Intervju sa scenaristkinjom Elmom Tataragić

Selektorka glavnih takmičarskih programa Sarajevo Film Festivala i jedna od selektora programa Cine Link Industry Days, profesorka dramaturgije na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, autorka dve knjige („Stil filmskog scenarija“, „Scenarij i filmska adaptacija”), Elma Tataragić filmofilima iz regiona poznata je i kao scenaristkinja Snijega Aide Begić (2008), Šavova Miroslava Terzića (2019), te filmova Kada dan nije imao ime (2017) i Bog postoji, zove se Petrunija Teone Strugar Mitevske. Njen najnoviji film, Najsrećniji čovek na svetu (2022), još jedna režija Strugar Mitevske, premijeru je imao na prestižnoj filmskoj smotri u Veneciji, u programu Horizonti. U Beogradu je premijerno prikazan na Festivalu autorskog filma.

Asja, glavna junakinja filma Najsrećniji čovek na svetu, ne zna sa kim će se susresti na blind date-u, dok Zoran dolazi sa jasnom namerom na taj susret. On dolazi po iskupljenje, dok ona i ne zna da će je i na koji način taj susret pomeriti. Radi se o junacima koji su oboje, iz različitih razloga zaglavljeni u svojim životima. Šta je ono što je njoj potrebno da bi nastavila dalje? Šta je ono što oproštaj koji Asja pruži na kraju Zoranu donosi u njen život? Koje mesto zauzimaju i koliko su važne ovako velike ideje poput iskupljenja i oproštaja u društvu danas?

Smatram da je oproštaj nužan da bismo krenuli dalje iz više razloga. Prije svega oprostiti znači razumjeti nekoga, shvatiti zašto je nešto uradio u određenom trenutku. Znači promijeniti tačku gledišta i identifikovati se s nekim barem djelimično. Tražiti oprost, s druge strane, također je znajačno jer podrazumijeva odgovornost. Biti odgovoran za svoje postupke je jako važno. Nema oproštaja bez odgovornosti, pa samim tim nema ni iskupljenja. Mislim da se danas niko ozbiljno ne bavi odgovornošću. Ona se ili potcjenjuje ili podrazumijeva, a suštinski je jako malo ima u svim sferama života. Ne govorim samo o nama, govorim općenito o svijetu. Odgovornost podrazumijeva da postoje određene vrijednosti. Mi te vrijednosti polako gubimo. I tražiti oprost i oprostiti znači prevazići samoga sebe, i za mene predstavlja veliku hrabrost koja nadilazi sam čin zbog čega dolazi do oprosta jer također znači da se sam čin neće i ne može zaboraviti. Znači da smo nešto naučili iz tog čina, koji je obično traumatičan, a ako smo nešto naučili, možda ima nade da se neće ponoviti.

U radu sa Teonom Strugar Mitevskom vrlo često ste se opredeljivale za dramaturgiju koja je u manjoj ili većoj meri smeštena u kamerne okvire, pa je tako značajan deo filma Bog postoji, zove se Petrunija smešten u policijsku stanicu, dok je Najsrećniji čovek na svetu skoro potpuno smešten na jedno mesto (ako se izuzmu flešbekovi). Ovakva vrsta dramaturgije otvara prostor za dublje zalaženje u analizu likova, ali i zadaje drugačiju vrstu filmskog ritma. Koliko su ovakve okolnosti svestan izbor, a koliko se radi o spontanom procesu pri pisanju koje je na ovaj način fokusirano na likove?

Te okolnosti nisu svjestan izbor već su nas obje priče tamo odvele, ali je važno da smo u procesu bile svjesne toga da nam se radnja dešava u ograničenom i zatvorenom prostoru. Postoji i jedinstvo vremena u oba filma. To je sa jedne strane restriktivno, ali sa druge strane i oslobađajuće jer se onda moramo zaista baviti svojim likovima i tražiti prevazilaženje komornosti iz njih samih i iz radnje koje ovisi o likovima i njihovim postupcima. To se spontano desilo kod nas, na početku, ali scenaristi brzo osvjeste svoj postupak jer se moraju baviti svojim likovima iz verzije u verziju. Bile smo toga svjesne i to nam je pružalo izvjesnu slobodu da se više i dublje bavimo ne samo glavnim likovima. Nadam se da smo u tome uspjele.

