NASLOV FILMA: Srbenka SCENARIO i REŽIJA: Nebojša Slijepčević TRAJANJE: 70' ŽANR: dokumentarni film ZEMLJA: Hrvatska GODINA: 2018.
„Zašto si morao biti Srbin?“, postavlja pitanje jedan od likova svom ocu u predstavi „Aleksandra Zec“, Olivera Frljića. Godine 1991. u Zagrebu ubijena je dvanaestogodišnja devojčica, srpkinja Aleksandra Zec, a godine 2014. četiri devojčice, među kojima je i dvanaestogodišnja srbenka (kako je samu sebe nazvala) i glavna junakinja filma Nina, govore o sopstvenom iskustvu ujedno i na pozorišnoj sceni i na filmskom platnu. Dokumentarni film Nebojše Slijepčevića, paralelno prikazuje ova dva toka – pripremanje Frljićeve predstave i Ninino proživljavanje, njen portret.
Kamera, uglavnom posmatrajući iz prikrajka, nesmetano prisustvuje snažnim unutrašnjim, moralnim i drugim previranjima glumaca dovedenih pred svršen čin, kao i o Frljićevoj fanatičnosti i tako svedoči o neprevaziđenom strahu i podozrivosti pristupanja ovakvim temama. Prizori koji dokumentuju način rada Olivera Frljića, otvorili su i na strukturalnom i na idejnom planu niz drugih pitanja. Slijepčević, ne samo da sučeljava pozorište i film, već i stvarnost i fikciju, te radikalno pomera granice dokumentarnog filma i sasvim suprotno Frljićevoj takozvanoj subverzivnosti koja mu se često pripisuje, pažljivo, nepocrtavajući, neuzvikujući, beleži kako prošlost koju pozorište, u svojoj neuhvatljivosti ne može da zadrži, tako i ono čemu smo i sami nemi svedoci danas, a i baš to što smo nemi.
Slijepčević je uspeo da uhvati neuhvatljivo i da potvrdi važnost rada i samog procesa koji prethodi završenom činu koji će stati pred publiku; potvrđuje ne samo ono što je neodvojivo od umetnika i njegove društvene angažovanosti, a što i Frljić zna da kaže da što je samo po sebi odbojno ima svoju vrednost, već potvrđuje i neophodnost razmrdavanja stisnutih posmatrača koji iznova dolaze da vide nešto lepo.
Oliver Frljić, neretko etiketiran kao kontraverzni i svakakav još, u sceni probe predstave, razularenost glumaca koji napadaju i njega, nazivajući ga nacionalistom, nekrofilom et cetera, posmatra zlokobno radosno, uzbuđeno, očima reditelja koji ne zazire, koji je siguran da se mora progovoriti o sveopštoj dehumanizaciji sveta i društva. Tako, postaje jedan od „aktera“. Linija između njega i glumaca jasna je na sceni. Na filmu ta linija je na trenutke izbrisana, pa ipak, on ostaje da se pojavljuje kao kreator, stvaralac, reditelj, neko kome nije svojstveno da učestvuje, već da, podrazumeva se sasvim nesvesno, stvarajući svoju predstavu, povlači i niti stvaranja filma.
Film se ne bavi samo slučajevima, ni samo Srbima, ni samo Hrvatima, već odnosom prema prošlosti, dokumentovanjem, kolektivnim sećanjem ili zaboravljanjem, prećutkivanjem, okretanjem glave u stranu, tretiranjem pojma kontraverznosti i tako komunicira na više nivoa. Kroz Ninin portret, njenu zbunjenost i detinju logičnost rasuđivanja, prikazan je odnos iz sveta u kakvom živimo danas – zašto Nina do sedme godine nije znala da je Sprkinja, zašto se u zapitanosti samoprozvala Srbenka i da li je nju toga sramota? Ta pitanja nisu nerešiva, ali su bezazlena kao i pitanje „kada će se progovoriti o hrvatskim žrtvama?“, u odnosu na kontekst i filma i predstave u celini. U svetu koji sam ne postavlja pitanja, gde treba tražiti odgovore? Prošlost se zakopava kao što se u Frljićevoj predstavi zemljom zatrpava Aleksandra Zec. Potrebno je da se ne zatrpava i reč, sugeriše reditelj, a svaki način da se na to podseti, poželjan je, kroz bilo koji medij.
Jedna od poslednjih proba pred premijeru, Nina prepričava svoj san u kojem je ona Aleksandra Zec i ima sestru koju je ubila. Taj trenutak, podjarmljen jezivom atmosferom istinitosti, jeste trenutak Nininog sazrevanja, a njena priča analogija je istupanju pojedinca iz nerazmrsivog kruga tog udobnog neznanja i još jedna potvrda tanke linije između fiktivnog i stvarnog. „Kao i kod Antigone, mi se još spotičemo o leševe koji nisu dobili pravo da budu ukopani“ (Oliver Frljić). Aleksandra Zec, kako u predstavi tako i u filmu, postaje simbol, njen leš znak je truljenja ljudskosti, odumiranja empatičnosti, to je leš društva.
Dato nam iščekivanje je Ninina odluka kako će se predstaviti publici, kao Srpkinja, ili kao Hrvatica. Prizma nje kao deteta prvi put sudarenim sa jačinom brutalnosti na koje je ljudsko biće sposobno, postaje prizma gledaoca suočenog sa smrtnošću, proživljavanjem ili ponovnim proživljavanjem zajedničke prošlosti. Privatno i javno se spajaju u jednoj tački – u pojedincu koji postaje „everyman“, ne samo kroz pitanje opstanka u društvu koje nameće bojažljivost i koje uči mržnji i samopreziru, već i kroz upitanost na šta je sve umetnik spreman da učini i postane za svoju umetnost. Slijepčević kao umetnik u filmu je neprisutan, ali njegova identifikacija sa prisutnim umetnicima jasna je koliko i njegov stav o značaju dokumentarnog i društveno angažovanog filma. Lično preispitivanje glumaca da li je njihov angažman ispravan i da li je u redu ono o čemu govore, jer umnogomome ne govore kao glumci, već kao stvarne ličnosti, u svoje ime, u strahu su da to svoje lično ime ne izgube, podudara se sa strahom od ličnog identiteta, istine i njene surovosti.
Ninino sviranje na klaviru kao muzička tema i lajtmotiv, odraz je njene osobenosti i odgovor na pitanje „ko sam ja?“ ne samo za nju, koja kroz rad i na predstavi i na filmu pokušava da ga dosegne, već i za sve ostale koji se to pitaju. Sukob o dve nacionalnosti koje su nekada bile jedno, prerasta u dramu o odrastanju i samospoznaji koja taj sukob tretira ne kao banalan, već kao stravično besmislen u odnosu na posledice koje proizvodi. Slijepčević pomirujući pozorište i film koji su ipak neodvojivi ruši barijeru između ova dva medija i njihovim spajanjem, povezuje stvarnost i fikciju čije su razlike u životu često neprimetne. Kroz dokumentarnu formu, opet stilski potkovanu a ne klasičnu, ruši granice i na planu umetnosti i na planu ljudstva i kaže da umetnost ipak može da menja. Svakoga i sve.
