Milica Mima Trifunović (1987), filmska je i pozorišna glumica. Završila je glumu u Novom Sadu na klasi Jasne Đuričić. Do sada je igrala u filmovima „Otadžbina”, „Sasvim dobra lamperija”, u mnogobrojnim pozorišnim predstavama, poput „Kafa i cigarete”, „Deca radosti” u Atelje-u 212, kao i naslovnu ulogu u „Anikinim vremenima” u SNP-u, a trenutno je možemo videti u ulozi inspektorke u seriji „Grupa”, koja se trenutno emituje na RTS-u.
Prvo, da krenemo od kraja. Izašle su tri epizode serije „Grupa” na RTS-u, u kojima igraš glavnu ulogu, inspektorku. Prilično je retko u našoj zemlji da se u kriminalističkim serijama glavne uloge, a pogotovo kad je reč o inspektorima i inspektorkama, dodeljuju ženama. Misliš li da se nešto menja?
Ekipa koja je radila na ovoj seriji je posvećeno i dugo kreirala ženske likove. I bavila se temom žene u raznim društvenim okvirima. Neke značajne i važne slučajeve u policijskim stanicama su upravo žene rešile. U „Grupi“ su ženski likovi dominantni i povlače ključne poteze. Posao inspektora i u svetu i kod nas obavljaju oba pola,pa nema razloga da se onda takve uloge ne pišu i ne dodele ženi. A, na pitanje da li se nešto menja? Menja se zato što se više snima, pa neki glumci koji nisu bili prisutni na televiziji dobijaju priliku da učestvuju u tom medijumu. Samim time počinjemo da gledamo neka nova lica, što je slučaj u „Grupi”.
Policija se, većinski, kroz našu popularnu kulturnu tretira kao negativna pojava. U „Grupi”, na sreću, ne postoje crno-bele podele na dobre i loše. Na koji način se pripremaš za takvu jednu ulogu, inspektorke, u dramskoj, a ne humorističkoj seriji, ukoliko znamo da su gledaoci navikli da im se policija prikazuje kroz podsmešljiv ton?
Bavljenje predrasudama me, osim ako to nije koncept, preterano ne zanima, ni u pozorištu, ni u životu, pa ni ispred kamere. U životu ne postoje podele na dobre i loše, pa samim tim ni u policiji, pozorištu, bolnici… Uloga se priprema sa svim slojevima koji su dati ili nisu pa se nadograđuju. Uroš Tomić je dugo bio u pripremama i imao je dosta materijala koji je slao nama glumcima i bio zaista posvećen i otvoren za predloge. Imali smo probe i duge razgovore. Ko su ti ljudi i kakvi su to odnosi? Snimanje tako kompleksne stvari zahteva i duže pripreme, ali smo se zaista trudili da predano radimo za to vreme koje smo imali. Najviše su mi značili razgovori sa inspektorom Acom Karajovićem, zato što su mi to opipljive stvari, nečija iskustva koja sam imala priliku da upijam. To su ljudi sa svim slabostima koje su i meni i bilo kom čoveku poznate. Borbe za poziciju, dokazivanje, različiti karakteri, baš kao i u školi, i na poslu, i u klubu penzionera. To su ljudi koji imaju porodice, probleme, strahove. Tako da je priprema bila veoma slična kao i za druge moje uloge. Otkrivala sam taj svet koji mi je bio baš dalek, a na kraju sam shvatila da je jako blizak. Nešto je tu slično sa glumom. Svako ispitivanje u stanici jeste jedna vrsta izloženosti, nemaju radno vreme, ulaze u rešavanje nekih kompleksnih stvari kopajući po sebi, rade u grupi… E sad, način na koji svako obavlja svoj posao je stvar znanja i karaktera. Tako da, kao i u svakoj profesiji, ništa nije crno – belo, i niko nije crn ili beo. Svega ima. Svako po savesti, znanju i iskustvu.
„Grupa” je trenutno najgledaniji sadržaj nedeljom, na RTS-u, sa gledanošću preko milion i po. Deluje da su tek od skoro produkcijske kuće shvatile da publiku zanimaju kriminalističke serije, počev od „Odeljenja”, od kojeg je i nastala „Grupa”, preko „Ubice mog oca”, „Pet”, „Bese”, pa sve do sada i nastanka „Grupe”. Šta misliš, koji je razlog tome?
Nisam sigurna šta je pravi razlog. Ali to jeste uzbudljiv sadržaj pun tenzije i obrta, i potpuno drugačije uvodi likove i radnju od očekivanih ljudskih potreba za pričom. Taman pomisliš da si povezao neke odnose, pojavi se sledeći… I svakako da je jedan od razloga ta zagonetnost, pogađanje ko je u šta umešan, ko za koga radi… I polako se priča plete i uvlači gledaoca, jednostavno drzi čoveka budnim .
Da li, kao gledalac, više voliš da gledaš serije odjednom ili da čekaš da izlazi svake nedelje?
