Ivan Bakrač (1987) je mladi reditelj čiji su kratkometražni filmovi („Progovori da te vidim“ (2008), „Mala, ali prava stvar“ (2010), „Ratovi“ (2013), „Koža će nam postati siva“ (2014) ostvarili zapažene rezultate tokom prethodnih godina, na velikom broju domaćih i međunarodnih filmskih festivala. Njegov dugometražni debi, „Posle zime“, svetsku premijeru imao je na 55. izdanju Međunarodnog filmskog festivala Karlovi Vari (KVIFF). Bakrač je za Filmoskopiju govorio o procesu nastanka debitantskog dugometražnog igranog filma, platformama za razvoj filmova, kao i njegovom najnovijem ostvarenju „Posle zime“.

Čestitke na premijeri na ovako velikom festivalu. Snimiti debitantski dugometražni film je veliki izazov i put koji zahteva veliku upornost i istrajnost. Kakvo je iskustvo ovo bilo za tebe? 

U procesu nastanka debitantskog filma najvažnije je sazrevanje koje se neprimetno desi, jer do tog momenta mislimo da smo spremni, da sve znamo. Kada se osvrnem na ukupno sedam godina rada, gledam na temeljnu saradnju sa ljudima koji su mi bitni, na to kako smo jedni druge oblikovali, i na činjenicu da smo uspeli da napravimo nešto što je naša emocija i stav, što ostaje iza nas, a na sve poteškoće koje su iziskivale tu veliku upornost i istrajnost gledam kao na anegdote iz kojih smo naučili kako lakše da radimo dalje.

Generacijska tema na velikom platnu je nešto sa čime se ne susrećemo često u domaćem filmu. Koliko je jedna generacija tematski nezastupljena u domaćoj kinematografiji? Šta misliš, zašto je to tako?  

Rekao bih da se mladi reditelji, dok su studenti, puno bave generacijskim pričama, a sa dugometražnim filmovima kao da krenu dalje, možda zbog toga što misle da su te priče prevazišli. Mislim da generacijskih priča ima, samo možda nisu toliko vidljive u hiperprodukciji koja se desila sa razvojem digitalnog sveta. Dobri generacijski filmovi uvek nađu publiku, setimo se, na primer, filma „Tilva Roš“.

Ti si i scenarista većine svojih filmova, kao što je slučaj i sa filmom „Posle zime“. Drugim rečima, kompletan si autor najvećeg broja svojih filmova. Kako gledaš na rad sa scenarističke i sa rediteljske strane? Koliko je iscrpljujuće posvetiti se nekom filmu iz obe ove pozicije?

Pa ne bih rekao da je iscrpljujuće, u mom slučaju, to je samo dugotrajan proces. Sporo pišem, vraćam se priči i likovima iznova i iznova. Divim se kolegama koji mogu da pišu brzo i samouvereno, ali meni prosto treba vremena da budem siguran šta radim. A onda, uz naše teške uslove za produkciju, sporo i snimim film. To naravno u izvesnoj meri i iscrpi, ali mi se čini da ću tako raditi i svoj sledeći film, jer je kompletan pristup intimniji i, u neku ruku, iskreniji kada snimam film po scenariju koji je moj. Sa kratkim filmovima sam dosta eksperimentisao, jedan je bio vrlo lična adaptacija priče autora kog volim, drugi je bio rediteljska ekranizacija intimnih misli bliskog prijatelja, treći nisam pisao uopšte, ali sam imao potpunu slobodu da scenario prilagodim svojim idejama… Sa dugometražnim filmovima želim da zadržim tu želju za eksperimentisanjem, ali trenutno ne mogu da zamislim da radim novi film koji nisam i sam napisao.

Sa scenarijem za film „Posle zime“ učestvovao si na prestižnoj radionici Berlinale Script Station 2017. godine. Kakvo je bilo to iskustvo? Koliko su ovakve radionice korisne za mlade autore koji razvijaju svoje prve filmove?

Mogu biti korisne ukoliko reditelji i scenaristi znaju kako najbolje da ih koriste. Ako su mentori ljudi u koje možete imati poverenja, definitivno dobijate širu sliku o tome kako neko ko nije iz vaše sredine (ili ko prosto ima drugačije afinitete) percipira priču i zamisao filma. S druge strane, imao sam i iskustva da mentor uopšte ne kapira ideju a insistira na svojim sugestijama za koje veruje da će „spasiti“ film. Zato bih ja kao najveći benefit tih platformi izdvojio poznanstva i iskustvo sa kolegama učesnicima, naše razmene mišljenja i nedoumica, nova prijateljstva, a često se posle dese i konkretne saradnje na filmovima.

„Posle zime“ se fokusira na ljudske odnose, radi se o grupi prijatelja i sazrevanju njihovih međusobnih odnosa. Delimično se radi i o coming of age filmu na izvestan način, što je značajna promena tema u odnosu na nešto što se očekuje sa ovih prostora. Kakva je reakcija na filmskim festivalima na promenu diskursa u filmovima koji dolaze sa ovih prostora?