Često sarađujete sa rediteljkama (Begić, Strugar Mitevska). Kakva vam je saradnja sa autorkama u poređenju sa autorima? Najsrećniji čovek na svetu je vaša treća saradnja sa Teonom Strugar Mitevskom. Šta je ono ključno što spaja vas i Teonu i kako biste opisali vaš kreativni autorski proces?

Nedavno su me na jednom predavanju pitali postoji li razlika između žena i muškaraca u smislu saradnje i ja ne znam odgovor na to pitanje. Imam dobru saradnju i sa jednima i sa drugima, ali jeste činjenica da sam najviše sarađivala sa ženama i to sa baš te dve rediteljke koje spominjete. Moja saradnja sa Teonom je posebna a isto tako vrlo prirodna. Delimo vrlo sličan pogled na svijet, životne stavove i vrijednosti, i mislim da zaista razumemo jedna drugu. Teona je izuzetna osoba i umetnica, a pri tome je velika radnica. Mislim da imam veliku sreću što radim sa njom. Naš proces je uvek drugačiji, od priče do priče, a opet jako sličan. Dosta razgovaramo, i kroz razgovor gradimo i priču i likove. Takođe, jako brzo radimo i proizvodimo verzije. Volimo da eksperimentišemo, i da, često i grešimo, ali je to deo procesa.

Na Balkanu se ljubavni odnosi i uopšte intimni deo života retko stavlja u fokus autorskog filma, možda pre svega zbog opterećenja egzistencijalnim okolnostima. Pa ipak, i u vašem poslednjem filmu, ali i u Bog postoji, njeno ime je Petrunija, intimni unutrašnji život vaših junaka je u prvom planu, iako ovi filmovi nisu lišeni jasnog socijalnog okvira. Kako odvojiti prostor za intimni život filmskih junaka na ovim prostorima?

Mislim da je intimni život zapravo jedini i vredan razgovora i filma. Bez intimnog prostora ne postoji junakinja ili junak, te je takođe nemoguće graditi ovu drugu socijalnu stranu junaka. Mene kao autorku jako zanima intima junaka i zbog toga se najviše i bavim filmom. Petrunija je zaista dobar primer gdje se upravo zbog intimnog procepa junakinje ona nađe tamo gde se nađe. Ona se zbog svoje intimne sukobljenosti odaje buntu.

Do sada ste se bavili temama zasnovanim na konkretnim stvarnim događajima (Šavovi, Kada dan nije imao ime, Snijeg) Kako se postavljate kada u scenarijima baratate činjenicama iz stvarnosti? Koliko i da li na vas rad na ovakvim temama utiče i nakon završetka rada na tim scenarijima?

Jako me zanimaju ljudi i njihove priče. To je za mene najveća inspiracija. Kako ljudi prolaze kroz stvari koje prolaze, kako pronalaze snagu, zašto čine ono što čine. Zbog toga sam često u krugu stvarnog događaja i stvarnih ljudi. Ipak, te stvarne priče obično služe samo kao dobra baza na koju onda nadograđujem i stvaram druge likove i druge svjetove. Mislim da mi koji se bavimo filmom imamo veliku privilegiju jer možemo da komuniciramo sa mnogo ljudi. Ali, sa tom privilegijom dolazi i odgovornost koja je povezana sa onim o čemu govorimo i šta zaista na kraju želimo da kažemo. Trudim se da ono što mene fascinira ispričam na filmu, i obično, takve priče ostavljaju trajan trag na meni i na mom životu.

U kratkom filmu otvorene doku-dramske forme, Sjećam se, našli ste se i u ulozi rediteljke, a prisutni ste i u off-naraciji. Reč je o izuzetno intimnoj i ličnoj temi za vas, o vašem ličnom iskustvu rata. Kako je ovaj proces uticao na vas? Da li biste se ponovo upuštali u režiju?

Sjećam se je zaista jedan od intimnijih filmova koje sam uradila i bio mi je jako važan jer sam želela na neki način da se oprostim, zvanično, sa detinjstvom kroz oproštaj sa porodičnom kućom koja više uopšte ne pripada mojoj porodici. Jako sam srećna što sam napravila omaž toj kući i tom delu mog života. To je jedno oslobađajuće iskustvo. Iako režija nije moja preokupacija, pripremam drugi kratki film koji je intiman na jedan drugi način i koji ću i da režiram.

