Kritički pregled takmičarske selekcije festivala Interakcija
Međusobna komunikacija između pojedinačnih filmova, koja se pritom ne oslanja samo na tematska ograničenja, odraz je svake dobre festivalske selekcije. U njihovoj specifičnosti i kratkoći krije se ključ univerzalnog jezika. Dejan Petrović, selektor takmičarskog programa internacionalnog festivala kratkog dokumentarnog filma Interakcija, napravio je izuzetan međunarodni program kratkog kreativnog dokumentarca, koji obiluje dinamičnim, kontemplativnim i uzbudljivim filmovima, a sam odabir govori o neophodnosti razumevanja nedovoljno poznatih kultura i različitih pristupa filmskoj umetnosti. Kroz izbor ostvarenja u takmičarskom programu upoznajemo se sa autorima čija dela nisu samo sredstvo zabave i informisanja, već i radovi koji transformišu perspektive, bude svest i podstiču na akciju. Takmičarski program drugog izdanja festivala Interakcija, održanog u Čačku, Požegi i Užicu od 16. do 23. avgusta, doneo je dakle raznolik set filmova u kojima se prepoznaju različite tematske sfere, ali koji su istovremeno povezani kroz duboke ljudske emocije i priče koje postavljaju pitanja o identitetu, prošlosti, zajednici i suštinskim vrednostima.
Ponor (Abyss, Danska, 2022, 13’) Jepea Langea i Komšija Abdi (Neighbor Abdi, Holandija, 2022, 29’) Douvea Dijkstre su formalno dva najudaljenija filma i sjajno pokazuju raspon takmičarskog programa. Dok prvi nudi duboko promišljen eksperiment baziran na greškama koje veštačka inteligencija čini prilikom interpretacije vizuelnih obrazaca, drugi je skoro osetno „ručno pravljeno“ traženje prostora i alata da se ispriča priča čoveka koji je preživeo rat, zatvor, reintegraciju u društvo i sada vrši pozitivan uticaj na ljude sa sličnim iskustvima. Oba filma teže da prikažu beskrajno velik prostor između crnog i belog, odnosno manjkavosti binarnog pogleda na svet. Dok jedan koristi niz od deset hiljada fotografija koje se smenjuju velikom brzinom u prelazu od crnog do belog ekrana, drugi se, između ostalog, koristi green screenom i minijaturnim maketama ratne zone za rekonstrukciju događaja iz Abdijevoj detinjstva. Montaža je u oba slučaja nepredvidiva, svaki novi tok i element koji se uvede je iznenađujuć i uvlači gledaoca u dublje, ispunjeno iskustvo.
Četiri filma govore jezikom poezije, od ličnog i arhivskog materijala stvaraju elipse, sa željom da samodovoljnu introspekciju zamene dijalogom sa spoljnim svetom. Film Hoćeš li me pogledati (Will You Look At Me, Šuli Huang, Kina, 2022, 20’) istražuje temu identiteta i potrage za prihvatanjem i ljubavlju kroz srceparajuće razgovore između mladog reditelja i njegove majke. Političnost filma ogleda se u preispitivanju društvenih normi, odnosa unutar porodice ali i odgovornosti pojedinca prema široj zajednici kojoj pripada. Naspram slojevitog portreta svoje majke (slike iz mladosti, snimci iz svakodnevnog života i sa odmora), koja na krovu jednog od nebrojenih sivih oštrih nebodera neguje oazu biljaka, Huang gradi zvučne slike koje preplavljuje krivica, samokritika i sramota koju majka oseća zbog sinovljeve seksualne orijentacije. Oslanjajući se na lične doživljaje i prožimajući ih sećanjima svojih roditelja, a pomoću sličnih, kontemplativnih sredstava kao što je introspektivna poetična naracija, Unazad (Back, Holandija, 2022, 7’) autora Jazana Rabija takođe analizira poreklo traume i njenu snažnu povezanost sa ličnom prošlošću. U najkraćem filmu selekcije festivala Interakcija, noćne more protagonistu vraćaju na proteste protiv Bašara el Asada, na poglede njegovog oca uprte u ekran televizora i sliku Bašarovog oca, Hafiza el Asada. Da li je moguće voditi borbu, uprkos svesti da je teror moći nasledan, ili je beg večito rešenje, pitanje je koje se postavlja slikom, dok se vidi silueta čoveka na obali mora, zagledana negde u liniju horizonta. Film poentira poslednjim kadrovima napuštenih kreveta, stanjem kolektivne budnosti, napuštenih snova. Babajanja (Hrvatska, Ante Zlatko Stolica, 2022, 14’) donosi elemente horora i esejistički pristup otkrivanju