Kratki dokumentarni film Dore Filipović na nedavno završenom Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma (BFF) nije osvojio nijednu nagradu, ali to ne znači da nije bio primećen. Naprotiv. Uz pobednički film Stefana Krasića Ukras sveta i Ringišpil Luke Popadića, ostvarenje Dore Filipović se u takmičarskoj selekciji Domaći kratki dokumentarni film izdvojilo kao najupečatljivije i najzaokruženije. Tome je svakako doprinela izuzetno zanimljiva i slabo istraživana tema (način na koji slepi i slabovidi doživljavaju svet oko sebe) i superiorna fotografija Igora Marovića. Doduše, tema i fotografija nisu jedini aduti ovog šesnaestominutnog filma. Dori Filipović je ovo prva filmska režija, ali ne i prvi film. U proteklih šest godina radila je kao snimatelj, montažer i dizajner zvuka na više od trideset kratkih i dugometražnih filmova, uključujući ostvarenja kao što su Panama, Zvizdan, Vlažnost i nagrađivani kratki filmovi Strahinje Savića Rujka i Devet dana. Takođe, režirala je i nekoliko radio drama (za radio dramu Dragi dobila je nagradu Neda Depolo). Pošto se već godinama bavi zvukom, mlada autorka je poželela da skrene pažnju na ono na šta je obično skrajnuto i ignorisano – na bogat svet zvukova koji nas okružuju.
Koncept je sledeći – slabovidi i slepi muškarci i žene govore o svojim iskustvima i objašnjavaju kako se bez čula vida snalaze u svom okruženju. Oni ne mogu da vide svet oko sebe, ali, srećom, mogu da čuju. Zvuk je, kako kaže jedna od sagovornica, njihova svetlost. Mi koji vidimo upućeni smo na čulo vida, nismo navikli i naučili da prepoznajemo bogate nijanse zvukovne palete. Dora Filipović to želi da promeni. Njena namera je da nam svojim filmom omogući jedno novo, drugačije iskustvo. Lica njenih sagovornika nisu prikazana; samo čujemo glasove onih koji govore, ne vidimo ih. Ovo u prvom trenutku pomalo zbunjuje i odvlači pažnju, ali se gledalac, ili preciznije – slušalac, vremenom navikne na ovaj postupak. Sagovornike počinjemo da prepoznajemo po boji njihovog glasa. To nas, makar delimično i privremeno, stavlja u poziciju onih koji ne mogu da vide. To je fascinantno i zastrašujuće iskustvo.
Ljudi vid doživljavaju kao datost – istog trenutka kada otvorimo oči, mi vidimo svet oko sebe. Šta bi se dogodilo kada bi se to promenilo, kada bi oblici i boje nestali i sve utonulo u tamu? Tada bi se probudilo carstvo zvukova. Pogledi zatvorenih očiju je film koji se gleda i sluša. Za dizajn zvuka je, naravno, bila zadužena Dora Filipović – ovaj segment filma je veoma brižljivo urađen. Vizuelni segment prati zvučni segment, a ne, kao što je uobičajeno, obratno. Fotografija Igora Marovića (Amanet, Stočar) je izvanredna. Vidan je pokušaj da se gledaocima dočara način na koji slabovidi percipiraju svet oko sebe; kadrovi su zamućeni, fokus se gubi. Sve to samo još više naglašava auditivni sloj filma. Vizuelni i zvučni aspekti, u zbiru, stvaraju zaista poseban u nesvakidašnji gledalački ugođaj. Pogledi zatvorenih očiju nije samo iskustvo za čula. Zahvaljujući inteligentnim i iskrenim sagovornicima saznajemo dosta toga što ranije nismo znali, pre svega o životima onih koji su lišeni vida i njihovom svetu satkanom od zvuka. Hrabro i pronicljivo, nema šta.
Režija: Dora Filipović
Scenario: Dora Filipović
Direktor fotografije: Igor Marović
Montaža: Sara Santini
Učestvuju: Maja Gicić, Ljubisav Gicić, Ranko Burić, Nedeljka Ložajić, Milica Ilić, Draško Veselinović
Narator: Nenad Ćirić
Producenti: Miroslav Đurđević, Dora Filipović
Trajanje: 16 minuta
Format: DCP
Zemlja porekla: Srbija
Žanr: kratki dokumentarni film
Inostrani naziv: Glances of Closed Eyes
Premijera: 21. mart 2016. godine (BFF)
Film je premijerno prikazan na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma (BFF), a dobio je pozive za Višegrad Film Forum 2016 u Bratislavi i Prokupački festival kratkog filma (Prokuplje Short Film Festival).
Đorđe Bajić