NASLOV FILMA: Koja je ovo država! SCENARIO: Mate Matišić REŽIJA: Vinko Brešan ULOGE: Krešimir Mikić, Lazar Ristovski,Daniel Olbrychski, Alma Prica TRAJANJE: 118’ DRŽAVA: Hrvatska, Srbija GODINA: 2019.
Nakon zajedničke saradnje na filmovima „Svećenikova deca“ (2013.), koji dovodi u pitanje moral crkve kao institucije vere, i melodrame sa ratnom podlogom „Nije kraj“ (2008.), tandem Brešan – Matišić realizuje još jedan intrigantan film – „Koja je ovo država!“ prema pripovetkama (M.Matišić) „General“ i „Ne kopaj po groblju, molim te“. Mate Matišić, autor između ostalog i dramskog teksta te scenarija za istoimeni film „Fine mrtve djevojke“ u kom se bavi homofobijom, ali i velikom opasnosti svakog vida ekstremizma koji vodi jedino u smrt, autor je naviknut da njegova provokatorska dela budu ispraćena očekivanom kontraverzom. Film „Koja je ovo država“ je nastao kao koprodukcija Hrvatske, Srbije i Poljske uz podršku Filmskog centra Srbije a po okriljem produkcijske kuće Interfilm i kompanije Zillion Films. Reditelj Vinko Brešan ostaje dosledan svom prepoznatljivom stilu čija vizualizacija teži približavanju crtanom filmu kroz koji defiluju neodoljive groteskne figure prolazeći kroz tragikomične situacije. Drugu polovinu homogenog organizma predstavlja brilijantni Mate Matišić koji se hrabro rve sa tabuima i „škakljivim temama“, ali na toliko vešt način da retko kad sklizne u pamflet, iako ga, u suštini, slika. Ipak film „Koja je ovo država!“ iz 2018. godine nije najbolji predstavnik Brešan – Matišić struje regionalnog filma.
Još uvek aktivnog generala suicidnih tendencija sa kakvim se upoznajemo kroz halucinacije koje ga proganjaju budući da boluje od PTSPa i ministra unutrašnjih poslova koji se dobrovoljno zatvara u ćeliju osećajući da tamo i spada, povezuje priča o četiri penzionera, dobrovoljaca i ratna veterana čiji su sinovi stradali u Domovinskom ratu, ali i nikada nisu pronađeni te ni dolično sahranjeni. Ujedinjeni i u ime grupe građana jednake sudbine, oni obučeni u dresove fudbalske reprezentacije u novogodišnjoj noći kradu sa groblja kovčeg bivšeg predsednika Franje Tuđmana. Dakle, tri linije priče koje se prepliću na tri „vremenska“ nivoa. Veoma kompleksno zamišljeno i dosta vešto realizovano. Dok oni kidnapuju posmrtne ostatke bivšeg vrhovnog komandanta oružanih snaga Hrvatske, jednaka akcija se sprovodi u Srbiji sa kovčegom bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Slobodanom Miloševićem. Ipak, budući da državni vrh zataškava probleme prezentujući preko medija narodu privid idile i harmonije koja vlada državom – akcija ne uspeva. Tuđmana sahranjuju na pravoslavnom groblju jer „tu niko ne sme da zađe“, Miloševića negde u šumi, a odlikovani general uspeva da izvrši samoubistvo koje se zbog potencijalnog negativnog publiciteta „preinačuje“ u srčani udar. Prikazi političara aktuelne vlasti okupljenih na hitnom sastanku se smenjuju gotovo matematički precizno sa scenama koje prate druge tri linije priče. Oni, mehaničkom gestikulacijom, te floskulama i klišeima sastavljaju rečenice kakve čujemo u informativnim emisijama, iznova i iznova govoreći samo jedno – ostati na vlasti, po svaku cenu. Odnosno, ostati na vlasti nema cenu. Poslednja želja Generala (kojom se i film završava) bila je, na tragu Artoovih tendencija, potpuno ukinuti državu kako bi je ispočetka stvorili onakvom kakvom su je zamišljali dok su se za nju i borili. Sve ove zaboravljene i nedovoljno poštovane heroje progoni prošlost, a rastužuje sadašnjost. Baš oni, koji su svoju decu „uzidali“ u temelje nove države od nje očekuju samo ono najmanje, ne što im duguje, već što mora – poštovanje i mir. Mir u vidu „zatvaranje priče“ sahranjivanjem svoje dece. Nema mnogo prostora za otkrivanje skrivenih značenja i poruka u filmovima dvojca Brešan – Matišić budući da (anti)junaci vrlo eksplicitno iskazuju svoje tendencije te i obrazlažu učinjeno. Caka je u hrabrosti govoriti o onom o čemu većina mora da ćuti i poput dragulja je velika retkost ne zaći u „jeftino političenje“ dok se o politici zbori. Ova, žanrovski precizno određena i definisana tragikomedija i crno-politička satira sa dosta referenci na aktuelnu vlast u Hrvatskoj, kada po strani ostavi veoma snažnu poruku i tematiku koja namerno provocira, film je sa nelinearnom radnjom nadasve uzbudljivo rešenom. Konstantno „prebacivanje“ fokusa i priče iz sadašnjosti u prošlost, te i u san, svoje kompletno značenje dobija na kraju, nakon što se film završi, a mi kao publika te kockice izpremeštamo u glavi i sklopimo mozaik, diveći se slici. Ovaj Brešanov inception obučen u balkansko ruho je najveći kvalitet filma. Ipak, ne može se osporiti to da ima scena „praznog hoda“ kojima manjka radnje te su i višak. Glumački aspekt filma je i više nego dobar, ali ipak ostaje u okviru Matišićevog scenarija. Nikša Butijer kao general koji pokušava da izvrši samoubistvo, i Lazar Ristovski, kao predvodnik akcije penzionera Karlo, uspevaju da svojom glumačkom igrom zasene brilijantne i vrcave replike kojima Matišić miluje i bocka publiku – bar onu koja ga svojim negodovanjem ne nadglasa. Neodoljiva (i pomalo zastrašujuća) sličnost između Poljskog glumca Daniela Olbrychskija, koji tumači predsednika Hrvatske i Josipa Broza Tita je samo prvi uzbudljiv utisak dok više jeftina fora bez očekivanog efekta. „Koja je ovo država“ je veoma važan film, iako ima propusta koji njegov, isključivo umetnički kvalitet umanjuju. Najupečatljivija greška je zanimljivo (i očekivano) upletanje Srbije kroz ukradeni kovčeg Slobodana Miloševića, ali onda i potpuno trapavo i brzopleto „guranje“ te linije priče (ponovnim sahranjivanjem u „prvu rupu“ u šumi) sa filmske trake i radnje.
Film „Koja je ovo država!“ predstavlja trenutnu Hrvatsku državu kao disfunkcionalnu. Da li je film pripada apsurdu ili pak mi (čitava bivša Jugoslavija) živimo apsurd, pitanje je na koje ovaj didaktički film ipak ne daje odgovor.
