Andrej Aćin, poznat kao frontmen gotskog rok benda BAAL i filmski kompozitor koji je sarađivao sa Srdanom Golubovićem i Dejanom Zečevićem, već duže živi i radi Kanadi. Nedavno je premijerno prikazan i nagrađen njegov kratki film T.I.N.A, što je poslužilo kao direktan povod za ovaj razgovor.
Za početak… Gde trenutno živite i čime se danas bavite?
Živim u Torontu već nekoliko godina, vodim ovde privatni koledž za film i televiziju i najvećim delom radim sa mladim glumcima učeći ih tajnama filmskog zanata. Iako to nikada nisam imao u planu, priznajem da me rad sa novim talentima održava u dobroj kondiciji. Gledano sa te strane, imam retku privilegiju da se bavim svojim poslom neprekidno. Naravno, postoji granica do koje idem sa svojim entuzijazmom da pomognem drugima jer još uvek nisam u tim godinama gde bi prosvetarstvo trebalo da mi bude primarno zanimanje. Kao i moji studenti, i ja imam potrebu da napredujem, da dam i više i bolje od sebe svetu. Radim svakodnevno na samodisciplini. Ako ne snimam onda pišem. Ako ne pišem onda fotografišem. Ako ne fotografišem onda sviram. Ako ne sviram onda slušam i učim od mojih klinaca, gledam da nadoknadim vreme koje ne provedemo zajedno. Iznenadio bi se koliko novih stvari možeš da čuješ od osmogodišnjaka. Ukratko, ne dozvoljavam sebi da mi bude dosadno. Sećam se jedne od prvih lekcija s početka Akademije: „Piši, snimaj! Bilo šta, nije važno! Ako ne znaš šta da snimaš – uzmi imenik… Ili snimaj zube! Samo radi! Nema stajanja!“ Za sada nemam potrebu da snimam zube, a ni imenik više nije isti kao pre dvadeset godina. Zato se uzdam u maštu i divlji duh. Do sada me nisu izneverili.
Publika u Srbiji vas pre svega pamti kao frontmena grupe BAAL i filmskog kompozitora… Pre desetak godina se okrećete režiji. Kako i zašto je došlo do ovog zaokreta?
Kada sam imao dvanaest godina pojavio se Leoneov film Bilo jednom u Americi. Bio sam opčinjen pričom, režijom, glumcima, ali najviše Morikoneovom muzikom. Sedeo bih na klupi u bašti video kluba M i danima posvećeno slušao saundtrek koji se vrteo u krug sa malih zvučnika na ulazu. Tada sam zacrtao da ću se baviti filmskom muzikom. Trinaest godina kasnije dobijam poziv za filmsko krštenje; Srdan me je pozvao da uradim muziku za njegov film Herc minuta. Prihvatam poziv i dobijam Zlatnu mimozu na Festivalu u Herceg Novom za najbolju filmsku muziku. San se ostvario. Onda dolazi sledeći film i sledeća nagrada, pa sledeći film i sledeća nagrada… Shvatim da počinjem da se vrtim u krug. U to vreme niko sem Srdana i Zeke nije imao petlju da me pozove da radim na filmu, uprkos prestižnim nagradama za ostale reditelje sam i dalje bio suviše mlad. Tu san prestaje da liči na ono što sam sanjao kao klinac. Na filmu Kupi mi Eliota nisam bio samo kompozitor, napisao sam lik Amora Latina kojeg je tumačio Nikola Kojo. Uradio sam to da bi mi bilo lakše da napišem glavnu muzičku temu i song za film…I upalilo je. U to vreme sam već počeo da studiram režiju, u jednom trenutku sam samo stao i zapitao se gde vidim sebe u kosmosu filma. Znao sam da želim da budem pripovedač, da komuniciram i slikom i zvukom, da radim sa glumcima kao da su moj orkestar. Nedostajao mi je zanat, nisam imao dovoljno znanja. Zato sam počeo da učim od najboljih. Miša Radivojević i Sava Mrmak su mi bili mentori. Retka je privilegija i čast da provodiš sate, dane sa takvim divovima zanata. Trebalo je da prođe par godina do prvog scenarija i prvog kratkog igranog filma, prve nagrade za režiju su počele da stižu i tu se desio taj preokret o kojem pričamo. Došao je iz potrebe da odem iza horizonta i vidim kako svet izgleda odande… Zaljubio sam se u ono što sam video i nastavio da idem dalje.
