Devetoro polaznika filmske škole Preditor, pod vođstvom Milutina Petrovića, ovih dana u Beogradu snima prvi kaver jednog domaćeg filma. Svoju novomilenijumsku preradu dobija čuveni Ljubavni slučaj, ili tragedija službenice PTT koji je 1967. godine režirao Dušan Makavejev. Ljuma Penov je od Eve Ras preuzela ulogu Izabele/Bele, što je i bio direktan povod za razgovor sa našom mladom glumicom.
Da li se sećaš kada si prvi put pogledala film Dušana Makavejeva i koji su ti bili utisci?
Taj film sam prvi put gledala davno. Oduvek sam, veoma rano, volela da istražujem film, našu kinematografiju, ali i evropsku, francusku, italijansku, naravno u američku. Rano sam se zainteresovana za film, a tata mi je nabavljao Bunjuela, Felinija, Tarkovskog, Antonionija, Godara, Trifoa, De Siku, Šabrola, pa čak i Žana Vigoa i, naravno, našu kinematografiju, gde sam gledala najviše crni talas, filmove Aleksandra Petrovića, Dušana Makavejeva, Žike Pavlovića, Đorđa Kadijevića, Miće Popovića, Žilnika, sve ono što bi jedan filmofil trebalo da pogleda. Kasnije sam ja sve kultne filmove gledala i sama, pa onda ponovo na fakultetu. Prvi put sam Ljubavni slučaj gledala, mislim, sa jedanaest, dvanaest godina. Sećam se da sam bila veoma potrešena. Film me je rastužio i sećam se da sam na kraju plakala. Ne znam, ali taj prvi put kad sam ga gledala, doživela sam ga izuzetno potresno.
Kako je došlo do toga da zaigraš Izabelu i da li si se dvoumila da ulogu prihvatiš?
U podelu me je pozvao Petar Mitrović, jedan polaznika Predatora koji je radio na filmu, kao i Milutin Petrović ispred filmske škole Preditor. Sve se desilo spontano. Nisam očekivala. Znala sam odmah koji je to film, i dobila sam scenario koji je pomalo osavremljen. Dvoumila sam se, naravno, zato što se oko uloga uvek dvoumim, pitam i preispitujem, ali nekako brzo sam prihvatila, skoro i promislivši sve do kraja. Mislim da uloge same dolaze do mene, one me same nađu, a ne ja njih, što je svakako dobro, valjda.
Ispričaj nam nešto o tvojim susretima sa Dušanom Makomavejevom i Evom Ras… Da li su imali neki savete za tebe?
Za mene je to bio veoma poseban doživljaj. Kad smo se upoznale Eva Ras i ja, ona je znala da ja sad igram tu ulogu, rukovale smo se, i tad kao da su se oba lika susrela u tom nekom posebnom svetu, i njena Izabela i moja Bela, kao da su se našle i prihvatile, na neki način bilo je dirljivo. A Makavejev nas je posetio na samom snimanju. Dosta smo razgovarali, pričao mi je o tom filmu, o ulozi, o tom vremenu kada su radili. To mi je bila posebna i velika čast da razgovaramo o njegovom filmu i o kaveru njegovog filma koji nastaje pedeset godina kasnije. Osećala sam se nekako smireno i zaštićeno. Nisam mogla da zamislim da ću ikada imati takvu priliku da sa njim razgovaram, a posebno što je ostao i na samom snimanju… Bilo čudno iskustvo igrati pred njim. O njemu i njegovim radovima smo učili na fakultetu, i sad pred njim glumim u kaveru njegovog filma. Zaista nestvarno iskustvo! Srećom, brzo sam uspela da se fokusiram i odigram šta je bilo potrebno. Posle mi je on rekao da je zaista zadovoljan i da mu je sve to bilo drago iskustvo. U vazduhu se osećalo nešto čudno, neobično svetlo i privlačno, mislim da je to ta magičnost umetnosti koja se sjedinila u tim trenucima na setu.