Za sada, reakcije su dobre, razgovori sa publikom koja je imala priliku da vidi film i sa kolegama sa festivala su bili jako zanimljivi, i najčešće se pričalo upravo o tome da im je interesantno što sa ovih prostora vide film koji mogu da dožive i kao da je francuski, ili ruski, ili iz bilo koje zemlje, a da opet u pozadini ima našu socijalnu specifičnost koja se očekuje, ali se ne tretira na način na koji su do sada navikli da vide. Ono što je meni najvažnije, publika se povezala sa likovima, i zanima ih priča o prijateljstvu, što je bila okosnica svega od samog početka rada na filmu. „Posle zime“ je film o važnosti prijateljstva, o slojevitim odnosima među ljudima istih i različitih polova u prelomnom životnom periodu. Svi drugi slojevi priče, odrastanje, razmišljanja o prošlosti i budućnosti, kao i igra sa podžanrom „generacijskog filma“ se desila spontano, logično, razvojem priče o prijateljstvu.

Kao mlad autor, kako gledaš na situaciju u kojoj se nalaze bioskopi – ne samo zbog pandemije već i zbog rasta popularnosti i uticaja streaming platformi, kao porasta serijske produkcije? Šta misliš, da li će bioskopi preživeti i kakav značaj oni imaju za tebe?

Želim da verujem da bioskopi moraju opstati, da bilo kakav tehnološki i spoljni faktor neće ugasiti nešto što je osnova postojanja umetnosti kojom se bavimo. Filmovima je mesto u bioskopima, jedno bez drugog ne postoji. Činjenica je da mali filmovi sve teže nalaze mesto u distribuciji i na festivalima, ali ne mislim ni da je porast proizvodnje blokbastera i komercijalnih online sadržaja pretnja za „obične“ filmove i njihov život u bioskopima, jer komercijalni sadržaji upravo održavaju bioskope u životu, a samim tim i nama daju neki prostor. Takođe, dobro je da se u doba pandemije većina festivala održava makar online a ne u potpunosti otkazuje, jer je jako bitno da publika ne ostaje bez dobrih filmova čak ni u najgorim vremenima, ali ne bi bilo dobro da to postane „nova normalnost“, a ne samo dobro snalaženje u specifičnim uslovima. Očigledno je da postaje sve teže, ali oni koji žele da opstanu – opstaće.

Autor si velikog broja kratkometražnih filmova koji su imali značajne uspehe na međunarodnim festivalima, kao i na domaćem terenu. Koliko je bio veliki korak preći na dugometražnu formu? Na koji način te kratkometražni filmovi pripreme za rad na dugometražnom a koliko je proces drugačiji?

U godinama dok je trajao razvoj filma „Posle zime“ snimio sam dva kratka filma, „Maleš“ i workshop film „Life After“, koji sam radio u saradnji sa kolegama iz više zemalja Balkana, na festivalu u Rumuniji. U tim kratkim filmovima sam se bavio temama koje su me zanimale a za koje sam znao da će biti na neki način prisutne i u „Posle zime“. Tako da, rad na kratkim filmovima svakako jeste priprema za dugometražni, to je sve jedan kreativni proces, rad na različitim stvarima i u različitim fazama produkcije, ali jedna kreativna snaga i želja da se emocije i ideje prenesu drugima.

Kako i koliko na tebe kao na autora utiče filmska kritika? U poziciji u kojoj je film danas, kakvu ulogu smatraš da igra filmska kritika?

Često čitam stare kritike, raznih filmova, zanimljivo mi je da osetim kako su bili prihvaćeni i doživljeni nekada u odnosu na sada kada ih gledam u restauriranim izdanjima. U tome stvarno uživam, i ponekad se desi da mi kritika stvarno promeni mišljenje, pomogne da nešto doživim drugačije, potpunije. Ali, ne mogu reći da se to često dešava sa novim filmovima. Čini mi se da kritike danas nemaju toliku snagu kao što su imale nekada, nažalost. Ali naravno volim da pročitam šta je neki kritičar napisao o mom filmu. Skoro sam pročitao jednu kritiku za „Posle zime“ koja mi je bila jako zanimljiva, iako se nisam složio, bukvalno, ni sa čim što je pisalo, ali korisno je čuti drugačije mišljenje, viđenje filma suprotno stvaralačkom. Naravno, divno je pročitati i dobru kritiku u kojoj pisac savršeno razume sve što ste hteli da kažete svojim filmom, to ohrabruje i daje nadu, prosto osećate da ima poente da radite to što radite, da će uvek postojati ljudi koje možete pomeriti svojim radom. Ali danas su dobre kritike često samo kolegijalna podrška, tapkanje po ramenu, a to nikome ne koristi. Zato mnogo volim da iskreno razgovaram sa kolegama o filmovima koje pravimo, da budemo brutalno iskreni jedni prema drugima, jer jedino tako možemo da se razvijamo.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Privatna arhiva