U Novom Sadu upravo se završio 19. Međunarodni festival kratkometražnog filma – Filmski front. Na poziv direktorke festivala, Nine Latinovć, pre 6 godina sam se pridružila organizacionom timu Fronta, kom i danas pripadam. Nina je tada, pre 6 godina, okupljala mlad tim, koji će reformisati Front i od festivala koji je utemeljen kao kinoklubaška revija napraviti „hepening“. Tokom tih godina, pored voditeljskih i portparolskih dužnosti, bavila sam se i prevođenjem filmova iz međunarodne selekcije na srpski jezik, kao i vođenjem razgovora sa autorima filmova u selekciji Srbija-region, svedočeći tako vrlo detaljno i svake godine iznova filmovima izabranim od strane selektora, reditelja Filipa Markovinovića. Filipove dosadašnje selekcije govorile su o njemu – da ume da bude raznovrsan, da selekcije ne pravi držeći se isključivo sopstvenog rediteljskog izraza, da na umu ima, pre svega, publiku. Filip Markovinović za Filmoskopiju govori o selekcijama ovogodišnjeg Fronta, stavljajući ih u kontekst domaćeg i internacionalnog kratkometražnog filma.
Fotografija: Nataša Markovinović
Slogan ovogodišnjeg Fronta glasi „Samo na filmu“, međutim, on nije tu da bi tematski profilisao takmičarske selekcije festivala – međunarodnu i regionalnu, a ni one revijalne – Novosadsku, Frontić i horor selekciju.
Slogani Filmskog fronta su više komentar na aktuelan trenutak u kom se festival održava i obično su tu više zbog promocije festivala i lakšeg komuniciranja sa publikom, nego što su zaista tematski okvir. Lakše je kada postoji neko polazište oko koga gradiš priču, vizuale, itd. Mogao bih da dam objašnjenje na koji način se selekcija uklapa u tematski okvir „Samo na filmu“, ali to je naknadna pamet, ne ključ po kom su birani filmovi.
Osim što izabrani (a ni prijavljeni) filmovi tematski ne potpadaju pod „samo na filmu”, iznenađujuće ili ne, ne potpadaju ni pod pandemijski žanr. Filip objašnjava.
Pandemijski filmovi su bili fenomen prošle sezone, ove smo se verovatno zasitili teme pa je retko ko poteže. Postojao je i čitav niz specijalizovanih festivala sa ovom tematikom tokom 2020, pa je verovatno i to uticalo da se tema „potroši“. Čak i ja imam svoj film iz lock down -a koji sam besomučno slao na festivale prošle godine (i dobio i par nagrada, ali skromnost mi nalaže da se ne hvalim). Ta tema će se verovatno vratiti kada budemo u situaciji da sagledamo ceo period i šta se sve izdešavalo, a šta promenilo nakon njega, shvatimo prave razmere, itd. Filmovi koji stižu na tu temu uglavnom imaju teško-je-ne-sme-se-ni-u-disko narativ, anticipacije pravih posledica još uvek nema.
Na Front se godišnje prijavi i do više hiljada filmova, iz Srbije, regiona, sveta. Filip ih pogleda sve, stičući tako jedinstven uvid u generalno stanje kratkog filma. Stoga me je zanimalo Filipovo mišljenje o tome da li se i kako teme obrađivane u filmovima regiona razlikuju od onih van njega.
Ako zanemarimo goruće teme koje se nameću, tipa migrantska kriza, ili pandemija, ili položaj LGBTQ populacije kojima se uvek bavi jedan deo filmova može se primetiti da obično postoji određena tema, ili čak više neka osećajnost, koja se pojavljuje u filmovima kako kod nas tako i u ostatku sveta. Ako teme, na primer, pandemije, migracija, LGBTQ, ili čak i kritike kapitalističkog ustrojstva sveta možemo pripisati globalnoj povezanosti i isprepletanosti dominantnih narativa, ovde se radi o nečemu što je manje uhvatljivo i ne tako lako objašnjivo. Ove godine postoji čitav niz filmova gde su u fokusu veze između mladih, gde osetiš teskobu i nezadovoljstvo, zarobljenost u vezi, a da ne postoji očigledan vidljivi razlog. Recimo, film „U šumi“ je najbolji primer toga, a prisutno je u nizu drugih filmova. Možda je to refleksija pandemije i zatvaranja? Nemam odgovor na to pitanje, samo primećujem zaista veliki broj filmova u kojima takvi motivi postoje.
Sa druge strane, načini obrade tema se ipak razlikuju, kako kaže Filip, još uvek u meri u kojoj se razlikuju kulturni obrasci, temperamenti, običaji i generalno shvatanje sveta u zavisnosti sa kog dela sveta filmovi dolaze.
To pravi određene razlike u načinu, doduše i to sve više na nivou nijanse, ali ipak dovoljno primetne i za manje oštro oko ili istančan ukus.
Kada ovu komparaciju zumiramo i suzimo na poređenje Srbije i regiona, Filip kaže – dobro se držimo.
