Kritika filmova Glava od cigle i Čekaj me ovde

NASLOV FILMA: Glava od cigle

REŽIJA: Aleksi Mananti

SCENARIO: Aleksi Mananti, Pjer Grije

ULOGE: Uroš Gojković, Ilija Maršičević, Denis Murić, Tatjana Venčelovski, Ivana Zečević

TRAJANJE: 22’

ZEMLJA: Srbija, Francuska

GODINA: 2022.

____________________________________________

NASLOV FILMA: Čekaj me ovde 

REŽIJA: Aleksa Borković

SCENARIO: Irena Parezanović

ULOGE: Aleksa Gulan, Miloš Koprivica, Miljana Kravić

TRAJANJE: 13’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2022.

„Šesnaestogodišnji ubica nedavno je objasnio: Učinio sam to zato što mi je bilo dosadno. Neko ko je osetio da kroz njega struji poriv za autodestrukcijom zna sa kakvim iscrpnim nemarom bi jednog dana mogao da usmrti organizatore njegove dosade. Jednog dana. Ukoliko za to bude raspoložen. (…) Naposletku, ukoliko pojedinac odbije da se prilagodi nasilju sveta, kao što odbija da prigrli žestinu neprilagođenih, šta može da učini?“ (Raoul Vaneigem, The Treatise on Living for the Use of the Young Generations)

Kratkometražna ostvarenja Glava od cigle Aleksija Manantija i Čekaj me ovde Alekse Borkovića progovaraju o začaranom krugu nasilja, iracionalnim provalama mladalačkog gneva, o snažnoj potrebi individue da se adaptira na okruženje, ma koliko da je ono agresivno i apatično. Ove filmske priče oslikavaju emotivno nabijen događaj u životu protagonista, pri čemu u prvom pratimo subjektivnu vizuru zlostavljača, a u drugom žrtve. Povezuje ih autorsko nastojanje da putem razotkrivanja istine o ranjivim porodičnim odnosima i društveno-političkom sistemu prodru da samog junaka.

Glava od cigle smešten je u novobeogradske blokove, za vreme NATO bombardovanja, i prati grupu tinejdžera koji dane provode u dokolici, „od sirene do sirene“. Mladi vođa bande (Denis Murić) širi teror u svom komšiluku prisiljavajući ostalu decu da se u znak pokornosti kreću ulicama sa ciglom u ruci. Krupni planovi aktera smenjuju se sa totalima okruženja – stanovnici naselja, prestrašeni zvukovima sirena, užurbano beže sa ulica, spuštaju se sa vrhova solitera i zatvaraju u skloništa. Paralela između društveno-političkih okolnosti i mikro dinamike grupe dolazi do izražaja – masa skrivena u podrumu ponižena je poput mladih koji se nad vršnjačkim terorom pokorno zatvaraju u sebe. „Postani neosetljiv i jednostavan za rukovanje poput cigle! To je ono na šta nas društvo ljubazno poziva.“ (Vaneigem) Bezgraničnu i banalnu borbu za dominacijom među omladinom Mananti tretira kao prilagođavanje nasilju sveta. „Ne znam, zabavljam se, i oni se zabavljaju, ne bi imali šta drugo da rade, ja im pomažem“, objašnjava junak. Devijantni pojedinac je društveni produkt. Stoga mu autor prilazi sa empatijom uplivavajući u porodične odnose (odsutan otac, hladna nestabilna majka). Iza maske huligana nalazi se dečak nesposoban da artikuliše gnev, a koji pre svega žudi za ljubavlju, što je metaforički prikazano u poslednjem kadru filma. Pružajući otpor, deca iz kraja ciglama barikadiraju vrata stana protagoniste. Nakon što u besu napravi rupu u novonastalom zidu vidimo ga u krupnom planu kako posmatra kroz nju, dok se kamera polako udaljava. On je pre svega zarobljenik – društvenog sistema, sopstvenih emocija, ali i identitetskog određenja, koje je kreirao istovremeno prihvatajući i odupirući se pravilima zajednice u kojoj je odrastao.

