NASLOV FILMA: Nije loše biti čovek SCENARIO I REŽIJA: Dušan Kovačević ULOGE: Vojin Ćetković, Branka Katić, Gordan Kičić, Nenad Jezdić, Hristina Popović, Milan Lane Gutović, Andrija Milošević, Srđan Žika Todorović TRAJANJE: 104’ DRŽAVA: Srbija GODINA: 2021.
Živimo li pasjim životom? Da li nam je kapitalizam oduzeo dostojanstvo? Da li nam je prebiranje poslednjeg dinara u džepu, dok se plata ni ne nazire, iscrplo svu lepotu? To su neka od pitanja koja otvara gorko–slatka bajka Dušana Kovačevića, „Nije loše biti čovek“. Filmska priča zasnovana je na Kovačevićevom pozorišnom komadu „Kumovi“, premijerno izvedenom 2012. godine u Zvezdara teatru.
Priča prati Milana, intelektualaca koji je izgubio posao nakon što je predmet muzičke kulture ukinut, te u spajanju kraja sa krajem presudnu ulogu igra njegova supruga Ana (Branka Katić). Dobrog Milana, koga sveopšta nepravda pritiska, život je naterao da stavi sebi kaiš oko vrata. U tome ga sprečava jedan pas Žuća, obojivši njegov crno–beli svet. Milanov najbolji prijatelj i kum, pevač Ranko Beli (Gordan Kičić) nestao je pod misterioznim okolnostima zajedno sa ljubavnicom Izabelom (Lena Kovačević). Ipak, u tome što je dvoje detinje zanesenih ljubavnika pojeo mrak nema misterije – jasno da iza svega stoji baš Moma Mrak (Andrija Milošević), Izabelin partner i bivši policajac.
„Nije loše biti čovek“, iako obojena bajkovitim elementima žanrovski pripada (crnohumornoj) komediji kako dramaturški tako i u načinu glumačke igre. Priča je postavljena linearno sa par iskoka u vidu reminiscencija. Ipak, vraćanje u prošlost zauzima nešto više filmskog vremena, budući da su najčešće u pitanju songovi putem kojih svedočimo nesavladivom zanosu ljubavi koja se rađa između Izabele i pevača Belog. Kovačevićeva prizma za umetničku opservaciju današnjice bila je apostrofiranje arhaičnog – kostimom (Dragica Laušević), scenografijom (Milenko Jeremić) pa i stilizovanim, čak književnim govorom junaka. Čini se da je ovaj način stilizacije bio adekvatan budući da je postojala (donekle) opravdana bojazan da li će se i sam autor, kao i njegovi junaci, snaći u današnjem vremenu (i onome što je ono donelo). Film je snimljen kamerno i ritam je prvenstveno zasnovan na vrcavim dijalozima, profilisanim i specifičnim likovima. I pored toga, primetni su trenuci kada leksički ping-pong gubi na intenzitetu, budući da radnja napreduje izrazito sporim tempom.
Fotografija Gorana Volarevića gradi vizuelni identitet prvenstveno bojama i živopisnim koloritom, tako podražavajući bajkovite elemente. Uz klasično kadriranje (plan/kontraplan u dijalozima) i statične, ali precizne kadrove pokret kamere je određen prvenstveno radnjom i glumačkom igrom. Radikalnija vizuelna intervencija, u vidu distinkcije između vizura psa Žuće i ljudi oko njega, rešena je odabirom crno–bele fotografije.
Primetan je i niz komičnih minijatura poput trenera i gurua (Srđan Timarov), šintera koji ne ume da izgovori slovo „ć“ (Bojan Dimitrijević), dobroćudnog i sumnjičavog komšije (Milan Lane Gutović) te njegove brižne majke (Mira Banjac), koje Kovačević postavlja u granične situacije kako bi postigao efekat humora. Iako ove pojave nemaju uticaja na glavni tok radnje, one su u službi kolaža koji doprinosi celovitosti filma.
Pored elemenata koji usporavaju radnju i ne doprinose glavnom toku, primetni su i nevešto izvedeni specijalni efekti grmljavine, olujnog neba i drugih prirodnih nepogoda a što je moglo biti rešeno i kroz insistiranje na već zadatom okviru bajke, čime bi bilo moguće postići uverljivija rešenja od postojećih.
„Nije loše biti čovek“ je film koji postavlja vrlo precizno pitanje: „Da li je u današnje vreme moguće ostati čovek?“, ali ne puca pod teretom analitičnosti. Težište Kovačevićeve preokupacije je procep u koji je naše društvo upalo i u kom je ostalo zaglavljeno. U tom procepu ne govorimo istim jezikom i ne razumemo jedni druge. Na kraju, kada oluja prođe sa njom odlazi i pesimizam, jer je završna poruka filma – da ipak, nije loše biti čovek. Pobednik ove priče je ljudsko biće koje postaje suvereni vladar svog mikrokosmosa.
