Kritika filma Kristina
NASLOV FILMA: Kristina
SCENARIO: Milanka Gvoić
REŽIJA: Nikola Spasić
ULOGE: Kristina Milosavljević, Marko Radisić,
Jelena Galović, Zvonimir Pudelka
TRAJANJE: 90’
DRŽAVA: Srbija
GODINA: 2022.
Dugi metar Nikole Spasića počinje dolaskom Kristine na nehipnotičku regresoterapiju, što daje ključ za čitanje filma i uspostavlja ritam. Lično preispitivanje i preispitivanje sveta koji nas okružuje ne da se požurivati i možda neće doneti željeno zaceljenje.
Kamera je statična, svaki kadar se tretira kao slika. Prizori su često simetrični, dramatično je kada se ta simetrija narušava kretnjom kroz kadar. Spasić u saradnji sa direktorom fotografije Igorom Lazićem osećaj nesklada postiže jednostavnim biranjem ugla posmatranja prostora kojim se negira njegov simetrični potencijal.
Kristina je transrodna seksualna radnica i od toga dobro zarađuje. Ona je predmet obožavanja. Njenom telu je posvećena posebna pažnja. Uvek prikazano u prigušenom svetlu, ono se tretira kao hram. Pred taj hram dolaze usamljeni muškarci, koji u njenom zagrljaju traže utehu, ali i oni koji bi želeli da ga oskrnave. Posao koji joj je omogućio život kakav mnogi sanjaju Kristinu dovodi u konflikt sa njenom verom i negira mogućnost pokajanja. Ona se ni u jednom trenutku ne predstavlja kao žrtva ili karika u kriminalnom lancu prostitucije, niti se njen posao glorifikuje kao savršen izvor prihoda bez ikakvog rizika. Kristina u slobodno vreme radi na malim ekosistemima od biljki koje prikuplja tokom dugih šetnji po šumi, uređuje svoj životni prostor antikvarnim nameštajem, zanatskim radovima i umetninama. Ovakvi izbori utemeljuju je kao nekoga ko ima potpunu kontrolu nad svojim životom. Kristina često odlazi na izlete sa svojim prijateljima. Ti izleti u prirodu odišu duhom filmova Džejmsa Ajvorija Soba sa pogledom (1985) i Moris (1987). Poput Ajvorija, Spasić uspeva da za svoje likove pronađe utočište, prostor u kome mogu da budu ono što jesu, jedno sa prirodom. Ova žudnja za begom u prirodu izjednačava se sa potrebom za ljubavlju.
Kristina želi da bude zaljubljena. Ona upoznaje Marka (Marko Radišić), čoveka isposničkog izgleda koji obavlja fizičke poslove i često posećuje manastir Pustinja. Ona ne veruje u slučajnost i svoje susrete sa Markom tumači kao znak. Nakon njihovih brojnih susreta, film kulminira razgovorom i upoznavanjem koje je direktno, mada nevino, bez dodira. Ta jednostavnost asocira na razgovore likova u filmovima Polina na plaži (1983) i Zeleni zrak (1986) Erika Romera. Teme razgovora su rad, obrazovanje, ljudska priroda, besmrtnost duše, mogućnost pokajanja i osnivanje porodice. Iako je Kristina spremna da Marka prihvati u potpunosti i pohvaljuje njegov turbulentni životni put, Marko ne odstupa od toga da Kristinu posmatra isključivo kroz prizmu transrodne žene. Fokusom se likovi odvajaju od pozadine, ali i jedno od drugog, naglašavajući poteškoće u pronalaženju zajedničkog jezika.
Dovoljan dokument za ovu dokufikciju je sama Kristina (Kristina Milosavljević), ali i pored toga što je jedna od odlika dokudrame korišćenje neprofesionalnih ili amaterskih glumaca, filmu bi išao na ruku pažljiviji izbor sporednih glumaca i epizoda. To je najosetnije sa pojavom profesionalnih glumica kojima su uloge prikladno dodeljene, kao što je to slučaj sa Jelenom Galović u ulozi najbolje drugarice Jelene, ili kustoskinje koju tumači Gordana Đurđević-Dimić. Zbog njihove prirodnosti i veštine, interakcije sa ostalim likovima izgledaju neprirodno i Kristini otežavaju glumačke zadatke, prevashodno u scenama sa korisnicima njenih usluga. Njihovo saplitanje o replike je upliv realizma koji narušava izuzetno pažljivo konstruisan vizuelni aspekt filma i gledaoca udaljava od likova.
Film protiče bez muzičke podloge, jedina pesma koja se u filmu koristi je Metak Željka Šašića, a poznavanje teksta pesme jednako doprinosi filmskom iskustvu kao poznavanje slikarskog opusa Eduara Manea ili Endru Vajeta. Metak stavlja tačku na jedan odnos, ali predstavlja i odluku, način života koji bira trenutak naspram večnosti.
Na jednom od izleta sa prijateljima, Kristina posećuje galeriju slika Save Šumanovića. Grupa prijatelja se najviše zadržava pred triptihom Beračice, poslednjim Šumanovićevim delom koje mnogi teoretičari umetnosti smatraju njegovom Tajnom večerom. Dok Kristina stoji pred slikama, nemoguće je ne videti sličnost između nje i Šumanovićevih beračica, koje čistotom tela odstupaju od profane tematike. Nihove snažne ruke, čvrste, oble grudi i stopala ogledaju se u Kristininom telu. U njoj Spasić prepoznaje Šumanovićevu idealnu ženu.
Spasićev debi, koji je osvojio nagradu u kategoriji First Film na marsejskom festivalu FIDMarseille, ne može se u potpunosti videti kao studija lika, jer nam ni reditelj ni protagonistkinja, i pored svih pokušaja, ne dozvoljavaju da se dovoljno približimo. Ako ga, međutim, posmatramo kao sliku sveta viđenog Kristininim očima, taj svet čini se divnim i strašnim. A Kristina u njemu tek treba da osvoji svoje mesto.
(Naslovna fotografija: Prizor iz filma Kristina)
