Dramaturg, filmski kritičar i magistar Ivan Velisavljević već četvrtu godinu za redom drži Školu filmske kritike u okviru Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. 40. izdanje FFS-a je u toku, pa sam zamolio Velisavljevića da mi odgovori na nekoliko pitanju u vezi sa današnjim položajem filmske kritike, kao i sopstvenim iskustvima u tom domenu.
U kom je danas stanju filmska kritika i gde je sve možemo pronaći?
Svuda. U iskušenju smo već neko vreme da proglasimo definitivnu propast filmske kritike, previđajući njen uporan i žilav opstanak i njenu sveprisutnost. I kod nas i u svetu ona se može naći u dnevnim novinama, nedeljnicima, književnim časopisima, stručnim časopisima, monografijama, festivalskim biltenima, televiziji, radiju… I naravno, na internetu: na portalima koji se bave pop-kulturom, specijalizovanim sajtovima, blogovima, forumima… Drugo pitanje je, naravno, relevantnost takve kritike. Već dugo se govori da, zbog segmentacije tržišta i ekonomskih kriza, nestaje plaćena, profesionalna filmska kritika, koju pišu viđeni kritičari, prepoznatljivi u društvu kao arbitri ukusa. To je, možda, tačno, ali moj utisak je da takvi kritičari još uvek postoje, i da nastaju i grade karijeru kako na uobičajenim medijskim mestima, tako i na internetu. U Srbiji, međutim, postoji problem relevantnosti, i čini mi se da smo je izgubili u poslednjih dvadesetak godina. Da bi se ona vratila, potrebna je izgradnja baze – sastavljene od valjane edukacije koja može da stvori kompetentne kritičare, i valjanih medija koji mogu da te kritičare potom razvijaju i promovišu. Iako smo skloni da smatramo da su, u doba interneta, „gurui ukusa“ stvar prošlosti, i da romantičarski kažemo kako je „dovoljan talenat“, te da „svako može sam“ i da je „svako kritičar“, znamo da se ni geniji ne rađaju niti postoje uprkos okolnostima, već zahvaljujući njima, pa bi trebalo da je tako i sa relevantnim filmskim kritičarima. Što su okolnosti za pojavu vrhunskih kritičara povoljnije, veća je verovatnoća da će se oni pojaviti. Zato mislim da te okolnosti u Srbiji treba tek stvoriti.
Zbog čega je potrebno da filmska kritika postoji?
Zbog konstruktivne komunikacije u filmskom polju. Verujem da je takva komunikacija važna jer može dovesti do povećanja kvaliteta filmova, kompleksnijeg razmišljanja o filmu i umetnosti uopšte, boljeg razumevanja konkretnih dela, ali i priča, umetničkih modela, ideja, čak i društva u celini… Pa i do većeg uživanja u filmovima – jer nas uči raznim tehničkim, zanatskim i značenjskim aspektima filma čije razumevanje, kao i u drugim umetnostima, može povećati zadovoljstvo gledanja. Kritika je važna i zbog refleksije o stanju filmskog polja, dobrim i lošim stranama kinematografije, procene vrednosti i debate o vrednostima i kriterijumima.
Šta si ove godine pripremio za polaznike Škole filmske kritike u Vrnjačkoj Banji?
Zadovoljstvo saznanja i razgovora, i nešto udarničkog duha. Polaznici će učiti, učiti i samo učiti, i sve to vreme pisati tekstove o filmovima. Konkretnije, oni će pratiti filmski i prateći program festivala, diskutovati i pisati svakodnevno. Svaki polaznik imaće zadatak da napiše po dve kritike filmova sa fokusom na njihove priče/scenarije, a na svakom od tih tekstova, nakon što napišu njihove prve verzije, radićemo zajedno – komentarisati, ispravljati, doterivati ih… Škola je zamišljena kao mesto gde će studenti na barem pet dana moći da se posvete filmovima, a bez egzistencijalnih problema hrane i smeštaja, i gde će pre svega imati koristi od networkinga: upoznati se sa starijim kolegama koji imaju realizovane filmove, u formalnoj i neformalnoj atmosferi razmenjivati mišljenja, dobijati nove ideje, naučiti da pažljivije i na drugačiji način gledaju filmove, i da o tome pišu redovno, na profesionalnom nivou.
