Po i dalje aktuelnim planovima, film „Dara iz Jasenovca“ u režiji Predraga Antonijevića u ovdašnje bioskope stići će za nekih mesec dana – preciznije, 22. aprila. Mlada glumica Jelena Grujičić u tom je ostvarenju odigrala lik zlosrećne zatočenice Blankice. Sasvim prirodno, ovaj naš razgovor koji upravo sledi ogromnim svojim delom bio je upravo o tom filmu i toj njenoj roli.

Čitajući scenario Dare iz Jasenovca koji aspekt lika Blankice si prvo zapazila i prepoznala kao najznačajnjiji i onaj koji te lično možda i najviše nadahnuo?

-Ono što mi je prvo predstavilo Blankicu kroz scenario jeste činjenica da svako njeno pojavljivanje donosi novi atmosferski tok čitavoj celini. I ona na taj način nije samo karakter, već i funkcija. Koja narativ pomera u izvesnoj granici, i koja dramaturški postavlja nove punktove. Ono što sam prepoznala kao najznačajnije u njenoj osobenosti je i negde meni poslužilo kao baza za građenje lika, a to je ’krivica prezivelog’. Ona, iako i dalje u životu, je sebe već toliko istrošila, da iz nje delaju samo ostaci nečega što je mogla da bude. Ta ideja degradiranog karaktera i igre između slamanja i ponovnog sastavljanja, izvesne smrti, ali i neprestane borbe za opstanak, su mi bili poligon za nijansiranje karaktera. Ono što me je najviše nadahnulo u kreaciji  je Blankičin strah koji u njoj živi kao zaseban entitet, sa kojim je ona na neki naćin i u dosluhu, ali koji se njenim potpunim prepuštanjem  pretvara u nezamislivu snagu. Sliku o Blankici, kao heroini, zatočenoj ženi koja umire za tuđu slobodu, imala sam kao tihi vizual iza svake njene reći. Belešku koju sam sebi ostavila i koja me je vodila u radu jeste: „Ona mora da se menja, da bude najmanje ono što jeste, da odustane od sebe, kako bi (pre)živela.“

A koliko je tokom priprema i samog snimanja bilo prostora da se taj lik/ta uloga doradi, osnaži, možda i prilagodi onome kako si ti ponajpre doživela tu svoju junakinju?

-Imala sam potpunu slobodu u inicijalnom predlogu lika. Verujem u personalizaciju rada, tako sam i Blankicu stvarala kao nekakav omaž svih stvari koje su mene dovele do ovog iskustva, pritom uzimajući u obzir kontekst filma. Potkrepljujući se znanjem o istorijskom trenutku, religioznoj istoriji svog lika, pokušala sam da u nju ulijem svaku važnu komponentu i na taj način napravim bazu za njenu istoriju, i iz takve baze dalje izvlačim svaki njen motiv. Vrlo mi je bilo važno da računam na činjenicu da je ona žena, te sam stoga u nju ulila i sve tragedije žena koje su metaforički  ili bukvalno bile pandan njenoj. Jer ona nije samo ona, ona je i svi oni koji su njen život na neki način dotakli. Negde verujem da se u pripremi dešava i egzekucija. Iako su me set i iskustvo snimanja, uz kompletan utisak okoline, situacije i ostalih glumačkih izraza usmerili u jedan određen stil, koji je težio da bude u harmoniji sa ostalim komponentama filma. Takve promene su normalne, i one ništa ne umanjuju kreaciju, već je na nekakav prirodan način sažimaju i oblikuju. Verujem da se u inicijalnom predlošku nalazi i krajnja kreacija, ono što ih deli jesu artikulacija i osećaj mere.

U Dari iz Jasenovca u smislu glumačke saigre većim delom si bila upućena na malenu Biljanu Čekić, kako je izgledala i tekla vaša saradnja, posebno imajući brojne razlike među vama?

-Saradnja sa Biljanom je bila nezaboravno iskustvo. Biljana je svojom divnom i čistom i instinktivnom igrom mene izazivala na neke nove čistoće. Mogu slobodno reći da je Biljanina igra budila i neke podslojeve mog lika. Što je i cilj u glumačkoj saigri. Načini na koje je ona oživljavala momentume lika Dare su umeli da mi budu reperi za prepuštanje. Jer ponekada u svoj analitičnosti desi se da izgubimo osećaj za radost i lakoću igre, Biljana je mene svojim filmskim izrazom podsećala na to. Uspele smo da uspostavimo partnerski jezik i naše artikulacije nisu bile samo verbalne. Na mnogo načina Biljanina igra je uticala na kompoziciju Blankice.

Kada si pogledala film, koje glumačke kreacije ostalih kolega u tom Antonijevićevom filmu su ti posebno zapale za oko, koga bi izdvojila i zašto?

-Ono što bih posebno izdvojila su bravurozna gluma Nikoline Friganović, Tatjane Kecman i Ane Lečić. Nikolinin savršen osecaj za celinu, kao i njeni izbori glumačkih sredstava i svako lišavanje agresivnosti u glumačkom stilu, su nesto što na poseban način komunicira sa mojim ukusom. Tatjanina filmska pojavnost i snažno igranje sa nijansama su tako precizne i jasne, da njen glumački habitus takvim stilom i peciznošću sam po sebi kreira lik, koji i treba da bude nekakva slika čvrstine. Anini suptilni i svedeni glumački postpuci na savršen nacin bivaju kontrapunkt ideji lika Božice, i baš takvim izborom ona postiže igru krhkosti i snage u liku zločinca.

Univerzitet na kome se u Kaliforniji usavršavaš, kako stoji, sarađuje sa studijom Dizni, kako to izgleda u stvarnosti i šta to tebi konkretno znači i može da donese?

Osnivač Calartsa je Volt Dizni. Umreženost sa ljudima iz posla je velika i čitav edukativni sistem funkcioniše na ideji networking-a (umrežavanja). Gde još za vreme studija sadimo seme budućih saradnji. Ideja školovanja tamo je dodatni rad i kristalisanje mojih afiniteta i glumačkog izraza kroz potpuno novu kulturološku i ideološku dimenziju. Šta ce mi to dalje od toga „doneti“ za sada nije u mom fokusu. Verujem da sve što treba – dođe, baš kada treba.

Ima li već sada novih poziva i angažmana, gde/u čemu ćemo te gledati u doglednoj budućnosti i kako izgledaju tvoji profesionalni planovi u ovom trenutku?

Snimila sam prvu sezonu serije  Pevačica, u kojoj tumačim glavnu junakinju – Emiliju. Zaista se trudim da ne pravim planove. Ali svoje stvaralačke procese za sada vidim na filmu. Volela bih da se glumački oprobam na jeziku koji nije moj maternji, verujem da takvo iskustvo menja, budi i osnažuje neka nova glumačka sredstva.

Razgovarao: Zoran Janković

Autor fotografije Jelene Grujičić: Predrag Gavrilović

Autor fotografija iz filma Dara iz Jasenovca: Aleksandar Letić