misterije, dok protagonista pokušava da razazna pravi identitet tajanstvene žene iz svoje prošlosti. U toj potrazi, horor koji se obelodanjuje je zapravo način na koji se društvo ophodi prema gluvim i nagluvim ljudima, ljudima izopštenim iz zajednice i prema ženama koje iz bilo kog razloga ne ispunjavaju uspostavljene norme. Predstavljajući ga kao dečiji strah, Stolica metaforično upozorava da bi se društvo, kao car iz bajke, moralo suočiti sa sramotom svog delovanja, a ujedno i on sam kao narator, zbog osećaja da je nedovoljno učinio za ženu koje se plašio kao dete. Tročlani međunarodni žiri, sastavljen od Urške Đukić, Inke Ahte i Luke Papića, ovom filmu je dodelio nagradu za najbolji film festivala zbog vešto stvorene atmosfere, poigravanja formom i promišljene upotrebe zvuka. Ako pitate Mohamedrezu Farzada, reditelja filma Međuzbirovi (Subtotals, Poljska, Nemačka, Iran, 2022, 15’), ima li smisla živeti, umesto konačnih sudova dobićete život kvantifikovan ─ broj uspeha, sedih vlasi, loših odluka, poljubaca. Izgovorivši „najlepši dan mog života može već biti iza mene“ sa skoro ciničnom monotonošću, narator se sukobljava sa snagom arhivskog materijala ─ života koji najbolje izgleda na filmu. Ponudivši filozofski uvid u suštinsku vrednost ljudskog iskustva koje prevazilazi kvantifikaciju, film podstiče gledaoce da razmišljaju o dubokim dimenzijama života koje se ultimativno ne mogu izraziti brojkama, ali mogu slikama. Ispisujući brojeve preko snimaka porodičnih proslava i prijateljskih okupljanja, ovi zapisi vremenom gube vezu sa naracijom, ne korespondiraju ni sa čim konkretnim, ostavljajući gledaocu prostor za učitavanje i uspostavljanje ličnog odnosa prema ciframa i slikama.
Dve priče usamljenih ljudi u kontekstu klimatskih promena ─ Borj el Mehkuk (Dris Arusi, Francuska, 2023, 32’) i Povlačenje (Haulout, Evgenia Arbugaeva i Maksim Arbugaev, Velika Britanija, Rusija, 2022, 25’) ─ nalaze nov, efektan način da na filmu predstave prirodu i ljudski uticaj na nju. Radi se o dva sjajna primera kako se, zahvaljujući izuzetnim filmskim veštinama (ispunjenost svakog kadra, upotreba boja, kontrola narativa i atmosfere) i fokusom na izdvojene događaje, može govoriti o globalnom zagrevanju. Arusijev protagonista je u potrazi za sistemom galerija podzemnih voda koje seljani koriste za navodnjavanje svojih poljoprivrednih površina u pretpustinjskoj oblasti Maroka. Sa ograničenim resursima i usled nedostatka vode za piće, čovek i film prepuštaju se halucinacijama, pretapanju slika koje prekida spoznaja da od vode nije ostala ni kap. U Povlačenju, svakodnevicu, koju obeležavaju redovni dnevnički audio zapisi, prekida za publiku neočekivan prizor (na granici između slepstika i horora) dolaska ogromnog broja morževa, koji se u kontekstu klimatskih promena može tumačiti kao tragična pojava i upozorenje.
Na dva udaljena kraja sveta, dva dečaka samo žele da igraju fudbal sa svojim prijateljima, ali pre nego što nastave svoje bezbrižno odrastanje, moraće da nauče važne lekcije. U filmu Širampari: Nasleđe reke (Shirampari: Legacies of the River, Lusija Flores, Peru, Španija, SAD, 2022, 16’) prati se sazrevanje dečaka iz plemena Ašeninka koji mora da prevaziđe svoje strahove i ulovi velikog soma kako bi postao deo sveta odraslih, dok se protagonista filma Ramboy (Matjas Žulo i Lisijen Ru, Švajcarska, 2022, 30’), tinejdžer koji se sprema da položi porodični ispit za pastira ─ vođu stada, suočava sa zahtevima seoskog života i visokim standardima svog dede. Ribar i pastir, dva pristupa životu i dva pristupa filmu. Širampari odiše mirom koji ne dolazi iz egzotizacije peruanskog Amazona, već iz poštovanja prema kulturnom nasleđu. Ramboy je i u izrazu nepomirljiv sa dihotomijom tradicije i modernosti. Iako je sam čin lova vrhunac procesa inicijacije, najveća pažnja pridaje se pripremi. Razgovor između oca i sina o neophodnosti da se znanje prenese sa kolena na koleno postaje sve jasniji kada se uvidi da nežna moć spoljnog sveta preti da ugrozi postojanje zajednice, makar to bilo samo kroz kulturni uticaj.
