Oni koji su bili u prilici i oni koji su se potrudili da to pogledaju, nisu krili reči hvale, pa i ushićenje na račun Tmine, debitantskog filma Luke Bursaća. Bio je to nedvosmisleni omaž poetici Nikolasa Vindinga Refna ali i sasvim osoben i krajnje zanimljiv i uspeo prvi film. Luka Bursać se trenutno bavi postprodukcijom svog novog filma Afterparti, o čemu smo detaljnije pričali u razgovoru koji sledi.
Razgovarao: Zoran Janković
U kojoj fazi izrade se u ovom trenutku nalazi Afterparti?
Trenutno je u fazi raspadanja. Posle četiri meseca montaže pre par dana smo ušli u dizajn zvuka, uporedo sa tim izrađuju se muzika, specijalni efekti i špice na koje se potrošilo dosta energije, kako moje tako i kolega dizajnera Lane Inić i Marka Katanića. Šalu na stranu, posle burnog perioda zategnutih producent-reditelj odnosa film je veoma blizu završnice.
Afterparti nastaje bez uobičajene medijske pompe, te, ko čini glavni deo autorskog tima ovog ostvarenja?
To je velika šteta s obzirom da su okolnosti koje su pratile ovo snimanje bile više nego nadrealne, dovoljne za zaseban film ili bar dokumentarac u maniru magičnog realizma. Terminator-devojke, smrti spoljnih saradnika i jednog od aktera, čudne ideje sponzora, visoke letnje temperature, itd. su samo neki od lajtmotiva ove neverovatne avanture. Autorski tim čine direktor fotografije Dušan Grubin, Rade Ćosić, glavni glumac i producent filma, Maja Todorović kao izvršni producent, mlade glumačke nade Nikola Šurbanović, Jana Milosavljević, Vladimir Gvojić, uz podršku Slobodana Bobe Beštića, Dragana Jovanovića i Lidije Vukićević. Ja sam reditelj i scenarista.
Prvobitni odnaslov nam je sugerisao Klabing tragediju, a Afterparti je najavljivan i kao kao satirična tragedija; koje su još žanrovske i nadžanrovske odrednice važne za definisanje Afterpartija? Ima li i ovoga puta omaža Refnu?
Taj podnaslov je upravo zbog svoje nedvosmislenosti povučen još u fazi realizacije. Ja ovaj film žanrovski doživljavam kao crnu komediju a idejno kao društvenu satiru. Mene je eksperimentisanje uvek zanimalo mnogo više nego etiketa, jedan moj studentski film su ocenili kao pornografski, a što i dalje doživljavam kao veliki kompliment, to ti govori da nisam kompetentan za zdravorazumsku kategorizaciju bilo koje vrste u tom smislu. Refna je mnogo manje u odnosu na to koliku on inspiraciju za mene predstavlja, još u toku pisanja scenarija sam pokušao sebe da distanciram od onoga što mi je blisko, kako u formi, tako i tematski. Nisam kretao od onoga što mi je vizuelno privlačno, naprotiv, gledao sam većinom domaće TV sadržaje. Hteo sam da kreiram lik sa kojim nemam mnogo sličnosti, bar ne duhovno, nekog koga bih voleo da posmatram, neko ko zahteva istraživanje, antiheroja, modernog Džimija Barku. Glumcima sam puštao Matea Garonea, Andreu Arnold, Groznicu subotnje večeri nekoliko puta. Bila mi je zanimljiva ta estetizovana dramaturgija američkog sna pa sam počeo da razmišljam kako bi to izgledalo kod nas, šta je srpski san, gde je srpski Bruklin, srpski most Golden gejt, srpska fabrika snova, itd. Afterparti je simbol.
Kao jedno od nadahnuća zas cene klabinga u fazi pripreme prvih informacija o filmu, navođen je i fotograf Merlin Bronkes, a koje su još reference značajne za vizuelni identitet ovog novog filma?
Nažalost, Bronkes je otpao još pri obilasku lokacija, ali zato ima Fridkina, Morisija, Adrijana Lajna, Šlezindžera, crnog talasa. Pošto Beograd zrači jednom nepromenjivom aurom arhitektonskog dokumentarizma, odlučili smo se za stilizaciju. Hteli smo da od Novog Beograda, u kom smo snimali većinu eksterijera, napravimo South Central. Koristili smo sunce, vrućinu, prirodno svetlo, strobove, u nedostatku sredstava pokret kamere smo zamenili zumom, fridkinovskim zumom, ukratko, koristili smo sve ono što ne moraš da platiš. Takvim pristupom film je dobio jednu vrstu retro estetike, hteli smo neorealizam kroz specifičan filmski jezik osamdesetih. Želeli smo jednu vrstu blurovane artificijalnosti koju poseduje američki film tog vremena a opet punu snagu lokalnog narativa, želeli smo sukob mitova i epilog toga. Ima treša, ima realizma, ima autorstva, ima Lidije Vukićević. Hteli smo da stvari pulsiraju.
U kom odnosu stoji Afterparti naspram Tmine, tvog prethodnog rediteljskog rada?
Nihilizam i generacijski jaz su zajedničke teme oba filma, ali Afterparti teži da bude suptilniji, lokalniji i komercijalniji. On je svakako produkt većeg kolektivnog rada u odnosu na Tminu, pa samim tim verovatno i humaniji. Napravio sam nekoliko većih kompromisa u suprotnosti sa mojom prirodom, suzdržao sam se eksplicitnog i sirovog, što je sve zajedno proizvelo jedan zanimljiv produkt, slično studentskim vežbama koje vas ograničavaju na određen broj likova ili scena. Naterao sam sebe da ograničenja pretvorim u slobodu čemu je, naravno, doprineo i lični mazohizam, koji je često umeo da stvori nerealna očekivanja u producentskom sektoru, ali to je već priča za sebe. Sada kada se posle deset meseci intenzivnog rada osvrnem iza sebe, čini mi se da smo u organizacijskom smislu postigli nemoguće. Film je sniman na preko dvadeset lokacija, a broj statista je nekad prelazio i 50 ljudi.
Da li se odustalo od šire distribucije Tmine i zna li se u ovom trenutku kada Afterparti stiže pred gledaoce?
Nisam se mnogo bavio distribucijom, za Tminu će najverovatnije biti prodata televizijska prava, a uz projekcije na FEST-u i one internog karaktera u bioskopu Zvezda smatram to više nego dovoljnim. A premijera Afterpartija se planira za maj ili septembar ove godine, a izbor datuma određuje distributer.
Još fotografija sa snimanja i iz filma Luke Bursaća Aferparti možete pogledati ovde.