NASLOV FILMA: Nebesa

SCENARIO I REŽIJA: Srđan Dragojević

ULOGE: Goran Navojec, Ksenija Marinković, 
Nataša Marković, Bojan Navojec

TRAJANJE: 120’

ZEMLJA: Srbija, Hrvatska, Slovenija, 
Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija 
i Crna Gora

GODINA: 2021.

 

Nakon sedmogodišnje pauze, koliko je prošlo od premijere filma „Atomski zdesna“, Srđan Dragojević domaćoj kinematografiji donosi film koji ostaje u idejnim okvirima pređašnjih autorovih ostvarenja, ali ovoga puta u dosta drugačijem ruhu. „Nebesa“ su alegorijska priča o grehu, milosti, ali najpre – čudu – što autor uzima kao polazište za diskusiju (bez davanja odgovora) o pitanju vere i verovanja u tranzicionim društvima. Građu za scenario i inspiraciju Dragojević je pronašao u kratkim pričama francuskog književnika Marsela Emea.

„Nebesa“ su svojevrstan filmski triptih, a  poglavlja „Greh“, „Milost“ i „Zlatno tele“ su smeštena u tri vremenska razdoblja: 1993, 2001. i 2026. godinu kroz koje pratimo sudbine junaka čije puteve ukršta i raskršta neko ili nešto više.

„Ćaća ti nije za ovaj svet“ je jedna od prvih replika koju izgovara Nada (Ksenija Marinković) posle nekoliko koloritnih kadrova geta, kvarta u kom žive Romi, izbeglice i siromašni – odbačeni i marginalizovani. Ovom replikom scenarista i reditelj postavlja centralnu tezu filma, ali kako film odmiče, uviđamo da pred nama nije didaktički narativ već da odgovore na otvorena pitanja i načete teme treba da donesemo sami. Ko je taj čovek koji nije za ovaj svet, ali i kakav je to svet?

Prva priča prati dobroćudnog izbeglicu Stojana (Goran Navojec) koji, budući da su mu spalili kuću u ratu, živi u par kvadrata trošne sobe sa jednom ispravnom sijalicom. I baš ta jedna sijalica, igra sudbine i upliv prsta Božjeg dovedu do prvog čuda. Nije strano da Dragojević kao pogonski motor za svoje crnohumorne tragikomedije koristi konfrontiranje krajnosti, koje je, ovoga puta, u samom liku Stojana i njegovoj apoteozi. Partijac, lojalni komunista koji nije krstio ćerku, počinje da živi sa oreolom. Pošteni čovek, po stručnom savetu vidovnjaka (Nikola Pejaković) mora postati grešan kako bi nimbus, čija svetlost simbolizuje duhovni karakter, iščezao sa njegove glave – jer ga, najpre on, ali i okruženje doživljavaju kao bruku. Shodno tome, reditelj kroz postavku Stojanovog sveta (i koji se čini kao „uopšteno“ mesto celog regiona) teži da problematizuje i inverzijom dovede u pitanje pojmove dobra i zla, odnosno sramote i ponosa te sredine koja pojedincu nameće greh kao mehanizam opstanka. Dobar deo filmskog vremena, nesrazmerno veći u odnosu na druga dva segmenta, posvećen je minijaturama, koje za cilj imaju da skrenu Stojana sa puta – početak korozije dobrog čoveka. Za manifestacije greha autor je birao bazičnija rešenja, prikazujući ih poput jasno čitljivih sličica, šarenih staklića većeg mozaika.

Autor zanimljivo postavlja, još u Grehu, paralelu koja se proteže kroz sve tri slike – izgradnju nove crkve u kraju. Osim što funkcioniše kao vizuelni prikaz – slika i prilika – sve tri etape tranzicije, crkva u kraju ima i veliki dramaturški značaj. Nakon dugog negovanja kulta bezbožništva pod okriljem oblika komunizma bilo je potrebno iznova izgraditi nove države na religioznim temeljima – nešto poput, novokomponovane turbofolk renesanse.