Omiljena ćerka (Favorite Daughter, SAD, 2022, 20’) Dane Rajli prikazuje bliskost između tri generacije žena bez muškaraca tokom karantina. Od tema samoostvarenja, ženskog orgazma, političkog uređenja SAD, Rajli uspeva da svoje porodično iskustvo dočara kao dramatičan sudar generacija. Govoreći o uspešnom i neuspešnom bračnom odnosu, rediteljka jednako kritikuje patrijarhalno uređenje porodice i preispituje internalizovanu mizoginiju. Snažno srce (A Robust Heart, Argentina, SAD, Velika Britanija, 2022, 12’) Martina Benčimola propituje muškost, očinstvo i porodične veze kroz razgovore sa radnicima u klanici. U intervjuima sa radnicima se mogu uočiti veze roditelj-dete i čovek-posao. Onaj koji je spreman da zakolje živo biće spreman je na sve da bi nahranio svoju porodicu. U krvavim uniformama sa nožem u ruci, muškarci koji izgledaju tvrđe od stene, urušavaju se u trenutku kada govore o svom detinjstvu, o očevima koji su se mahom bavili istim poslom. Sa druge strane, kada govore o svojoj deci, oseća se potreba za boljim životom, ali i realistična zabrinutost da u ovakvom svetu oni neće biti u sposobnosti da ga pruže. Film Svetlosne godine (Light Years, Monika Proba, Poljska, 2021, 28’) na jedinstven način se fokusira na unutrašnju borbu protagoniste između svojih snova i obaveza prema porodici i zajednici. Glavni junak filma, žovijalni i kreativni Vitali oduvek je sanjao da postane sveštenik, ali, iako je završio pravoslavnu bogosloviju, nije spreman da sledi svoj poziv. Svaki slobodan trenutak provodi sa najboljim prijateljem u malom zajedničkom stanu. Da bi postao sveštenik, Vitali mora da pronađe ženu i osnuje porodicu. Od obaveza beži u knjige, oslikavanje ikona, beskrajne diskusije sa bakom i majkom, u okruženju uspostavljenom tako da mu nudi neiscrpnu podršku. Osim što se može pohvaliti fascinantnim subjektom, film takođe suptilno kritikuje crkvene zakone ali i društvo koje vrši pritisak na pojedinca.
Mali Berlin (Little Berlin, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, 2022, 14’) Kejt Makmulen govori o podeljenom selu i zidu koji ga razdvaja, te na duhovit način kroz dramu jednog bika odeljenog od svojih krava istovremeno postavlja pitanje šta to privlači pažnju internacionalne zajednice. Narator filma je Kristof Valc koji, sa nemerljivim talentom za balans smešnog i zastrašujućeg, govori o razlici života sa dve strane zida. Autorka ne preza od utvrđivanja svoje pozicije: zapad = dobro, istok = zlo. Lična tragedija bika koji postaje svetska senzacija deluje kao još jedan od povoda da se zid sruši. Jasan, vizuelno uzbudljiv i duhovit film deluje jednako kao zabava i politički komentar. Sa druge strane, Nacija Katanga (Katanga Nation, Beza Hailu Lema i Hivot Admasu Getane, Etiopija, Južna Afrika, 2022, 26’) predstavlja živote ljudi u neizvesnom okruženju, društvu perpetualnog razvoja, istovremeno pružajući dublji uvid u zajednicu pre nego što se suoči sa promenama. Film pokazuje kako izgleda jedna od najnižih lestvica slobodnog tržišta na kojoj ljudi okruženi zgradama u izgradnji i ostavljeni u prašini nemaju vremena da preispituju svoju poziciju jer su primorani da traže prazan krevet u trošnim kućercima i jedini obrok u danu. Film prati meštane Katange kroz njihovu svakodnevicu i njegova vrednost, nažalost, leži upravo autentičnom prikazu stravičnih uslova u kojima ljudi žive. Karakteri i njihova borba za opstanak su toliko upečatljivi da je teško obratiti pažnju na druge aspekte filma. Ovako sukobljeni, Berlin i Katanga su dve stane istog novčića u džepu kapitalizma.
(Naslovna fotografija iz filma Ponor i ostale fotografije u tekstu objavljene su uz odobrenje organizatora festivala Interakcija.)
