Analitički osvrt na film Kajmak

NASLOV: Kajmak

SCENARIO I REŽIJA: Milčo Mančevski

ULOGE: Sara Klimoska, Kamka Točinovski, Aleksandar Mikić, Simona Spirovska, Ana Stojanovska, Filip Trajković, Petar Mirčevski

DRŽAVA: Severna Makedonija, Velika Britanija, Danska, Holandija, Hrvatska

GODINA: 2022.

TRAJANJE: 106’

Jedna zgrada, dva bračna para, dva stana sa po troje ljubavnika, jedno rođenje, jedna smrt.

Dati elementi čine osnovu dramske radnje najnovijeg ostvarenja Milča Mančevskog, prikazanog na ovogodišnjem FEST-u. Film Kajmak karakteriše za Mančevskog neuobičajena linearnost narativa koji daje prikaz urbanog pejzaža (cityscape) glavnog grada Severne Makedonije. Priča prati živote dva bračna para koji žive na različitim etažama iste stambene jedinice, simbolički oslikavajući dvoslojnu hijerahiju različitih društvenih grupacija. Dvostruka, gotovo simetrična dramska struktura, predstavlja osnovu na kojoj se grade dve labavo povezane pripovedne niti, koje se na kraju fatalno spajaju jednim hicem.

Na gornjoj etaži nalazi se savremeni bračni par bez dece i sa statusom više srednje klase, dok se na donjoj nalazi par iz nižeg sloja društva, koji preživljava na bureku iz pekare u kojoj supruga (Simona Spirovska) radi. Učmalost njihovog ljubavnog i gastronomskog života uskoro biva začinjena Karambinim (Aleksandar Mikić) kušanjem kajmaka i posledičnom vanbračnom vezom sa prodavačicom (Ana Stojanovska), koja zatim postaje i sastavni deo njegove bračne zajednice. Par na gornjoj etaži održava naizgled površne društvene odnose i strastvenu ljubavnu vezu, iako njihov brak trpi krizu usled Metodijeve (Filip Trajković) neostvarene želje sa detetom. U nastojanju da dobiju dete na kompromisno odgovarajući način za oboje, Eva (Kamka Točinovski) i Metodije stupaju u neobičan trojni aranžman sa emocionalno nerazvijenom Dostom (Sara Klimoska).

Dve priče koje se paralelno odvijaju u dva stana otkrivaju sličnu konstelaciju odnosa i istovetne tendencije redefinisanja bračnog nukleusa, kom najpre nasušno nedostaje onaj treći, da bi se potom treći ispostavio kao neosporni višak. Idila Karambine bračne „trojke“ vremenom posustaje zajedno sa rastućom privlačnošću između njegove žene i ljubavnice, dok dete koje rađa Dosta istiskuje Evu u drugi plan.

Smeštanje pripadnika dve međusobno „nedodirljive“ kaste „pod isti krov“ omogućeno je postojećim uslovima neplanske gradnje, koji su iznedrili pojavu luksuzno opremljenih objekata uz trošne udžerice i dvorišne kotlove. Na taj način, postojeća arhitektura određuje dramsku strukturu, služeći se stvarnim prostorom zarad prikaza donekle nestvarnih situacija. Početnim kadrovima film prikazuje različite slojeve savremenije istorije Skoplja, koja se manifestuje kroz podeljenu, izlomljenu sliku grada, iznutra reflektovanu predstavom podudarno fragmentiranog društva. To dijaloško sučeljavanje forme i sadržaja pruža uvid u unutrašnji haos balkanskog duha, čiji stereotipi su „proceđeni“ kroz konceptualnu rešetku filma.

Antagonizmi dva para prikazani su ne samo kroz njhove međusobne/komšijske sukobe, već takođe kroz predstavljanje klase, načina života, ali i pristupa koji svakog od njih vode ka ovom dvostrukom maison à trois (dok Violetka dobrovoljno stupa u seksualnu vezu sa parom na donjem spratu, Dosta biva iznajmljena zahvaljujući svojoj materici). Naličje dve neobične ljubavne priče jesu antagonizmi makedonskog društva, ali i Balkana u celini, koji osciliraju između večitih dihotomija bogatih i siromašnih, modernosti i tradicije, urbanog i ruralnog, zapada i istoka. Od klasičnih tropa Balkana, priča se u segmentima dotiče građevinske mafije, političke korumpiranosti, verskog fanatizma i populističke religioznosti, ali i neinhibirane seksualnosti.

Svojevrstan tagline filma, koji govori o „ljubavnoj priči za odrasle“, sadrži aluziju na upotrebu eksplicitne erotike koja se pokazuje kao parodirani prikaz (prevashodno) muških fantazija, humoreskno stilizovan à la balkanique, sa ilustrativnim referencama na opus Dušana Makavejeva. Dosledno mapiranje gradskog prostora, praćeno ikonografskim elementima urbanog balkanskog haosa, velikim, šljaštećim krstovima koji se nalaze na bezmalo svakom makedonskom brdu i opšte groteske evocira naslove poput Bure Baruta ili novijih ostvarenja Stefana Komandareva, sa kojima deli i ciklično poimanje vremena i neumitnosti sudbine (prethodno tematizovano u debitantskom filmu Mančevskog Pred kišu iz 1994.). Kao najdosledniji (žanrovski) zapis samog autora, u Kajmaku pronalazimo i perpetuiranje ikonografskih elemenata isterna, koji dolaze do izražaja u sceni suočavanja šestoro ponosnih rezidenata na ulici.

Naslov filma ukazuje na atribuiranje onog kod Mančevskog neizostavnog prefiksa balkanskog, koji je možda čak donekle naglašeniji u naslovu nego u sadržaju. Kajmak, taj mlečni zapis kolektivnog identiteta i tačka spajanja odvojenih svetova sa dva sprata u prvom delu filma služi kao podstrekač pobuđene erotike onih ispod, dok se na samom kraju javlja kao daća na gubilištu onih iznad.

Poletna i na momente komična dinamika dva trija završava tragikomičnim obrtom. Eva i Karamba, otpisani i zaboravljeni, susreću se na eksteritoriji dva stana spojeni metkom koji je Karamba bezuspešno prostrelio kroz svoju usnu duplju, pravo u Evinu glavu. Prvobitna libertarijanska idila postepeno pruža mogućnost karmičkog obračunavanja onih kognitivno i finansijski slabijih, dok se ljubav javlja najpre kao melodrama, potom kao farsa.

U celini gledano, film obiluje od dvojnosti, uparenosti, podeljenosti (dva stana, dva para, dva brata blizanca, dva trougla, dve žene, dve klase itd.) koje na sebi svojstven način slede autorova načela kubističkog pripovedanja, kreirajući jednu formu diptiha na dva sprata.

(Naslovna fotografija iz filma Kajmak objavljena je uz odobrenje press službe FEST-a.)