Drugo poglavlje Milost smešteno u 2001. godinu, otvara pitanja iskupljenja, nove šanse i Božjih znakova čitljivih samo vernicima, koje autor pokušava da demistifikuje. U drugu etapu likovi ulaze na drugačijim pozicijama od početnih, budući da su pošli putem grešnosti. Lik Gojka (Bojan Navojec) od učenika freskoslikarstva (Greh) postaje pokretač radnje u Milosti, dok Stojana zatičemo već dobrano rđavog – mada još uvek jednako sjajnog. Milost otvara škakljivija pitanja savremene istorije – postojanje pravde i pravičnosti, upitnost autoriteta, odgovornost onih u službi naroda i grotesknost novonastale vladajuće „elite“. Iako Nebesa nisu geografski lokalizovana u jednu konkretnu zemlju, odabir vremenskog lociranja u 2001. godinu nameće pitanje – zašto se reditelj odlučio baš za godinu započinjanja reformi u našoj  zemlji, odnosno za vreme koje simboliše nada da ćemo uspostavljanjem nove pravne države raskrstiti sa svim derivatima prošlosti i da će mrak ostati iza nas. I baš u toj godini Dragojevićeva „Milost“ rađa tajkuna (Miloš Timotijević) i prikazuje zemlju u kojoj zakon leži u topuzu. U širem kontekstu dešifrovanje sublimirane poruke upućuje da je godina Milosti, iako se isprva činila godinom spasa i prekopotrebnog preporoda, suštinski bila sejanje crvljivog semena koje je niklo 25 godina kasnije – i tu tezu završni deo triptiha potvrđuje.

Zlatno tele, poslednji segment u fokus stavlja već odraslu Stojanovu kćerku Juliju (Nataša Marković). Godina Zlatnog teleta je godina krajnosti, surovo bogatih i onih surovo gladnih. Ta 2026. godina je i godina susreta nakon tranzicija: majke beskućnice, oca koji je državni capo di tutti capi i ćerke koja je od prošlog života zadržala samo kotrljajuće „r“. „Nebesa“ zatvara impresionistička slika, gorko–slatka završnica za sve grešnike. Ipak, intenzitet kulminacije ne ispunjava emotivno budući da amplituda filma, pre samog kraja, više puta ode u crveno, te ostaje utisak prezasićenja filmom, tačnije umetnošću – baš kao što se desi i Stojanu.

Fotografija Dušana Joksimovića donosi atmosferu sete, pogruženosti koju direktno suprotstavlja zaslepljujućoj blještavosti do sterilne beline. Celokupni kolorit fotografije kao da suptilno insistira na osećaju razapetosti između tih krajnosti svakidašnjice. Opskurnost, mrak i senke jednog dela sveta spram slike obojene belom nalik na psihijatriju drugog dela istog sveta. Poigravanje Joksimovića sa valerima fotografije, što je najizraženije u poslednjoj priči, nije u službi različitih vizura, kako bi se napravila distinkcija, već pre kao prikaz sveta kakav smo stvorili: u kom je sve crno–belo.

Uz fotografiju izdvaja se i rad scenografkinja Jelene Sopić i Jovane Cvetković koje su do detalja oplemenile kadar obraćajući pažnju i na najsitnije detalje.

U „Nebesima“ nailazimo na dobro poznata lica iz pređašnjih filmova Srđana Dragojevića, ali i jedno novo, Kseniju Marinković u ulozi Nade. Izuzetna izvedba stamenog ženskog karaktera koja se iz sve snage i svim resursima bori, na način na koji ume. Marinković je donela junakinju škakljivog profila požrtvovane žene, koja neretko sebe i sebi bliske poništava zarad drugih a da time ne izazove averziju kod gledalaca. Goran Navojec je u filmu pokazao glumačko umeće, jednako ubedljivo igrajući Stojana u rasponu od pitomog do surovog.

Filmovi Srđana Dragojevića su poznate priče sa izuzetnim komercijalnim potencijalom. I ovoga puta autor bira milje koji mu nije stran, ali interpretira ga na jedan, za njega nesvakidašnji način, te se odmiče od pređašnjeg rediteljskog izraza prema art filmu. Paralelu možemo napraviti i sa filmom „Srećan kao Lazaro“ (Aliče Rorvaher), u kojem takođe pronalazimo susret čuda, dobrote i verovanja u sukobu sa kapitalističkom postavkom sveta. „Nebesa“ ipak ne redefinišu pitanja vere, iako se u prvi mah može tako učiniti, već postavlja drugačija shvatanja sveprisutnih pojmova – greha, milosti i šibicarenja na koje su ljudi, čini se, prinuđeni kako bi opstali u (s)mutnim vremenima (kao Ostap Bender „Zlatnom teletu“ sovjetskih pisaca). „Nebesa“ uvode gledaoca u oneobičenu postavku sveta i pripadaju žanru fantastike koju preseca melodrama izrazitog socijalnog podteksta oslanjajući se na opori, crni humor kao svojevrstan comic relief u ovakvoj postavci.

Ipak, zaključak ostaje na tome da je narativ filma „Nebesa“ zbunjujuć i, na prvi pogled čak i odbojan zbog čega mu treba dati vremena – da se svari, nepoznato istraži i dublje razmisli o svim metaforama (kojih ima i previše) kroz koje autor manevriše puna dva sata. Na kraju se vraćamo na repliku s početka „Ćaća ti nije za ovaj svet“ i odgovor do kog, čini se, dolazimo –  „ćaća“ je postao  deo sveta, ali vidimo kakvog i po koju cenu.