Da li su polaznici iz prethodnih godina uspeli da započnu kritičarske karijere i koji je osnovni profil mladih sa kojima si sarađivao?
Uglavnom je reč o studentima dramaturgije sa svih fakulteta (mada je bilo i par reditelja), a praksa je da oni dolaze na preporuku svojih profesora, mahom u periodu druge-treće godine studija. Doduše, imali smo i jedan izuzetak, na koji sam izuzetno ponosan. Naime, za tri godine koliko vodim školu dramaturgije sa fokusom na filmsku kritiku, jedan mladi Vrnjčanin bio je dva puta njen polaznik, i to kao specijalni gost, jer je bio srednjoškolac, ali je želeo da upiše dramaturgiju na beogradskom FDU. To mu je ove godine i uspelo, za šta je sam izrazio zahvalnost školi dramaturgije u okviru Festivala scenarija. Kada je reč o drugom delu pitanja, nažalost, pet dana letnje škole ni izbliza nisu dovoljni za početak kritičarske karijere. Ipak, škole i radionice kritike koje su u prethodne dve-tri godine organizovali domaći festivali (festival na Paliću, „martovski“ festival u Beogradu, i Festival scenarija u Vrnjačkoj Banji), od kojih sam neke i ja vodio, imali su izvanredne polaznike i neki od njih su na dobrom putu da postanu ozbiljni i relevantni kritičari. Za to je potrebno da postoji materijalna baza koja bi makar omogućila redovno objavljivanje kritika, u vidu internet-portala i štampanog godišnjaka koji bi predstavljao kritički presek repertoara (festivala i bioskopskog programa). Ne bi bilo zgoreg imati i profilisan filmski časopis, za početak polugodišnji ili kvartalni, ali u ovim okolnostima to, nažalost, zvuči megalomanski.
Koje osobine jedan filmski kritičar mora da poseduje da bi se uspešno bavio svojim poslom?
Za mene su pet kriterijuma za dobrog kritičara, koje je formulisao Dejvid Hjum još sredinom 18. veka, i te kako uputni za današnju estetiku i kritiku: prirodna istančanost, iskustvo, sposobnost za pravljenje poređenja, zdrav razum i sloboda od predrasuda. Nedavno sam u jednom intervjuu rekao da je najbolja filmska kritika istovremeno kreacija, komunikacija i edukacija, što znači da dobar filmski kritičar mora imati odlike kreativca: istančanu percepciju, sposobnost za originalne uvide, inovativne ideje, drugačiju perspektivu, a ne škodi i specifičan i upečatljiv stil pisanja; dobrog sagovornika: želju za pronicljivom i konstruktivnom diskusijom i dubinskom analizom nekog problema i neke teme, umeće slušanja drugih i vrednovanje nijansi i različitosti; i na kraju, edukatora, čak naučnika – radoznalost da se otkriju mehanizmi pomoću kojih nešto funkcioniše, veštinu argumentacije, sinteze, evaluacije… U svemu se podrazumeva poznavanje filmske forme i istorije, i kulturnog konteksta u kom neki film nastaje. Dakle, nimalo lak zadatak.
Po čemu se, pored Škole filmske kritike, FFS izdvaja u odnosu na druge domaće festivale?
Po tome što se bavi onim od čega sve u vezi s filmom počinje, od okupljanja kreativnog tima do produkcije i marketinga – scenarijem. To znači da razmatra neke temelje ne samo filmske forme, već i filmske produkcije i kinematografije u celini. Sem toga, na festivalu se najčešće bavimo načinima pričanja priče na filmu, što mislim da je veliki potencijal za budućnost festivala. Od scenarija se počinje i u mnogim drugim formama vizuelne naracije, od muzičkih spotova do reklama i video-igara, i festival bi mogao da, u pratećem programu, putem simpozijuma, radionica, seminara, prezentacija, obuhvati sve te oblike.
Razgovarao: Đorđe Bajić