U petak, 11. novembra, s početkom u 21 čas, na Drugom programu RTS-a, premijerno će biti prikazan TV film „Ono malo časti“, nastao po motivima pozorišnog komada Bratislava Petkovića, „Legija časti“. Više možete doznati iz razgovora koji sledi – naš sagovornik tim povodom bio je Filip Čolović, reditelj ovog ostvarenja.
Šta u faktografskom smislu treba da znamo o Ono malo časti?
Ono malo časti je televizijski film sniman u produkciji RTS-a, 2016. godine. Nastao je po motivima drame Legija časti Bratislava Petkovića, a prema tom tekstu sam, pre nešto više od dve godine, napisao scenario za ovaj TV film. Uloge tumače: Ljiljana Blagojević, Miki Krstović, Toma Kuruzović, Nikola Rakočević, Sonja Kolačarić i Vladislav Mihailović. Za scenografiju su bili zaduženi Dragoslav Ivković i Aleksandar Cvijanović, a za kostim Aleksandra Aleksandrić. Kompozitor je Srđan Marković, montažer Ivan Vasić, a direktor fotografije Periša Đinđić. Premijera filma zakazana je za petak, 11. novembar u 21h, na Drugom programu.
U kojoj je meri vaše TV viđenje verna adaptacija drame B. Petkovića?
Moram da kažem kako je meni odmah bila inspirativna godina u koju je Petković smestio svoju dramu. Naime, umesto da životnu priču Milunke Savić prati za vreme ili oko Prvog svetskog rata, da veliča njenu hrabrost i podvige kojima se divila čitava Evropa, što bi svakako bilo na prvu loptu, Braca je izabrao 1955. godinu, četiri decenije nakon Velikog rata, trenutak koji je mnogo manje dostojanstven za Milunku (glumi je Ljiljana Blagojević), jer je zatičemo kao čistačicu u kafani „Dule“ u Beogradu. S druge strane, ta godina nosi izvestan politički naboj, jer mi u isto vreme u filmu pratimo trenutak kada Nikita Hruščov dolazi u posetu maršalu Titu (a to je bila prva poseta zvaničnika iz Sovjetskog saveza nakon zahlađenja odnosa, a ta poseta je u filmu dočarana autentičnim, dokumentarnim snimcima). Sve to postoji u drami, a još je razigranije u filmu. Ostatak radnje, Srbija u današnje vreme, deo je mog izmaštavanja: nosilac partizanske spomenice (Toma Kuruzović) koji živi u građevinskom kontejneru na ivici egzistencije, novinarka (Sonja Kolačarić) koja je došla da napravi priču o njemu… Naravno, i dramski obrt u filmu.
Da li je ovaj TV film bio Vaš lični izbor ili ste pozvani da ga režirate?
Poput sličnih (nažalost, retkih) igranih projekata koje televizija producira i realizuje, ovaj tekst je prvo prošao urednički odabir. Moram da priznam kako ta okolnost za reditelje nije baš najsrećnija, jer je mnogo lakše praviti film o nečemu što vas lično tišti ili boli, u krajnjoj liniji, više ćete verovati u scenario koji ste sami izabrali. Međutim, ovaj tekst sam brzo zavoleo, što je bio preduslov da se uopšte i upustim u ovu avanturu. Kada mi je Petković dao „odrešene ruke“ u pisanju scenarija, zaista sam pristupio tome kao da sam ga sam izabrao, našavši u njemu čak i skrivene, na prvo čitanje teško uočljive kvalitete. Jedini problem drame je što je kamerna, većim delom koncipirana kao duo-drama, tako da je ta forma poprilično nezahvalna za film. Ipak, uvođenjem novih likova u današnje vreme, pravljenjem paralelne radnje u filmu, verujem da je i ta mana otklonjena.
Koji aspekt priče ovog TV filma doživljavate kao najznačajniji?
Uvek sam se trudio da stvari koje radim ne budu previše jednostavne, odnosno prezirem banalnost. Tako je i ova priča višeslojna. S jedne strane to jeste priča o Milunki Savić, ali ujedno i o svim onim poniženim i uvređenim ljudima nakon Prvog svetskog rata (u njihovo ime govori kapetan Blagoje Petrović, koga zaista sjajno tumači Miki Krstović). S druge strane to je priča i o vlasti kod nas, o odnosima u zemlji, poletu nakon Drugog svetskog rata… Međutim, za mene lično najvažniji stav koji provejava filmom: ovde kod nas ništa se ne menja. Ni posle Balkanskih ratova, ni Prvog svetskog rata, ni posle Drugog, ratova devedesetih ili NATO bombardovanja, mi nismo popisali naše žrtve… Ljudi koji su ovde ginuli, a bilo je onih koji su verovali da život daju radi narednih generacija, ostavili su živote a da im se ni ime ne zna. To dovoljno govori. U neku ruku, metaforički, to je priča o promeni naziva ulica u našoj zemlji. Kako nova vlast dođe, promeni nazive ulica, tako da sada u centru grada imamo ulice sa po pet-šest naziva. U tim stalnim promenama imena ulica, oštećeni su mnogi koji su dali život ili su na drugi način zadužili ovu zemlju.
Da li su TV i filmski sadržaji kadri da u svoj punoći prikažu i dočaraju značaj priče o žrtvi i junaštvu Milunke Savić?
Mislim da smo u filmu izbegli tu zamku, jer verujem da ni televizija ni film nisu kadri da u potpunosti ispune taj zadatak. Premda će ovaj film biti upamćen kao film o Milunki Savić, pre bih rekao da je to film i o Milunki Savić, jer je ona samo jedan od likova. Više od svega, ovo je film o nama. Ipak, zbog svih nas koji i dalje živimo ovde, insistirao sam na tome da kraj filma bude u znaku pomirenja.
Kako sagledavate trenutnu TV ponudu na planu igranog sadržaja?
Ukoliko govorimo o našem televizijskom programu, jer se u svetskoj televizijskoj produkciji osetno promenila situacija proteklih godina, moram priznati da nisam zadovoljan. Televizija je odavno otišla u površnost, ceni se kvantitet a ne kvalitet, a ujedno ozbiljan, lični, pa hajde da se i tako izrazim, umetnički pristup tekstu i realizaciji gotovo da više ne postoji. Ništa što odgledate na televiziji na vas neće ostaviti značajniji utisak, a sigurno ni o čemu što odgledate nećete kasnije razmišljati. Postoji problem u vidu produkcije i objektivnih mogućnosti, ali i u ljudima koji odlučuju o ovakvom programu unutar samih televizija. Zanimljivo je da čak ti sadržaji ne moraju nužno da budu slabije gledani. Recimo (imam iskustva sa svojim prvim TV filmom Albatros), ovakve zanimljive istorijske, pomalo političke priče o nama samima, rado su gledane na televiziji. Uostalom, ako ih mi ne pravimo, ko će?
Na čemu radite, šta spremate, čemu se nadate, šta priželjkujete?
Trenutno radim na dokumentarnom filmu Potreba za mržnjom, koji mi je važan ne samo iz filmskog aspekta, već mi je intimno veoma bitan, a uveliko radim i na scenariju Orfejeva smrt, dugometražnom igranom filmu o našem pesniku Branku Miljkoviću. A što se želja tiče, priželjkujem da u skorije vreme realizujem ove filmove.
Razgovarao: Zoran Janković