Prizori sa užarenog asfalta novobeogradskih ulica devedesetih imaju snažno uporište u stvarnosti, dok promišljeni pokreti kamere, kao i stopljenost aktera i okruženja reprezentuju autorski stav o fizičkoj i identitetskoj nemogućnosti napuštanja granica naselja. Odstupajući od surovog realizma karakterističnog za domaći film devedesetih, autor se pri karakterizaciji junaka priklanja upotrebi metafora. Muzički motiv predstavlja zvuk blok flautice koji dolazi iz okvira slike (jedan od dečaka svira flauticu krećući se kroz park) i pretapa se u nedijegetičku komponovanu muziku. Muzika, naime, nije u funkciji pružanja informacije o epohi i prostoru, već doprinosi doživljaju na afektivnom i značenjskom nivou, aludirajući na školske dane i bezbrižno detinjstvo.

Čekaj me ovde je nešto apstraktnijeg  izraza i govori o desetogodišnjaku (Aleksa Gulan) koji letnje dane provodi u usamljenosti trpeći brutalno nasilje vršnjaka. Za razliku od gorenavedenog ostvarenja, autor izostavlja podobnije informacije o grupnoj dinamici. Sporedni likovi su van okvira slike ili u dubinskom planu, a akcenat je na osećanju straha i emocionalnoj izolovanosti protagoniste. Služeći se elementima trilera, Borković stvara prostor za identifikaciju sa psihološkim stanjem junaka. Film otvara scena na železničkoj pruzi u kojoj banalna dečija igra prerasta u opasno zlostavljanje. Kretanje aktera po prostoru praćeno je komponovanom muzikom, koja kreira atmosferu iščekivanja i jeze, a iznenada poput duhova, nasilnici izvlače dečaka iz kadra. U fokus priče autor postavlja odnos između protagoniste i njegovog mlađeg brata Davida (Miloš Koprivica), kadrirajući krupnim planovima isključivo njih dvojicu. Motiv vodenog balona kojima se dečaci igraju (engleski naslov filma je Water Balloons) može se interpretirati kao balon akumuliranih emocija. Bratska ljubav je poseban oblik protivrečnosti, opterećena netrpeljivošću i brigom, ali sposobna da podnese težinu. Događaj oslikan u filmu jedan je od onih intimnih i krucijalnih momenata u procesu sazrevanja koji neretko ostane dugogodišnja dečija tajna. Odbacujući mlađeg brata, jedinu osobu koja vapi za njegovom pažnjom, junak mu naređuje da ga sačeka u parku. Scene potrage za izgubljenim bratom odigravaju se na prigušenom svetlu, čime se pojačava uspostavljen narativni stil, dok se potraga završava katarzičnim ponovnim susretom.

Minimalistički dijalozi u Glavi od cigle mahom se odnose na svakodnevni govor, dok pojedine replike prirodno i nenametljivo pogađaju „pravo u centar“. Reči junakove majke, na primer, svedoče da je okruženje to koje ga uverava u sopstvenu ništavnost. Sa druge strane, Čekaj me ovde, gotovo bez dijaloga, dočarava rane dečije brige u sredini neosetljivoj na potrebe dečaka. Mada Borković nastoji da pruži širu sliku društva – kao u Manantijevom filmu, akteri odrastaju bez oca i čežnjivo posmatraju odlazak porodice iz komšiluka na more – ipak ne uspeva da kontekstualizuje srž samog problema.

U maniru savremenih domaćih coming of age drama, ovi kratkometražni filmovi govore o teretima odrastanja na ruiniranom, tranzicionom Balkanu. Njihovi osnovni kvaliteti su nepristrasan osvrt na istorijski trenutak koji je oblikovao generacije u Glavi od cigle, i autentična dramaturška i formalna rešenja u Čekaj me ovde.

(Fotografija iz filma Čekaj me ovde objavljena je uz odobrenje autora.)