Brankica Drašković, u čijoj filmografiji stoje i dokumentarci o grupama Boye i Obojeni program, ovih dana prestoničkoj publici, a u okviru aktuelnog izdanja Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma (u Velikoj sali Doma omladine, u petak, 25. marta), predstavlja svoj novi dokumentarani film, ostvarenje Maske, koji se bavi multimedijalnim umetnikom Slobodanom Tišmom. Više u razgovoru koji sledi.
Razgovarao: Zoran Janković
Šta se sve zbivalo sa filmom počev od premijera na DORF-u i CinemaCity-ju do ove beogradske premijere?
Film je prikazan samo na Grossmann festivalu u Sloveniji, nismo ga nigde drugo slali budući da smo ga u međuvremenu malo dorađivali i peglali neke tehničke greške.
Koji od mnogobrojnih aspekata Tišmine javne ličnosti Vam je, kao autorki dokumentarca o njemu, bio najznačajniji i najintrigantniji i u spoznajnom i u filmskom smislu?
Mene je, pre svega, zanimalo njegovo umetničko kameleonstvo, taj prelazak iz jednog medija u drugi, zatim pozicija slabog subjekta iz koje je crpeo svoje umetničke ideje i to što je od sopstvene egzistencije uspeo da napravi estetski fenomen. Interesantno mi je bilo i ohrabrujuće da jedan umetnički izraz kakav je njegov – nema svoj početak i kraj nego je u stalnoj transformaciji, pa čak i po cenu greške, zablude, bilo čega drugog, opstaje toliko dugo. Dakle, idem dalje u formi koja mi trenutno odgovara bez obzira na trendove, na zakone tržišta, na bilo kakva pravila koja se nameću u nekom društvenom kontekstu. Važna je bila i njegova maska rokera, koja je njemu, prema sopstvenom priznanju, bila najznačajnija u odnosu na ostale maske koje je navlačio. Zaostavština novotalasnih grupa Luna i La strada, koje je predvodio, zaista zauzima značajno mesto u antologiji jugoslovenskog rokenrola. Jedan je od retkih na našoj umetničkoj sceni koji je utkao poetsko u rokenrol, i obratno rokenrol u svoju poeziju i prozu.
Da li su obilje biografske faktografije i taj sveobuhvatni tihi značaj Slobodana Tišme barem u nekom trenutku predstavljali ograničenje ili teret?
Slobodan Tišma nesumnjivo predstavlja autentičnu i jedinstvenu pojavu na našoj umetničkoj sceni čiji životni i umetnički put je pun paradoksa i nije bilo jednostavno dokumentaristički iscrtati jedinstvenu konturu njegovog neuhvatljivog lika i dela. Bio je veliki izazov, ali i gušt sklapati mozaik njegovog umetničkog krajolika po kojem on kao kulturni antiheroj radostan hoda već više od četiri decenije.
A da li Vas je možda iskaz nekog od okupljenih sagovornika i učesnika o Slobodanu Tišmi posebno iznenadio i imate li favorita na tom planu, čije svedočenje predstavlja esenciju priče o Slobodanu Tišmi i njegovom delu?
Ne bih nikoga posebno izdvajala. Svaki od učesnika govori o svom doživljaju Tišme i toj individulanoj konekciji koju ima s njim na umetničkom i emotivnom planu. Moja ideja je bila da govore isključivo mlađi umetnici na koje je on svojim umetničkim izrazom direktno uticao ili su na osnovu nekih njegovih stvarali svoja dela. Namerno sam izbegla to da o njegovom stvaralaštvu govore neki teoretičari i da se sa nekog stručnog stanovišta objašnjavaju njegovi umetnički činovi. Bilo mi je važno da ukažem na to koliko je njegova pozicija margine na umetničkoj sceni u direktnom kontrastu sa talentom i dignitetom njegovih dela, kao i neosporno velikim uticajem koji je imao kao umetnik, i još uvek ima, na mlade stvaraoce. Fascinantno je to kako neko sa tako malom umetničkom produkcijom iza sebe (dva muzička albuma i samo nekoliko zbirki pesama i proznih knjiga) ima toliki broj sledbenika i kako snaga njegove skrivenosti, nepristajanja na društvene igre i konvencije i stavljanja u bilo kave kalupe, kao i izbor da sam život bude umetnički čin odzvanja jače od megafona onih koji su konstantno obasjani svetlima reflektora.
Da li je ostalo nešto nepokriveno, imate li žaljenja u tom smislu sada kada je film gotov i pred gledaocima?
Žao mi je što nismo snimili film onako kako je bio zamišljen. Bilo je mnogo otežavajućih okolnosti. Od toga da nisam uspela da obezbedim potrebna finansijska sredstava do toga da nisam imala ni potpunu podršku samog Tišme. On se prilično opirao ideji da se o njemu snima dokumentarni film i na kraju je prihvatio pod uslovom da njegovo učešće bude minimalno. Izostali su tako susreti sa nekim njegovim prijateljima, važnim umetničkim figurama, čijim svedočenjem bi, sigurna sam, film dobio dodatnu dimenziju, a neki fragmenti njegovog stvaralaštva bi bili zaokruženiji.
Šta je ono sledi, hoće li Maske imati širu i zvaničnu distribuciju, i, ako hoće, kada i kakvu? Imate li još neku priču poput ove u planu, odnosno, koju biste jos ikoničnu pojavu novosadske, srpske, regionalne kulture ili popularne kulture rado videli u središtu nekog svog narednog dokumentarca?
Zasad su dogovorene samostalne projekcije filma u Puli (14. aprila), Rijeci (15. aprila.) i u Zagrebu (17. aprila). Nadam se još nekim festivalima. Što se tiče novih projekata, pripremam jednu dokumentarnu TV seriju od sedam epizoda o rok muzičarima koji su pružali otpor nacionalizmu, ratu i govoru mržnje prema drugome tokom devedesetih godina i kasnije doprinosili obnavljanju nasilno pokidanih kulturnih veza koje se odvijalo vrlo često i protiv volje političkih oligarhija i šire javnosti. Takođe, ideja mi je da prikažem kako uprkos onom drugom, – antikulturnom prostoru,koji je na estradnoj sceni još tokom ratnih sukoba snažno obgrlio sve bivše repubike Jugoslavije i danas, nažalost, čini najsnažniju kariku kulturne saradnje na Balkanu, istrajavaju i one muzičke snage čije pesme drže budnima i neguju kritičku masu i čija publike se, iako neoslobođena od tereta prošlosti za razliku od većine, prepoznaje bez straha.
