U toku je šezdeset i treće izdanje Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, a na njegovom programu, između ostalog, biće prikazan (u Velikoj sali Doma omladine, u četvrtak, 24. marta) i dokumentarni film Potop, autorke Jelene Jovčić. U fokusu ovog ostvarenja su plansko potapanje Donjeg Milanovca 1971. godine i njegove posledice, a više o ovom filmu saznajemo iz razgovora sa autorkom.
Razgovarao: Zoran Janković
Šta je sa Vaše tačke gledišta, tačke gledišta ključnog autora, krunska odrednica Potopa?
Svaki autor se nada da ono što stvara komunicira na više nivoa. Sa jedne strane imamo tu priču iz prošlosti na koji način je tretiran grad Donji Milanovac od 1964. do 1971. godine i kakva je trauma nastala kod njegovog stanovništva, a sa druge strane to je i mnogo univerzalnija priča o tome kako se nosimo sa onim što smo voleli, a više ga nemamo. Ne možemo da ga dodirnemo, omirišemo. Svakim danom nam se čini da ga sve manje pamtimo, a naša želja da ga dozovemo u sadašnjosti postaje sve veća. Svako ko je ostao bez onoga što je voleo, prošao je i večito prolazi kroz to stanje, samo u slučaju velike grupe kao što su stanovnici jednog grada to dobija na kolektivnom značaju. Traženje mesta prošlosti u sadašnjosti je moja večita potraga, pa takav je slučaj i u ovom filmu.
Koje aspekte ste prepoznali kao glavne uporišne tačke priče?
Ovo je priča o traganju za ljudskom dušom. Kada su me sami ispitanici pitali šta je to što očekujem i tražim od njih, ja sam im najčešće u polušali odgovarala „vašu dušu“. Nekada su se ljudi plašili da će fotografija, pa potom i film da im uzme dušu, ja na to gledam kao na pozajmicu. Nema dobrog, niti lošeg ima samo autentičnog i neautentičnog, i ja svim sredstvima tragam za tim kod ispitanika. Sa druge strane, želja mi je bila da izgradim kod gledaoca prisustvo još jednog lika koji prisluškuje ovu priču, a to je Dunav i potopljeni grad. Tu smo nastojali da snimimo sve karaktere mesta na kojem je bio grad i „ponašanje“ Dunava. Talasi u jesen, mirna voda u avgustu, zora i buđenje zvukova, podvodni zvuci… Ali ni u najluđim snovima nisam mogla da očekujem da će te iste godine naići poplave u Srbiji i brana spustiti nivo vode kod nekadašnjeg grada na najnižu kotu, a grad se pojaviti.
Šta ste dodatno saznali o samom događaju, a šta o prirodi dokumentarnog filma tokom procesa stvaranja Potopa?
Verujem da znamo kakav je film, ako pogledamo njegovog autora. Ako je to neko ko je uspeo da ponudi sebe da bude zahvalni kanal kroz koji će proći neka, potrebna, ali neispričana priča, takav autor nikada neće biti isti kada se završi proces rada na filmu. U životu se trudim da stalno budem otvorena i da iznova učim i da mi srce bude dovoljno radoznalo da može da reaguje kada se nađe pred nečim što je veće od njega. Tako je i sa ovim filmom. Ja sam pre svega pripovedač i ovaj put koristim film kao sredstvo da ispričam i dočaram priču. Svaki dan je nova lekcija, a na ovom filmu sam provela više godina. A koliko novog sam naučila u ovom procesu bila bi tema za jedan zaseban esej.
Da li je narečeni potop i sve što ga je pratilo ispunio filmske potencijale koje ste isprava u njemu prepoznali i koji su Vas i inicajalno privukli?
Boraveći tamo 2009. godine, turistički, par dana, osetila sam tugu i emociju mog tadašnjeg domaćina i meštana tog mesta. Taj osećaj me je vodio kroz ceo ovaj proces. Taj osećaj me vodi i danas dok vama odgovaram na pitanja, pošto je dosta prošlo od snimanja filma. Veza između mene i doživljaja tih ljudi je toliko jaka da je ona postala deo mene. Ja jedino mogu da se pitam da li je moj rad i trud ispunio nadanja onih čiju dušu je ovaj film pokušao da prenese na platno. Isto tako mogu samo da se nadam i da će ispuniti potrebu i prazninu njihovih potomaka koji će se rađati u vremenu kada više ne bude bilo nijednog živog svedoka o postojanju ovog grada i tog načina života.
Da li ste razmišljali o igranoj formi kao mogućem ruhu i/ili dopuni za priču o potopu Donjeg Milanovca?
Priča je ispričana što se mene tiče. Ako dođe neka nova priča koja bi trebalo da se ispriča, makar i na sličnu temu, ja ću kao i uvek videti na koji način je najbolje da je ispričam. Ja sam pre svega pripovedač i nekada je ispričam kroz dokumentarni film, nekada pripovetkom, nekada asamblažem, nekada plesom, nekada oblikovanjem gline, nekada sa više medija u isto vreme, a ko zna možda nekada to bude i igrani film. To su sve načini i jezici kojima se služimo da pričamo i dočaravamo priče, a sama priča me navede na način. Potop je priča ispričana korišćenjem filmskog jezika.
Šta sada, sta očekuje Potop, koja je njegova dalja sudbina nakon ove festivalske premijere?
Potop je početak jednog većeg projekta o „muzeju sećanja“. Prikupljamo sećanja i priče o svim potopljenim gradovima na svetu. Na našem sajtu se nalazi razglednica potopljenom gradu, gde pozivamo sve one kojima je rodni grad potopljen ili su njihovi potomci ili znaju za takvu priču da nam je pošalju, a mi polako počinjemo da od tih priča i kontakata gradimo muzej.
