NASLOV FILMA: Malmkrog SCENARIO I REŽIJA: Kristi Puju ULOGE: Frédéric Schulz-Richard, Agathe Bosch, Diana Sakalauskaité, Marina Palii, Ugo Broussot, István Téglás TRAJANJE: 200’ ZEMLJA: Rumunija, Srbija, Švedska, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija GODINA: 2020.
„Malmkrog“, najnoviji film rumunskog reditelja Kristija Pujua, prikazan je u okviru programa ovogodišnjeg FEST-a, tek nekoliko dana nakon što je nagrađen na festivalu Berlinale. Novi film Pujua nastao je po knjizi iz devetnaestog veka Tri razgovora, ruskog filozofa Vladimira Solovjova. Solovjov, jedan od najznačajnih ruskih filozofa devetnaestog veka, objavio je ovo filozofsko delo 1900. godine, u formi razgovora između nekolicine karaktera. U jednom od intervjua, Puju napominje da film više predstavlja njegove zaključke i doživljaj ovog teksta, nego što je posredi adaptacija. Važno je napomenuti i da je ovaj film realizovan uz podršku Filmskog centra Srbije i u koprodukciji sa dve domaće producentske kuće – Sense Production i Cinnamon Films.
Kristi Puju, sada već evropski i svetski priznati reditelj, smatra se nezvaničnim rodonačelnikom rumunskog novog talasa. Smrt gospodina Lazareskua (2005), pokrenuo je novi pravac u rumunskom filmu i nakon ovog filma, rumunski autori i njihovi filmovi postali su redovni učesnici najvećih filmskih festivala. I ostali filmovi Pujua, Aurora (2010) i Sieranevada (2016), podjednako su bili uspešni i još dodatno su doprineli poziciji rumunskog filma u svetu, ali i poziciji Pujua kao relevantnog i važnog reditelja u okvirima savremene, svetske kinematografije. Iako se poslednji film „Malmkrog“, tematski razlikuje od prethodnih filmova, u potpunosti potvrđuje doživljaj Pujua kao autora koji nije voljan da pravi kompromise i koji će, po svaku cenu, ispratiti svoju rediteljsku viziju do samog kraja. Sa trajanjem od gotovo 200 minuta i gotovo bez ikakve dramske strukture, „Malmkrog“ je hermetičan film koji zahteva apsolutnu koncentraciju i pažnju gledalaca. Međutim, ako mu se ta pažnja i koncentracija posveti, film „Malmkrog“ ostaje da odzvanja u svesti mnogo duže od navedenih 200 minuta, što ga čini važnim filmskim, ali i bioskopskim iskustvom.
Puju pre svega želi gledaoce intelektualno da aktivira, no kako film odmiče, sve više je prisutan specifičan osećaj voajerizma. Istovremeno, javlja se osećaj prisustva određenoj dugačkoj tribini, koja se pak odvija bez publike. Zato, i pored kamerne postavke, greška bi bila porediti „Malmkrog“ sa pozorištem bilo koje vrste iz razloga što takav specifičan osećaj voajerizma u pozorištu skoro da nije moguće ostvariti.
