Kritika filma Iznenada
NASLOV: Iznenada (Aniden)
REŽIJA: Melisa Onal
SCENARIO: Melisa Onal, Feride Čičekolu
ULOGE: Defne Kajalar, Oner Erkan, Dilan Čiček Deniz
DRŽAVA: Turska, Nemačka, Srbija
GODINA: 2022.
TRAJANJE: 115’
Budući da su predatori, najsnažnije izraženo čulo kod ljudi jeste čulo vida, iako istraživanja pokazuju da odlučujuću ulogu prilikom odabira partnera igra zapravo olfaktorni trakt. Biološka statistika potvrđuje izgleda jednu davno iznetu poetsku opservaciju, a to je ona koja ukazuje na vezu između jednog hemijskog čula i onog što se često naziva hemijom.
Hemiju bismo mogli shvatiti i kao nevidljivu povezanost živih i neživih tvari u okruženju, koja, okom neuhvatljiva i neopipljiva, zna da deluje i kao priviđenje, kao san. Takav zna da deluje i sam život kada ga posmatramo slabašno oslonjeni na sopstveni nervni sistem, pa on na određen način izmiče interakciji sa impulsima moždane sinapse.
Nešto nalik tom prekidu (senzorne) svesti prikazuje i film Iznenada autorke Melise Onel, čija priča polazi iz skrajnute prizme tursko-nemačkih migracija i najkraće rečeno govori o potrazi za identitetom, sopstvom i čulnošću koji blede i nestaju zajedno sa prelaskom granica. Zanemarljiv značaj okvirnog narativa o migracijama simbolički transgresira u ideju (unutrašnjeg) putovanja, koje neposredno odražava i feminističku paradigmu o ličnom i političkom, tako stvarajući i sponu sa opusom autorke čiji rad je protkan i motivima usmerenim na ljudska prava, migracije, izgradnju identiteta.
Rejhan (Defne Kajalar) je žena u svojim poznim tridesetim godinama, supruga, sestra i ćerka koja se, nakon smrti oca, vraća privremeno iz Hamburga u Istanbul. Sa glavnom junakinjom, čije kretanje diktira ukupan tok filma, upoznajemo se u ordinaciji gde se nalazi na lekarskom pregledu usled gubitka čula mirisa. Gubitak senzornih sposobnosti predstavlja alegoriju za prestanak kontakta sa okolinom, kao i bilo kakvu afektivnu povezanost, koja posledično uzrokuje potragu za izgubljenim delovima njenog bića. Iznenada prikazuje put samospoznaje, koja se odvija na toposima Rejhaninih sećanja, mestima koja su ujedno prostori susreta i čvorišta trauma. Necelovitost njenog bića simbolički je prikazana nedovršenošću njenog tela, budući da šepa usled ozbiljne povrede noge u ranoj dobi. Ovaj fizički hendikep ujedno predstavlja i opipljiv trag njene prošlosti (koja je baš poput njenog uda sablasno prati), prekid kontinuiteta tela kao simbol prekida kontakta sa prijateljicom iz detinjstva, porodicom i domovinom. Iznenadni gubitak čula predstavlja trenutak u kom ona odlučuje da luta prostorima koji polako iščezavaju iz njene svesti, ispostavljajući se trajno nepristupačnim, poput sećanja, koje se da nazreti, ali ne i dohvatiti.
Neodređenost hronologije događaja postignuta je zamagljivanjem granica realnog i snolikog. Prateći Rejhan kroz prostore porodičnog stana, tamne hodnike polunapuštenog hotela i druge skrivene odaje Istanbula, na momente stičemo utisak da posmatramo njeno iščezlo prisustvo kako „miriše“ tragove isto tako iščezlih događaja. Na taj način se i sam narativ usmerava ka filmu atmosfere, zasnovanom na kolorističkom rešenju i upotrebi svetla. Film je nijansiran tonovima plave, bele i crvene boje koje se međusobno rastvaraju pod prigušenom nejasnoćom misli. Svaka od njih takođe odražava elemente prirode, ali i prirodu Rejhaninog postojanja, koje, kako film odmiče kraju, sve više nalikuje naletima vetra i peni talasa. Iznenadni bleskovi čulnosti za kojom Rejhan čezne nestaju jednako iznenada kao što se i pojavljuju, dok motivacija naizgled besciljnog lutanja ostaje nedorečena. Sporedni likovi funkcionišu kao pokazatelji toga da ljudi kojih bi trebalo ili kojih se seća kao bliskih postaju stranci, dok su stranci koje sreće na tom putu ogledalo koje omogućava suočavanje sa zamrlim delovima sopstvene telesnosti.
Mali kinematografski paradoks sadržan u naslovu aludira na trenje između singularnosti trenutka (iznenada) i trajanja, kojim je određena i slika kadrova koje posmatramo. Dok zaplet filma, uz stilsko rešenje i dramaturško održavanje saspensa, najavljuje potencijalni psihološki triler, žanrovski elementi nisu podržani sadržajem, te svedočimo nizu misterija čija razrešenja izostaju. Odnosno, ona se odnose na potisnutu dramu nastalu usled unutrašnjeg konflikta, prikazanog kao ponor između Rejhaninog pravog ja i odnosa sa spoljnim svetom. Tenzija koja se na momente stvara isto odjednom iščezava kroz prizore svojevrsnog olakšanja, koje pružaju svetli trenuci omogućeni čulom dodira, ali i oni otupljuju u stvarnosti, kao i slike u sećanjima.
Pred kraj filma svedočimo Rejhaninom susretu sa sopstvenim likom na plakatima za nestale osobe, koji postaju i najverniji odraz (ili opis) njenog prozračnog bivstvovanja. Naizgled, jedino saznanje do kog junakinja dolazi jeste da prošlost uvek ostaje u prošlosti, nedostižna i neuhvatljiva, poput svih onih slika koje nam klize pred očima dok se probijamo kroz zastore uspomena.
(Fotografija iz filma Iznenada objavljena je uz odobrenje producenata.)
