značajnim festivalima širom Evrope i sveta. No, o tome nešto kasnije. U okviru Hrabrog Balkana prikazan je Marijin poslednji kratkometražni igrani film „Severni pol“. Naziv filma mogao bi da aludira na pustoš, poput one na Severnom polu, na nepregledan, prazan, gotovo neprijateljski prostor u kom bi čovek pretpostavljano mogao da se oseća izgubljenim i nesnađenim – onako kako se oseća i Marijina protagonistkinja Margo (Antonija Belazelkoska), rastrzana između sopstvenih, naizgled autsajderskih misli i osećanja i sa druge strane, narativa koji nalaže grupa popularnih devojčica u školi. Coming of age filmovi za Mariju predstavljaju vrlo zanimljiv teren, koji je već prethodno istraživala u kratkim filmovima „Bardo“ i „Ambi“.

Identitet i samo-spoznavanje, kao teme koje obrađuju coming of age filmovi, ne moraju nužno biti vezani samo za period detinjstva ili tinejdžerske godine. Čini mi se da za coming of age i u regionu i u svetu postoji poseban interes, postoje čak i čitavi programi posvećeni tome, što ove filmove čini vidljivim. Naravno, kao i sa svakom drugom temom ili žanrom, po meni je najvažnije da je autor izabere iz iskrene pobude, da je to format u kom vidi svoju priču, a ne obrnuto – da se određenom temom bavi zbog trenda. Jer trendovi prolaze, a iskrenost u filmu je ono što ostaje i što se prepoznaje.

U centru „Severnog pola“ ne nalazi se samo Margo – nalazi se i njena seksualnost, odnosno sazrevanje njene seksualnosti. Marija smatra da je predstavljanje ženske seksualnosti u savremenom filmu napredovalo, no da je situacija daleko od idealne.

Kada govorimo o nekoj „boljoj situaciji“, uglavnom mislimo na autorske filmove. Međutim, da bi situacija zaista bila bolja, trebalo bi da se ta slika preslika i u mejnstrim, i to ne samo u filmove, već i na televiziju, s obzirom da je uticaj TV serija trenutno ogroman. Još uvek prečesto vidimo filmove koji ne portertiraju istinsko žensko iskustvo, već stereotipove, čemu se neizbežno pridružuje i objektifikacija. Čak se i kod publike koja očekuje nešto drugačije mogu sresti društveno ustaljena očekivanja u vezi sa ženskosti i ženstvenosti. Na jednom Q&A u vezi sa „Severnim polom“ su me pitali da li mislim da bi scena u kojoj devojka napada momka bila shvaćena ozbiljnije da je situacija bila obrnuta, aludirajući da je ozbiljna stvar kada muškarac ima izlive besa ili seksualne frustracije, dok se u slučaju žene to svodi na promenu raspoloženja, ništa naročito. To je upravo jedan od aspekata koji meni smetaju, jednostrano prikazivanje žene i njene pozicije isključivo kao žrtve. Zreo portret žene ili njene seksualnosti ili bilo kog drugog iskustva za mene podrazumeva kompleksne likove u kojima nežnost i sirovost ko-egizistiraju.

Stvaranjem okolnosti u kojima se ženski autorski glas daleko čuje, poslednjih godina često je u upotrebi termin female gaze, koji je potekao iz feminističke filmske teorije i koji oslikava – ženski pogled. Za Mariju female gaze predstavlja živu stvar, koja se menja uz vreme i kontekst i koja na delu može da varira od „publike koja nije isključivo u koži muškarca do načina na koji autorke kreiraju likove“. Za Mariju kao autorku krucijalno je da stvara likove i filmove u kojima postoji ono što u ulozi publike i sama voli – nepostojanje crno-belog, dobro-lošeg sveta. Svet u kome živi njena Margo daleko je od jednoznačnog ili dvoznačnog. U njemu ima čak i nečeg gotovo onostranog, ali i pretećeg kao što je to u scenama gde farom unapred rediteljka slika nežive predmete poput ventilacione cevi ili osmatračnice, koji na Margino ponašanje gledaju sa visine, osuđujući njene poteze. Njen svet je svet između vremena, uz isprane boje, stajlinge iz prošlog veka, upotrebu mobilnih telefona i više nego aktuelne plesne videe za društvene mreže, podsećajući tako na estetiku Netfliksovog „Seksualnog obrazovanja“ (Sex Education).

Bure, pritisak i nepripadnost predstavljaju celoživotnu borbu, bez vremenske odrednice. Sa ili bez telefona, sad ili pre 50 godina, usamljenost jednako ostaje usamljenost. Hteli smo da tim miksom i nostalgičnim vizuelnim identitetom dodamo na bezvremenosti priče.

„Severni pol“ nastao je u produkciji Kino Oka iz Severne Makedonije i koprodukciji srpskih Servia Film-a i Forgrade-a, kao i mađarskog Tivoli Production-a. Podršku Filmskog centra Srbije „Severni pol“ je dobio na konkursu za manjinske koprodukcije, a Marija kaže da su za nju regionalne koprodukcije veoma važne.

Budžeti filmova su najčešće takvi da su koprodukcije nužne. No, ipak, važnija stvar jeste da uz koprodukcije autori imaju mogućnost da ostvare saradnju sa kolegama iz regiona. Za mene je to bilo divno iskustvo i beskrajno sam zahvalna celoj ekipi iz Srbije (Miloš Ljubomirović, Dragan Von Petrović, Biljana Grgur, Goran Todorić, Bojan Palikuca, Nenad Radojčić…). Naša saradnja nije bila samo pro-forme, naprotiv, njihov doprinos bio je ključan za film.

Kada sam na početku ovog teksta rekla da su Marijini dosadašnji kratkometražni filmovi prikazivani na značajnim festivalima, mislila sam ni manje ni više nego na Berlinale i festival u Kanu. Naime, Marijin film „Bardo“ (2012) premijeru je imao na Berlinalu u selekciji Generation,  dok je „Severni pol“ svetsku premijeru imao ranije ove godine u Kanu.

Premijera u okviru zvanične selekcije festivala u Kanu bila je ostvarenje jednog sna i zaista neverovatno iskustvo. U vezi sa tim mi najviše znači i najviše me raduje činjenica da selektovanje mog filma u Kanu predstavlja potvrdu minulog rada i motivaciju za ono što sledi.

A ono što sledi je, između ostalog, i Marijin prvi dugometražni film koji je trenutno u razvoju pod nazivom „Prolećno čišćenje“. „Prolećno čišćenje“ bilo je predstavljeno i na Cannes Focus Copro, dok je na Cinemed From Short to Long sa ovim projektom Marija osvojila rezidenciju za razvoj scenarija u Francuskoj. Dalji rad na ovom projektu Marija planira na proleće, a da se uz to kaže da se bavi i drugim zanimljivim projektima!

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Gjorgi Klincarov