Kako je funkcionisao i protekao rad na filmu koji režira devetoro ljudi (Jelena Antonić, Aleksa Borković, Petar Mitrović, Mile Krsmanović, Sava Reljin, Zorica Svetlićić, Danijela Ćeranić, Gorana Cvetković, Đorđe Cvijanović), a nadgleda supervizor Milutin Petrović? Da li je bilo sukoba mišljenja i/ili oprečnih instrukcija?
Uvek kada više ljudi radi na nekom projektu, ima naravno i različitih mišljenja, pa i ovde, tu je onda najteže glumcima, ali sve je lakše kada se svemu prilazi sa puno predanosti, a ovde jo to bio slučaj, i ispred i iza kamere. Svi su stremili ka tome, i želeli najbolje.
Kako je protekla saradnja sa kolegama glumcima?
U filmu pored mene, kao moj direktan partner, ulogu koju je u originalu igrao Slobodan Aligrudić, sada igra Albin Salihović. Ulogu Ruže koju je igrala Ružica Sokić, sada igra Ana Todorović Diallo, a veoma značajne uloge igraju i Marina Bukvički i Anđelko Beroš, zatim su tu Aleksandar Meda Jovanović i drugi. Glumačka ekipa je sklopljena tako da svakome njegova ili njena uloga baš leži. Rad sa mojim divnim kolegama je bio zaista izuzetan. Svi smo se baš zdušno predali radu na ovom filmu. Već sam imala priliku da radim sa Marinom Bukvički u pozorištu i sa njom je uvek lepo raditi. Sa Anom Todorović Diallo nisam ranije radila, ali smo se glumački lepo uklopile i srećna sam što sam imala takvu partnerku, koja je čak dolazila i kada nije imala snimajuće dane da podrži ovaj projekat i nas kolege. Sa Albinom Salihovićem takođe nisam radila ranije i nisam ga ni poznavala. Upoznali smo se pred samo snimanje, i već posle nekoliko reči smo prepoznali da možemo lepo da radimo i sarađujemo. Radili smo potpuno otvoreno i bez ikakve zadrške, jednostavno smo se otvorili jedan prema drugom, što se retko nađe. Verovatno to sve ima veze sa tim i što je to baš ovaj projekat u pitanju. Sa Aleksandrom Medom Jovanovićem i Anđelkom Berošom sam se takođe lepo uklopila, kao da postoji između nas neka dublja priča od ranije. Bilo je to veoma čudno i lepo osećanje, i svi smo radili zaista predano i zdušno na ovom filmu.
Koja scena je bila najzahtevnija, najteža za snimanje?
Zahtevnih scena je bilo, ali meni se tako nekako uvek zadese te teže, zahtevnije scene gde sam pod vodom ili mokra ili prljava, ili u ledenoj vodi ili na ekstremnoj vrućini… Više mi to čak nije ni zahtevno, nakako sam se navikla. Na ovom snimanju sam bila, na primer, u Rimskom bunaru sa roniocima koji me nose iz ruke u ruku, mokru do gole kože.
Kako je proteklo snimanje čuvene scene sa crnom macom?
Bio je to mačak. Posvetila sam mu pažnju pred snimanje te scene, bilo je potrebno da se upoznamo i da mi pre svega veruje. Na moju sreću oduvek imam pse i mačke, pa smo se brzo shvatili. On me je slušao, i mene i svoju gazdaricu. Bila je to veoma intimna scena, sa malo ljudi, najužih i najneophodnijih, i niko nije smeo da govori, zbog mačka. Mic po mic, i uz pomoć mene koja sam mu tepala sa leđa i njegove gazdarice, brzo je, bez mnogo muke, shvatio šta treba i samo polako legao na moje telo i počeo još i da prede. Svi smo bili zbunjeni kako je to moguće tako brzo i lako sa mačkom, ali eto, ljubav je to, ipak.
Razgovarao: Đorđe Bajić