Šta znači akronim T.I.N.A? Koliko je bilo izazovno ispričati jednu kanadsku, severnoameričku priču?
This Is Not America. Bilo je izazovno najpre napisati scenario na engleskom gde su simboli nerazumevanja, primitivizma, predrasuda, lažnih merila, odsustva ljubavi i duha prepoznatljivi svima, bez obzira na to gde se priča odvija. To su univerzalni simboli koji se razlikuju jedino po geografskoj dužini ili širini. Ljudi su ljudi, mentaliteti su nam slični, odakle god dolazili donosimo iste želje, snove i nadanja. Toronto je odličan primer za to. Mera vrednosti života danas sve više postaje visina nadoknade za radni sat, veličina kvadrature životnog prostora koji otplaćuješ novcem koji nemaš, najnoviji model automobila koji nije tvoj, broj plastičnih kartica što većeg kreditnog limita samo da bi se stvorio imidž prodornog, uspešnog mladog čoveka, konzumenta novog vremena. Sledeći izazov je bio ispričati takvu priču sa mladim kanadskim glumcima čiji se pogledi prilično razlikuju od onoga što ja vidim. T.I.N.A. je moj ugao sagledavanja te severnoameričke svakodnevice gde je sve tanja linija koja odvaja tradicionalne vrednosti života od materijalne vrednosti projekcije života koju protagonisti filma baš kao i obični ljudi žive na rate.
Da li možete nešto više da mi kažete o festivalu WorldFest-Houston. Kako je došlo do toga da T.I.N.A. bude prikazana u takmičarskoj selekciji i kakve su prve reakcije na nagradu?
WorldFest je najstariji svetski festival nezavisnog filma. Najveći svetski reditelji su tu dobijali svoje prve nagrade. Inspirisan bogatom tradicijom ovog festivala, pre trinaest godina sam prijavio svoj diplomski film Margina, ušao u selekciju i dobio Gold Special Jury Award za najbolji kratki igrani film. Predsednik festivala Hunter Todd ima prilično impresivno pamćenje i bilo mu je drago da sam se ove godine, nakon toliko vremena, vratio na ovaj festival novim filmom. Naravno, nije on odlučivao o nagradama, to je bio posao žirija. Dodelili su mi Platinum Remi Award i verujem da se tu krug zatvorio. Sada je vreme je da se u potpunosti posvetim novom filmskom projektu na kojem već neko vreme radim sa scenaristom Ivanom Jovanovićem. Kako se nagrada desila u isto vreme kada je u Srbiji izborna kampanja bila u jeku, smatrao sam da nije smisleno pričati o kinematografiji dok se većina bavi izjavama političara, krađom glasova i čituljama budućnosti Srbije. Prijatelji su znali za uspeh, pratili su nas i bodrili posredstvom društvenih mreža još od trenutka kada smo najavili početak snimanja u Torontu prošlog septembra. Meni je to više značilo od bilo koje novinske vesti kojom bi mali trijumf beogradske filmske gerile u rasejanju, manje ili više zapaženo, bio ispraćen u matici… Što ne znači da mi nije zadovoljstvo da sada, kada su se strasti malo stišale, razgovaramo na ovu temu.