U vašim scenarijima često, gotovo uvek, postoji snažna protagonistkinja. Da li postoji nešto što je zajedničko ovim junakinjama? Koliko je teško pisati snažne glavne ženske likove na Balkanu, a koliko je sa druge strane važno da one postoje?

To nije moja svjesna odluka. Jednostavno se tako desilo, da uglavnom pišem o ženama. Rekla bih da pisati snažne protagonistkinje na Balkanu nije ništa drugačije nego bilo gde drugo, ali s tim da ja zaista mislim da su žene na Balkanu posebne. Okolnosti u kojima opstaju i uspjevaju biti jake i svoje su drugačije nego u drugim delovima svijeta, a opet su tako slične ostatku svijeta. Nažalost, izgleda da biti žena postaje izazov svuda na svijetu. Svijet se ne menja uvek nabolje. Mislim da jake žene postoje, da su uvek postojale i da će uvek da postoje. Bez njih nema života.

Osim scenarističkog rada, obavljate i dužnost selektorke Sarajevo Film Festivala. Koliko su ove dve uloge komplementarne i kako utiču jedna na drugu? Koliko vam rad na programu festivala oduzima, a koliko vraća kao scenaristkinji? Reč je o najznačajnijem festivalu u regionu, ali on za sve građane Sarajeva, kao i za filmske autore iz Bosne i Hercegovine, ima i veći značaj. Šta je za vas Sarajevo Film Festival?

Celi život sam bila pod pritiskom da se moram odlučiti šta ću da radim u životu. Da li ću da budem samo selektorka, ili samo profesorka ili samo scenaristkinja. Ja sam se bunila protiv te odluke i htela sam da probam da budem sve navedeno. I moguće je. Za moj scenaristički rad je izuzetno važno to što gledam jako puno filmova, što biram filmove za festival i što znam kako je biti i sa druge strane. Ova dva posla se nadopunjuju i daju mi uvid kakav ne bih imala da radim samo jedno ili drugo. Za mene je Sarajevo Film Festival deo mene, moga tela. Sasvim prirodni deo. Sa Obalom (Obala Art Centar), koja je organizator festivala, sam od svoje 17. godine, od rane 1994. A sa SFF-om od prvog izdanja 1995. To je deo mog krvotoka.

Treća profesionalna uloga koju obavljate je pedagoška: predajete na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu. Koliko se pronalazite u pedagogiji?

Velika je privilegija kada ste stalno izloženi mladim, talentovanim i kreativnim ljudima. Oni vežbaju moju znatiželju i ne dozvoljavaju joj da atrofira, a smatram da je znatiželja jako važna za naš posao. Trudim se da studentima pružim sve što mogu, i nadam se da u tome uspjevam. Takođe pokušavam da ih vrlo rano „regrutujem“ i u profesionalne vode kroz festival i projekte koje radim. Dosta mojih bivših studenata su sada moji prijatelji i moje najbliže kolege.

Šta mislite da su najveći problemi regionalne kinematografije, a koji su najveći aduti filmova sa ovih prostora? Kakvo, po vašem mišljenju, mesto na mapi svetskog filma zauzima bosansko-hercegovačka kinematografija trenutno zauzima?

Regionalna kinematografija se izuzetno promenila u posljednih dvadeset godina. Na bolje, naravno. Pojavile su se dve-tri nove generacije filmskih profesionalaca i to je veliko bogatstvo. Ono što bih rekla da nam nedostaje je umjetnička sloboda, sloboda da se malo više propituje, eksperimentiše, ali mislim da će doći i do toga. Što se BiH kinematografije tiče, to je kinematografija paradoksa. S jedne strane imamo vrlo uspješne autore i filmove, a s druge strane tako malo radimo da je to bolno. No, opet, uz to malo se naprave mala čuda koja nas svaki put vrate na sam vrh svjetskog filma. Nadam se da će se pojaviti nova generacija autora koja nam u BiH sada jako treba.

(Naslovna fotografija (autor Senad Gubelić) objavljena je uz odobrenje Elme Tataragić.)