Kritika filma Ekskurzija
NASLOV: Ekskurzija / SCENARIO I REŽIJA: Una Gunjak / ULOGE: Asja Zara Lagumdžija, Nađa Spaho, Maja Izetbegović, Mediha Musliović, Izudin Bajrović / TRAJANJE: 93’ / DRŽAVA: Francuska, Bosna i Hercegovina, Norveška, Hrvatska, Srbija / GODINA: 2023.
Ovogodišnji bosanskohercegovački predstavnik za Oskara, film koji je premijeru imao na Filmskom festivalu u Lokarnu, a koji je nedavno prikazan na 29. Festivalu autorskog filma, potvrdio se kao nužan nakon projekcije u Domu omladine i dobačenih komentara iz publike „Kako je (Iman) nije sramota” i „Ima li to dete majku“. Upravo u ovim komentarima i leži neophodnost da se film koji se suprotstavlja javnom, osuđivačkom mišljenju o seksu i seksualnosti snimi, ali i rediteljkin način da se sa takvim mišljenjem izbori, odabirom lika majke koja razume svoje dete. (Podsetnik na idejni predložak ovog filma: incident banjalučkih tinejdžera, ekskurzija 2014. godine sa koje se vratilo, navodno, sedam trudnih, maloletnih devojčica, koje su potom u medijima oštro osuđivane i nazivane svakojakim pogrdnim imenima). Amblem svih tih devojčica u filmu je Iman (Asja Zara Lagumdžija), koja tokom naivne igre istina-izazov slaže da je spavala s Damirom (Viktor Gatarić) i pokrene lavinu dramatičnih događaja.
Paralela sa mišljenjem ljudi o tinejdž-trudnoći iz stvarne situacije i one prikazane na filmu očigledna je i realistična upravo jer funkcioniše na dva nivoa: na nivou odraslih (roditelja, nastavnika) i nivou Imaninih vršnjaka. Roditelji decu ne puštaju na ekskurziju kako ne bi završila na isti način, direktorka predlaže da se Iman zbog lošeg uticaja na ostale učenike prebaci u drugu školu, a vršnjaci, čije je razmišljanje možda i najkompleksnije, u isto vreme odbacuju Iman, ali joj postavljaju i gomilu iskrenih pitanja poput „Je li bolelo?“ i da li je u redu nakon što je na času fizičkog udari lopta u stomak. Gunjak na ovaj način uspešno obuhvata razmišljanje čitave jedne zajednice, a u oba slučaja najbitnije je biti vokalan o tome koliko si situacijom zgađen, kako bi se i sam moralno ogradio. Ova potreba proizilazi iz činjenice da je okruženje poput Balkana dominantno versko i patrijarhalno, što za sobom povlači shvatanje seksa kao greha i kao tabua. Međutim, da seks nije tabu tema među učenicima devetog razreda, rediteljka domišljato otkriva istom onom igrom istina-izazov gde su izazovi ples u nečijem krilu i poljubac jezikom.
Balans sa osuđivačkim okruženjem Gunjak uspostavlja, nasuprot očekivanom zapletu, kod kuće. Nakon što utvrdi da Iman ipak nije trudna, Imanina majka (Maja Izetbegović) staje na njenu stranu i shvata da je sve to bio način njene ćerke da se zbliži s dečakom u kog je zaljubljena, ali i određeni vid emancipacije. Ovakav odnos između ćerke tinejdžerke i majke neophodan je za Imanino sazrevanje i dalje snalaženje sa situacijom koja se neprestano, negativno razvija, ali i za dramaturgiju filma, utoliko pre što nam je ovakav, zdrav odnos roditelj-dete potpuno stran za videti. Bitno je razumeti i da određeno ponašanje dece ne mora uvek da dolazi iz kuće, već da je proizvod društva, proizvod okruženja, kao što je slučaj sa Iman. Njeno društvo prepuno je predrasuda: učenici i sami, poput svojih roditelja na roditeljskom sastanku, o banjalučkom incidentu govore kao o nečemu potpuno užasnom i smatraju da su oni od takvog ponašanja bolji, zaokružujući sve genijalno realistično-komičnim komentarom „Ali oni su Srbi“.
Dijalozi i jezik koji deca u filmu koriste toliko su realistični da na trenutke deluju kao potpuna improvizacija. Toj realističnosti doprinosi i preklapanje glasova u grupnim scenama (poput roditeljskog sastanka ili scena malih odmora) gde gotovo svi likovi govore uglas, a gde se ne ističe nužno glas-mišljenje onoga ko je u fokusu kamere, već neki od komentara koji čujemo iz daljine. Gunjak ne samo da polazi za rukom ova spontana polifonija, već pokazuje i senzibilitet za umerenost ovakvog tipa dijaloga. Nasuprot dominantnom realizmu sadržaja stoje pretežno svetloplavi tonovi fotografije i pastelno roze boja kose Iman, koji filmu daju snolik izgled, kao i kadrovi s izraženom boke pozadnom, praćeni melanholičnom elektronskom muzikom, u kojima zaljubljena i usamljena Iman, poput Šarlot u Izgubljeni u prevodu Sofije Kopole, čeka da se konačno suoči sa Damirom. Filmom međutim dominira ubedljiva Asja Zara Lagumdžija kojoj, upravo zbog te ubedljivosti, čitav film i verujemo, ma šta ona tvrdila da je istina.
Odlukom da slaže tokom nečega nebitnog poput igre istina-izazov, Iman izaziva mnogo bitniju situaciju-problem u dominantno patrijarhalnom društvu koje odlikuje gotovo čitav Balkan i kakvom se ona suprotstavlja. Ona bira da bude odgovorna za svoje postupke, da stoji iza svojih reči. Šta je ishod toga, Gunjak prikazuje jednom od poslednjih, zastrašujućih scena, gde Iman na podu školskog toaleta histerično plače, dok dečaci s druge strane drže vrata koja ona pokušava da probije.
(Naslovna fotografija iz filma Ekskurzija (FAF promo) objavljena je uz odobrenje press službe Festivala autorskog filma u Beogradu.)