Zanimljivo je kako se taj kulturni prostor, jedno vreme zajednički, sada redefiniše, ali i dalje ostaje povezan. Ipak, sada već 30 godina nismo deo iste države, deo tog prostora se integrisao u punom smislu u EU, deo i dalje visi u nekom limbu, ili ambisu, postoji čitav niz trauma i otvorenih problema, ali i dalje se na neki način pratimo. Mnogi autori pripadaju generaciji koja nema nikakvo jugoslovensko iskustvo, pa to više ne možemo da objasnimo sentimentom ili nostalgijom. Za mene je taj regionalni okvir festivala jako bitan i mislim da ga treba negovati. Razlika postoji utoliko što su filmovi iz Hrvatske, Slovenije ili Makedonije, recimo, manje uniformni po tematici nego filmovi iz Srbije, Crne Gore ili Bosne i Hercegovine recimo, ali to je opet posledica toga što od tamo stižu radovi iz više nezavisnih produkcija, dok je kod nas i dalje preovlađujuća produkcija filmskih škola, što opet diktira određen pristup.
U srpskom kratkom filmu, Filip kaže, i dalje dominira coming of age tematika, što je u vezi sa fakultetskom produkcijom i uzrastom studenata filma. Ipak, Filip kaže i kako bi voleo da se tematika pomeri u nekom drugom, čak bilo kojem smeru, ka angažovanijem filmu, ka radikalnijoj fikciji. Kao neko ko je bio u timu Fronta i pre nego što se desila, nazovimo je, smena generacija na čelu sa Ninom, Filip je imao uvid u razvoj ne samo jednog manjeg festivala, već i u razvoj lokalnog, novosadskog, pa i regionalnog filma.
Front je uvek sledio i bio odgovor na potrebe filmskih autora, što je posledica okolnosti da su Kino klub i festival pokrenuli uglavnom reditelji, dakle autori. Nikad se nije kalkulisalo sa komercijalnim aspektom festivala, niti je, bar u početku, postojala ambicija da to izraste u nešto više od događaja na kom ćemo, pre svega, mi moći da sagledamo gde se naše stvaralaštvo nalazi u odnosu na region, a gde u odnosu na ostatak sveta, gde možemo da ostvarimo kontakte, pre svega, u regionu koji će nam pomoći da se dalje razvijamo itd. I napravimo par dobrih žurki. Dakle festival je nastao ne festivala radi, već sa idejom da podignemo produkciju na viši nivo, između ostalog tako što ćemo popularisati to što radimo i privući publiku za naše akcije.
Festival je nastao je na talasu low-fi pokreta, ali sa ambicijom da podstakne filmske stvaraoce na korak dalje, da svoje stvaralaštvo artikulišu i kroz male i nezavisne produkcije nastave svoj rad. U principu festival je bio namenjen filmovima uporedivim sa onim što se u Kino klubu Novi Sad tada radilo. To su filmovi koji su prevazilazili okvire low-fi produkcije, ali nisu upadali u okvire onoga što je tada pokrivao, na primer, Martovski festival. U osnovi to je bila ambicioznija amaterska produkcija, tehnički često ispod svakog kriterijuma, ali zato sa jasnim stavom.
Vremenom se karakter filmova menjao, autori low-fi talasa su ili napredovali ka profesionalnim produkcijama ili nalazili pametnija posla, internet se ubrzavao, stizalo je sve više radova. U nekom momentu su se filmski i audio-vizuelni centri iz regiona reorganizovali, pa je sve to krenulo da se približava onome što smo mogli da gledamo u međunarodnoj selekciji. Recimo, sadašnji budžet kratkog igranog filma podržanog od strane FCS-a je blizu budžeta sa kojim smo mi snimili prvi dugometražni igrani film u klupskoj produkciji. Iako se verovatno mlađim autorima ne čini tako i sa punim pravom treba da zahtevaju da se stvari poboljšavaju i dalje, očigledan napredak postoji i vidi se kroz to kako su izgledale selekcije jednog festivala kao što je naš u protekle (skoro) dve decenije.
Od prošle godine Front je, uz podršku FCS-a, uveo novčanu nagradu za najbolji film u regionalnoj selekciji, a koga bira tročlani stručni žiri. Filipa sam pitala da li misli da će uvođenje novčane nagrade da menja ili oblikuje selekciju.
Novčana nagrada je još uvek novina za nas, i mislim da još nismo svesni u pravom smislu da je imamo pa oprezno pristupamo toj činjenici. Mislim da ona nije uvedena u tekst konkursa, tj. da su autori koji su prijavljivali filmove to radili nesvesni da postoji mogućnost i da materijalno profitiraju. No, s obzirom da je nagrada tu i da će po svoj prilici ostati to je jedna od stvari koje ćemo morati definisati drugačije u budućnosti, u smislu da li je nagrada za najbolji film pa je dobija producent (kako je sada), ili će se dodeljivati autoru filma (kako lično mislim da je bolje), koji delovi selekcije ulaze u razmatranje (da li samo Srbija, ili i region, ako samo Srbija da li i novosadska selekcija, itd.)… Svakako da će to stimulisati produkcije i autore da nam šalju svoje filmove. Sve su to stvari o kojima diskutujemo, ne bi li treću deceniju postojanja festivala dočekali sa unapređenim konceptom.
Naposletku, Filipa sam zamolila za, citiram, „nešto lepo za kraj“:
Bližimo se trećoj deceniji postojanja festivala. U tom smislu od sledeće godine doći će do određenih promena u konceptu, da 20. festival bude Front 2.0, što bi rekli mladi. Početne premise festivala su se promenile, festival je hvatao promene „u hodu“, ali sada je vreme da napravimo malo veće promene. No ostavimo to za sledeću godinu i neki sledeći intervju za Filmoskopiju.