Zavisi od raspoloženja, obaveza i od same serije. Neke serije sam gledala odjednom sa sve obavezama ujutru i proklinjala što sam ukljucila lap top. Ali ima smisla neke sadržaje pustiti da odleže nedelju dana, pa nastaviti sa gledanjem.
Radila si u više medija – dugometražni igrani filmovi (Otadžbina), filmovi kratkog metra (Sasvim dobra lamperija), serije (Grupa), pozorišne predstave (Deca radosti, Kafa i cigarete, Anika i njena vremena…). Često se, pogotovo u anglosaksonskom svetu, glumci dele na pozorišne i filmske, međutim, kod nas isti glumci, neretko, pokrivaju sve medije. U kom se osećaš najsigurnije, koji ti je najveći izazov i ima li još neki medij u kojem bi želela da se ostvariš?
Osećam se dobro tamo gde sam okružena kreativnim, mislećim i dobrim ljudima. Kada se to dogodi, a događa se, onda sam tu najsigurnija. Pozorište svakako jeste mesto u kom sam najviše radila. U pozorištu sam bila i dok sam živela u Valjevu, tako da prvi susret sa glumom jeste bio kroz pozorište. I dugo sam mislila da je to kreacija i posvećenje koje zadovoljava moje potrebe, ali to je jako promenljivo. Snimanje serije, a pogotovo ako je veća uloga, budi drugačiju prisutnost i brzinu koja mi nije bila poznata. Ali je korisna. Ono gde dajem prednost pozorištu, a to ima veze sa mojim karakterom, uvek može bolje, ali uvek može bolje, e to u pozorištu mogu da ispunjavam sebi na svakom izvođenju predstave. Dok na snimanju serije toga nema. Najveći izazov mi se ne vezuje za medij, nego za priču i ulogu koju mi neko ponudi. Na ponovno buđenje i zagrejanost da nešto kreiramo zajedno. A takvih ljudi je bilo u „Grupi”. Kada su dobri procesi i razmena sa ljudima, dovoljno mi je onda samo to u čemu sam.
Završila si glumu u Novom Sadu, rođena si u Valjevu, a deluje da je danas sve centralizovano u Beogradu, pogotovo što se tiče umetnosti. Kako ti gledaš na to, da li ti je bio teži put do ovoga što si sad postigla u odnosu na svoje FDU kolege?
Činjenica jeste da su stvari mahom u Beogradu ili su one najviše izložene, naravno to nije čudno, Beograd je milionski grad. Ali ja sam imala tu privilegiju da igram u pozorištima od Vranja, Novog Sada, Sombora, Beograda… I za moj razvoj se nisu najznačajnije stvari desile u Beogradu. Nego baš u manjim gradovima, a velikim pozorištima. Tamo se rade neverovatne stvari, samo što nažalost nekad ostanu samo tu gde su i nastajale. Moj put je upravo bio takav kakav sam i želela da bude. Učila sam i sazrevala kao osoba. I nije mi baš najjasnije zašto neko pomisli da je teže biti negde nego u Beogradu. Uvek je stvar okupljanja oko priče, bilo gde…Nikad nisam pomislila da mi pripada nešto što nisam dobila. I to sad još jasnije znam. I nema veze odakle ste, gde ste završili, iako želim da kažem da sam studirala kod jedne vrsne žene, hrabre i velike umetnice Jasne Đuričić, bitno je da radite na sebi, uvek to neko vidi, to su Jasnine reči, a meni se to sve upravo i dogodilo. Tako da nije bitno gde ste studirali, neko kako!
Trenutno se događa svojevrsna hiperprodukcija serija. Možemo li te očekivati u nekoj uskoro?
Snima se mnogo. I u toj raznolikosti ispliva i nešto dobro i kvalitetno, ali nisam sigurna koliko je ta hiperprodukcija dobra za našu zemlju, osim naravno novih dobrih glumica i generalno autora koji će dobiti priliku da se izraze. Mislim da ljudi ne mogu sve da isprate sa pažnjom i posvećenošću, sa druge strane brzo se ulazi u snimanja, haotično je i ljudi rade pod stresom, i ovde ona rečenica „svi smo zamenljivi” dobija pun smisao. Ali dobro …
Da, krećem snimanje nove serije, još uvek se naslov menja, pa ne mogu da najavim. Igraju moji prijatelji i odlični glumci, pa se nadam dobrom radu.
Za kraj, a moglo je da bude i na početku, koje stvari kojima se baviš van glume te ispunjavaju i, iako mogu delovati dijametralno suprotne od posla kojim se baviš, na koji način ti, ipak, pomažu u poslu?
Često beležim misli koje mi se motaju po glavi, nikad nisu spakovane u neku formu, ali zapisujem. Kad imam slobodno vreme idem na pijacu i kuvam, vozim bicikl i rolere, družim se sa dugogodišnjim prijateljima, odem u kafanu i grlim moje ljude, čitam, gledam, slušam (muziku, mudre ljude), puštam neke emisije po youtube sa zanimljivim ljudskim pričama…Verujem da to sve pomaže mom razvijanju pa samim tim i poslu. A na mnogim stvarima jos radim i učim.
