NASLOV FILMA: Gejm (The Game) SCENARIO I REŽIJA: Ana Lazarević TRAJANJE: 93’ ZEMLJA: Srbija, SAD GODINA: 2021. NASLOV FILMA: Lovac na vetar (The Windseeker) SCENARIO I REŽIJA: Mihai Sofronea TRAJANJE: 93’ ZEMLJA: Rumunija, Bugarska, Srbija GODINA: 2021.
Ad hoc kategorija: srpski festivalski filmovi u raskoraku. Slobodna definicija: srpske koprodukcije, uglavnom manjinske, stranih autora, reditelja-emigranata i/ili onih čija imena nisu nepovratno utkana u tkivo srpske filmske industrije, delimično ili u potpunosti na stranom jeziku ili jezicima. Prisutni u nekom ćošku programa, iza zvučnih holivudskih i platformskih naslova, evropskih zicera, pa čak i „srpsko-srpskih“ filmova. Svojevrsna niša, „ni dovoljno međunarodna, ni dovoljno srpska“. Još skrajnutiji ako su debitantski.
Evo reči o takva dva ostvarenja prikazana na 50. FEST-u: „Gejm“ (The Game, SAD, Srbija) Ane Lazarević i „Lovac na vetar“ (The Windseeker, Rumunija, Bugarska, Srbija) Mihaija Sofronee. Dva dugometražna prvenca iz 2021, identičnog trajanja (1h33), sa muškim protagonistom, koji napušta prestonicu zarad pograničnih i prekograničnih predela.
(Povrh pomenutih hendikepa, film Ane Lazarević imao je i nesreću da bude „onaj drugi film“ na FEST-u o balkanskoj migrantskoj ruti. A i neobičnu podudarnost da mu se protagonista zove Strahinja, poput protagoniste „Strahinje Banovića“ Stefana Arsenijevića, festivalsko-medijskog miljenika još od Karlovih Vari.)
Kad smo kod koincidencija: i „Gejm“ i „Lovac na vetar“ počinju prolepsom ulaska junaka u vodu. Ona je i opasnost i prilika, budući da migrante, kojima ilegalno pomaže Strahinja, može da odvede u „slobodu“ ili smrt, a terminalno bolesnog Radua oslobodi tranzitornog stanja u kome „ne može ni da umre a ni da živi“. Za film rumunskog reditelja dobronamerni gledalac će, u nedostatku boljeg, reći da „ima lepih kadrova“ (napretek, amin!). Dugi metar srpske autorke sa američkom adresom je, pak, od onih koji tu estetičku oblogu žrtvuju u korist utiska sirovosti (programatski drhtava kamera). Nevolja je i u jednom i u drugom. „Lovac na vetar“ je – karikiramo – lovac na razglednice za rumunske i bugarske turističke organizacije, „Gejm“ nije čak ni poigravanje sa već viđenim, jer izgleda upravo onako veristički kako bi se mogao zamisliti film o migrantima u istočnoj Evropi (uz pohvalnu činjenicu da iste ne viktimizuje).
„Gejm“ jeste na tragu glumačke hemije Branislava Trifunovića, sa jedne, i Hameda i Mehdija Hamudipurarabija, sa druge strane, te nepatvorenosti odnosa Strahinje, nemarnog oca-kladioničara i krijumčara migranata slabog na pse lutalice, i dvojice braće koja pokušavaju da se dokopaju Evropske unije. No, tu liniju poistovećivanja i verodostojnosti, te nalete topline, redovno saseku aritmična montaža i generički dijalozi. Skokovi i skokoviti rezovi su neobjašnjivi, lestvica planova nepregledna, krupni planovi napadni, a većina scena sa tri lika (kafić, hostel, zagrebačka samoposluga) neprihvatljivo loše montirana (zanatski najniža tačka filma zacelo je nevešto napisana i odigrana scena razgledanja stana). Naslovni motiv igre – migranti ilegalne pokušaje prelaska granice nazivaju „game“, što je već postalo opšte mesto zapadnoevropskih medija – nemaštovito je uparen sa fudbalom (je li fudbal zaista jedino o čemu muškarci brinu i što, u krajnjoj instanci, može da ih zbliži?).
„Lovac na vetar“ svoju visoku stilizovanost i neodređenost pravda parabolom, ne shvatajući pritom da se do tačke univerzalnosti zapravo stiže scenarističkim finesama i lokalnim pojedinostima. Drama o inženjeru Raduu, koji napušta Bukurešt kada mu lekar saopšti da mu preostaje samo par meseci života, sva je u krupnim potezima. U potrazi za slobodom (vetrom, khm!), Radu će pronaći surogat porodicu: starog Pavela, njegovu nećaku i njenog sina. Povratak u Arkadiju obeležiće prelaz sa sive bukureštanske palete na vedre seoske tonove – svetloplavu, nijanse zelene i žute – te bukoličku predstavu meštana, doma, životinja, poslova. Srećom, nad previše očitom po(r)ukom o otuđenosti savremenog čoveka i rusoovskim prirodoljubljem izdiže se igra glavnog glumca Dana Bordejanua, svedeno dirljivog i nehajno markantnog hibrida Oskara Ajzaka i Melvila Pupoa.
Značajno je što likovi oba filma gravitiraju oko ničijih zemalja i pograničnih zona. Značajno, jer se u istom umetničkom i tržišnom procepu trenutno truckaju i njihovi reditelji.
