Mini-seriju razgovora sa rediteljima projekata kojima je prošloga decembra odobrena finansijska pomoć na konkursu Filmskog centra Srbije nastavljamo, nakon osvrta na Šavove i Zlogonje, kraćim divanom sa Anom Marijom Rossi, koja nam se pre nekoliko godina predstavila srpskim segmentom post-YU omnibusa Neke druge priče, a koja trenutno uveliko radi na pripremi realizacije Ajvara, svog debitantskog dugometražnog igranog filma.
Šta se u ovom trenutku zbiva sa Ajvarom?
Ajvar je, od decembra, kada smo dobili sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije, na moju radost, prošao na još jednom konkursu, u Crnoj Gori. Dakle, u ovom trenutku je srpsko-crnogorska koprodukcija, a plan nam je da se „tržište“ Ajvara dalje širi. Produkciono, ovo je godina kada „pakujemo Ajvar“. Sledeći korak je opet konkurs. To tako ide, dok se ne sakupi dovoljno novca za početak snimanja.
Da li se u ovom trenutku zna ostatak autorske ekipe, imate li gotovu glumačku podelu i ostalo?
Jedan deo ekipe se zna od početka. Pre tri godine, kada sam smislila ovu priču, imala sam u glavi glavne glumce. Sa Natašom Ninković i Sergejem Trifunovićem sam snimala Neke druge priče, omnibus iz 2010. godine. I tada sam poželela da sa njima radim ponovo, neku drugu vrstu filma. Mislim da nam je ono bio odličan test za Ajvar. Pitanje odnosa izmeđ partnera, poverenja između reditelja i glumaca, posvećenosti filmu, nije nešto što se podrazumeva, film nije jednačina. U filmu ukus i senzibilitet igraju veliku ulogu, i veoma mi je stalo da u Ajvaru, koji je najvećim delom film dvoje glumaca, budemo svoji na svome, i oni i ja. Znam šta mogu da odigraju, planiram to iz njih da iscedim, i da još budu srećni dok to rade. A ovo nije nimalo laka priča, Ajvar je film o rastanku, i ne bih bila spremna da ga radim da nisam bila načisto ko su ti ljudi.
Možete li da u ovom trenutku sa nama podelite barem neke referentne tačke u odnosu na kojih će te graditi ton i stil Ajvara?
Ajvar je za mene prilično lična priča, i emotivno, i generacijski i, ako hoćete, socijalno-kulturološki. Teško mi je i nezahvalno, a da budem iskrena, i ne želim da se referišem na druge autore u ovom trenutku. Dugo sam ovu priču varila, trebalo mi je vremena da je „ispljunem“. Koštala me je, verovatno, više nego što bi neka druga, manje lična. Mislila sam da ako dugo čekaš prvi dugi film, onda treba da radiš ono što poznaješ, što te boli i što misliš da umeš najbolje. Ajvar je film o ljudima koji su mojih godina, koji žive u inostranstvu jer su, kao mnogi moji prijatelji, otišli da pobegnu od ludila, da naplate svoje školovanje ili, najčešće, zato što su morali. To je priča o izmeštenim ljudima koji se, ni tamo gde žive, nikad neće potpuno ukoreniti. To je, takođe, priča koja se bavi smislom zajedničkog života bez dece, pitanjem opstanka jedne duge veze i njenim krahom. Rastanak je nešto o čemu se nerado govori, a predstavlja jednu veoma važnu odrednicu u našim životima. I to je, mislim, ono što je univerzalno u ovom filmu. Vrlo je jasno i specifično lociran, osim što je tema opšta, teška i određujuća. A to znači – ko preživi, pričaće. To je anatomija jednog kraja, poslednji dani jedne veze dvoje ljudi koji su se nekad voleli. Da skratim odgovor na vaše pitanje – referentnih tačaka je mnogo, radim na tome da uspostavimo novu.
Hoće li Ajvar imati dodirnih tačaka sa vašim segmentom omnibusa Neke druge priče?
Nikakvih, ako izuzmete mene, dvoje glumaca, neke saradnike i moju veliku želju da to bude koprodukcija što više zemalja, što je bio slučaj sa Nekim drugim pričama. Mislim da je to važno. Volela bih evropski film za evropsko tržište.
Ajvar prati raspad jedne duže veze, misliti da upravo takvih priča fali srpskom filmu i da će publika u doba sveopšteg cinizma imati strpljenja i razumevanja za takvu vrstu izazova?
Lagala bih kad bih rekla da nisam o tome razmišljala. I pored toga što sam uverena da su sve velike i važne priče najbolje kada se ispričaju kao „male“ i intimne, razmišljala sam koliko će u vreme velikih tema, ratova i izbegličke krize, nekog zanimati raspad intimnog odnosa dvoje ljudi. Kada sam Maji Todorović, dramaturgu i svojoj prijateljici, dosta mlađoj od mene, ispričala šta mi je film, prvo što sam je pitala je bilo „da li ti tu vidiš film?“, da li je to nešto što uopšte zanima njenu generaciju, da li je to nešto što razumeju… Ona baš i nije „svoja generacija“, razumela je i pomogla mi. Sada je koscenarista sa mnom. Onda sam zvala, takođe svoju drugaricu, Nikolinu Vučetić Zečević, producentkinju, poslala joj scenario i postavila isto pitanje. Ona je pročitala, zvala me je i rekla „Okej, hoću, al’ imam samo dva pitanja: zašto hoćeš baš to da radiš, i zašto će se zvati Ajvar?”. Kada sam odgovorila na pitanja, znala sam da sam raščistila i sa sobom i da znam da je to to. Da je to „mala intimna priča dvoje ljudi“ ali da ja znam da je važna, globalna i ogromna. I od tad me više uopšte ne zanima da li će se i kako shvatiti „vreme sveopšteg cinizma“ Čak mi je i zgodno jer se u filmu bavim pitanjem da li raspad sistema koji poznajemo, sunovrat vrednosti na kojima smo odgojeni i opšta otuđenost, neminovno utiču na odnos dvoje ljudi.
Neizbežno pitanje – ima li vidljivijih a ne samo proklamovanih pomaka u srpskoj kinematografiji kada su filmske autorke u pitanju?
Evo, na konkursu u decembru su, od četiri filma, prošla dva koje potpisuju rediteljke. To je neki pomak, zar ne?
Razgovarao: Zoran Janković