„Malmkrog“ je podeljen u pet poglavlja, pri čemu je svako od poglavlja nazvano po jednom od glavnih junaka. Grupa ruskih aristokrata provodi dan u vili jednog od njih i učestvuje u dugačkoj diskusiji, koju mi kao publika, uz par kratkih elipsi, pratimo u gotovo realnom vremenu. U pitanju su filozofske diskusije o moralu, ratu, nasilju, o prirodi dobra i zla, o hrišćanstvu, politici i budućnosti Evrope. Bitno je razumeti da nisu u pitanju dramski likovi, već da je svako određen filozofskim stanovištem koje predstavlja. Tokom filma, gotovo ništa ne saznajemo o junacima, a takođe i njihovi karakteri i psihološka stanja su svedeni. Ipak i pored odsustva tipičnih dramskih karaktera, a time i dramskog sukoba, ne možemo da pobegnemo od utiska da klasna pozicija i stakleno zvono pod kojim se nalaze (topao dom i puni stomaci) junacima dozvoljavaju da diskutuju po ceo dan, dok neki manje povlašćeni zaista proživljavaju njihove diskusije. Ovaj utisak je možda i najprisutniji kada lik Ingride (Diana Sakalauskaité) čita živopisan odlomak iz knjige koji opisuje bitku u ratu. Ovaj odlomak ostavlja poprilično jak i gorak utisak na gledaoce dok akteri olako i brzo nastavljaju sa razgovorom, bez ikakve emotivne reakcije. Reditelj je itekako svestan ove ironije i ne beži od nje, pogotovo u segmentima filma gde junaci govore o budućnosti Evrope. U tom segmentu, stav jednog od junaka Eduarda (Ugo Broussot), koji je gotovo otvoreno fašistički, funkcioniše na dva nivoa. Njegov monolog o različitim vrstama Evropljana, najavljuje neizbežne svetske ratove u prvoj polovini dvadesetog veka, ali i istovremeno neverovatno podseća i na diskurs koji je i dan-danas prisutan u Evropi i celom svetu. Ovo je jedan od najupečatljivijih delova troipočasovne diskusije i poseban udarac u stomak za gledaoca, kroz otrežnjujući stav reditelja da se za sto i nešto godina, civilizacija nije previše pomakla.
Puju koristi mali broj rezova i kako se film primiče kraju, odlučuje se za nešto veći broj kadrova i krupnije planova aktera, kao da time sugeriše da smo se tokom trajanja filma ipak približili junacima. Kroz ceo film, sa veoma malo rezova, ali i kretanjem kamere, takođe doprinosi voajerskom osećaju, a publici pruža perspektivu objektivnog posmatrača. Puju nema problem da pokretima kamere isprati dijalog između aktera, ali se ipak češće odlučuje za srednje-krupne planove u kojima su prisutni svi akteri, čime se stvara vizuelni osećaj da njihovu debatu pratimo iz prikrajka. I pored toga, koji god plan da koristi, zanimljivo je da Puju insistira na postojanju sveta mimo razgovora glavnih junaka. Stoga, često u drugom ili trećem planu, nekada samo za trenutak kroz otvorena vrata, prisutan je neko od sluga, tačnije svet koji se odvija, nezavisno od razgovora koji je u prvom planu.
Fotografija i kompozicija kadra direktora fotografije Tudora Vladimira Pandurua na više mesta gotovo namerno izbegava potpunu simetriju, održavajući određenu tenziju kod gledalaca. Vidljivo je da je Panduru koristio mahom prirodno osvetljenje, što itekako doprinosi estetici filma. Iako je u pitanju epoha, usled specifičnosti filma, scenografija i kostim su u drugom planu, ali uzevši u obzir da je to svesna odluka reditelja, neupadljivost scenografije i kostima pozitivno doprinose doživljaju sveta u okviru Pujuovog filma.
U filmu je korišćena kompozicija Tebe pojem, crkvena pesma Stevana Stojanovića Mokranjca iz Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog, kojom počinje i završava se film. Ovaj postupak je veoma efektan, pošto je doživljaj ove crkvene kompozicije na početku i na kraju filma, dijametralno suprotan. Na početku kompozicija ima gotovo pastoralan prizvuk, dok na kraju filma, u kontekstu odvijenog razgovora, nastaje utisak da je u pitanju duhovna muzika, koja čak podseća i na opelo ili rekvijem.
Nema sumnje da je „Malmkrog“ hermetičan film, namenjen pre svega festivalskoj i strpljivoj publici. U jednom od intervjua, Puju govori da je svestan dužine filma i da je neophodno da se film pogleda tri puta kako bi se ispratili svi mehanizmi razgovora protagonista i njihovi argumenti. Ali i pored toga, mali broj savremenih reditelja bi od ovakvog tekstualnog predloška napravio posebno i kompleksno filmsko iskustvo. Premda tematski neatraktivan i u formi zahtevnoj za gledaoce, film koji se bavi ljudskom prirodom i budućnošću čovečanstva, ne samo da je aktuelan, već je i od velike važnosti, ako uzmemo u obzir vreme u kom živimo.