Ako se izuzmu glumci, u filmu ste sakupili ključne saradnike koji su sa ovih naših prostora. Da li je to sticaj okolnosti ili ste namerno tako želeli? Ispričajte nam i nešto o procesu odabira glumaca…
Scenario za film T.I.N.A. sam napisao nakon niza improvizacija koje sam radio sa svojim studentima glumcima režirajući ih na licu mesta. Počeli smo sa četiri stolice i situacijom u kojoj mladi bračni par, Amerikanac i Meksikanka, ne uspeva da pokrene automobil na parkingu u trenutku kada im u kola uleće drugi par, mladi Turčin i trudna Ruskinja kojoj je porođaj upravo krenuo. Lepota improvizacije je u tome što kreiraš u trenutku a glumci te beskompromisno prate jer imaju beskrajno poverenje u tvoj unutrašnji mehanizam koji okreće ceo jedan univerzum naglavačke. Sve te sesije smo snimali i nakon analize snimaka rešio sam da napišem scenario i da snimim film sa pet bivših studenata i nekoliko najbližih saradnika sa kojima sam već radio na filmskim i televizijskim projektima u Srbiji. Montažer Slobodan Đorović i direktor fotografije Miljan Milovanović su prošle godine prešli u Toronto sa svojim porodicama, sa Đorom sam studirao i uradio nekoliko nagrađivanih filmova uključujući i Marginu, a sa Miljanom se znam još iz vremena kada sam devedestih bio muzički urednik ART kanala. Pre otprilike šest godina smo radili na televizijskoj seriji Šesto čulo, ali nikada nismo radili film zajedno i ovo je bila idealna prilika za novu avanturu. Moja supruga Mirjana Aćin je bila četvrti član ovog našeg kreativnog jezgra, sa njom sam radio na dosta projekata do sada i znao sam da sam u sigurnim rukama kada su kostim, šminka i specijalni efekti u pitanju. Kanadski mladi glumci Jaye Thompson, Daria Retina, Oltun Dino, Drew Rodziewicz i Spencer Jones su imali vatreno krštenje sa nama, ovo im je bilo prvo pojavljivanje na velikom platnu. Radeći intenzivno sa njima na koledžu znao sam da su to hrabri, uporni, pouzdani mladi ljudi koji iskreno žele da postanu profesionalci i kojima nije problem da iskoče iz svoje sigurne zone onoliko koliko to budem tražio od njih. To jeste bio svojevrsni rizik za mene i za ceo projekat, znao sam da su to mladi glumci bez pređašnjeg iskustva u radu na ovakvim projektima ali sam imao puno poverenje u njih i nisam pravio razliku između rada sa njima i rada sa velikim brojem profesionalnih glumaca koje sam režirao do sada. Drugim rečima, nisam ih štedeo uopšte i gurao sam ih skoro do tačke pucanja samo da bi dali najbolje od sebe. Verujem da sam dobrim delom uspeo da dobijem nešto novo, sveže od njih. Film smo snimili za tri dana. Onda nam je trebalo više od tri meseca da završimo finalnu verziju. To je onaj teži deo priče. Znamo svi da je lako snimiti film. Teško je završiti ga, a najteže je završiti ga uspešno. Naročito kada ga sam finansiraš. Naravno da je odabir saradnika u post-produkciji bio nameran, to su sve dragi ljudi sa kojima sam proteklih šesnaest godina porađao male i velike projekte, i naravno da sam želeo da budu sa nama i sa mnom i u ovoj priči. Dušan Nađević je bio zadužen za vizuelne efekte, Bane Krstić kao supervizor za vizuelne efekte, Rade Santrač za dizajn zvuka i tonski miks, Miško Popović za kolor korekciju i Stevan Aleksić za dizajn plakata.
Kada ćemo vaš novi film moći da pogledamo u Srbiji i da li već kujete neke nove (filmske) planove.
Uskoro, nadam se. Zavisi sve od interesovanja selektora festivala u Srbiji. Spomenuo sam već dugometražni filmski projekat na kojem radim sa Ivanom Jovanovićem, verujem da ćemo do kraja godine imati završnu ruku scenarija i tek tada možemo da počnemo sa odbrojavanjem do prve klape. Dug je put do tamo, vredi ostaviti deo priče u tišini koja je uvek dobar prelaz u nešto novo i neočekivano. Kako na filmu tako i u životu.
Razgovarao: Đorđe Bajić