NASLOV FILMA: Pištolji i kacige SCENARIO: Strahinja Madžarević REŽIJA: Marko Marjanović Marinčić ULOGE: Marko Grabež, Strahinja Blažić, Marko Kraljević TRAJANJE: 17’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2021.
Kratkometražni igrani film „Pištolji i kacige“, autora Marka Marjanovića Marinčića, donosi priču o dvojici momaka iz Inđije – Nikoli (Marko Grabež) i Strahinji (Strahinja Blažić) – koji u potrazi za uspehom i samoostvarenjem, sticajem nepredviđenih okolnosti, bivaju osumnjičeni za niz krivičnih dela u slučaju „Sremske kacige“. Nastao kao studentska vežba u okviru Katedre za montažu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, film je gostovao na nekoliko festivala, dok je na Valjevskim filmskim susretima Marjanović Marinčić osvojio nagradu Mladi autor za najbolju montažu. Kroz parodiju kriminalističkog žanra „Pištolji i kacige“ nude nesvakidašnji spoj: ostvarenje sa potencijalom komercijalnog filma upakovano u kratki metar.
Intertekstualna i citatna priroda filma otkriva se na svakom koraku, počevši od naslova koji, zajedno sa grafički specifično obrađenom uvodnom špicom, hronološki pozicioniranom nakon kratke retrospektive zločina bande „Sremskih kaciga“, asocira na dela iz opusa Gaja Ričija. U strukturnom pogledu, film se poigrava i sa kriminalističko-dokumentarnom formom, te se, dok narator pruža osnovne informacije, na mapi Srbije locira kretanje ove bande sačinjene od dvojice mladića koji, kako potom sugerišu njihove autentične fotografije, kacige ne skidaju nikada (čak ni van „radnog vremena“ – na bazenu, u provodu…). Za mapom i fotografijama sledi inscenirani snimak pljačke, čime pseudodokumentarno predstavljanje „Sremskih kaciga“ biva zaokruženo i ostvaruje autonomiju unutar filma – uokvireno prvim kadrovima inspektora Stopića (Marko Kraljević), sa jedne, i uvodnom špicom, sa druge strane. Upravo je neprekidni dijalog sa istorijom filma (kroz lako prepoznatljive i, samim tim, vrlo komunikativne reference, poput flešbeka u kom se rekreira ikonična scena ruskog ruleta iz „Lovca na jelene“), opštim mestima žanra, ali i trenutnim stanjem domaće kinematografije, osnovni izvor humora koji ni ne gubi na snazi. Razlog tome je što se humor postiže svim raspoloživim sredstvima – od scenarija, preko montaže, fotografije, dizajna zvuka, do glumačke igre.
Radnja filma je fokusirana na Nikolu Belog i Strahinju Sakisa, čija se potencijalna umešanost u zločine implicira sumnjom da „stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju“. Ipak, njihova bezazlenost gotovo je karikaturalna: Sakis je modni kreator koji svoju životnu šansu vidi u projektu izrade uniformi za učenike metaloprerađivačke škole za dualno obrazovanje, dok je Beli student režije kome su, za potrebe fakultetske vežbe (priča u formi foto-stripa), neophodna dva Sakisova pištolja. Ta dva pištolja, zapravo plastične igračke, postaće osnovni izvor nesporazuma, usled inspektorove pogrešne pretpostavke da je upravo njima banda „Sremskih kaciga“ vršila oružane pljačke i prepade. Značaj koji Sakis pridaje pištoljima, predstavljen kroz prizmu njihove istorije (oni su, kako kaže, korišćeni za brojne izložbe, spotove, filmove…), drugačije je prirode od onog koji im pridaje inspektor – zajednička im je, pak, neutemeljenost u realnoj vrednosti samog predmeta. Kontrast realne i sentimentalne vrednosti naročito je naglašen scenom u kojoj, nakon uporne rasprave, Sakis ipak pristaje da ih pozajmi Belom. Ovde do izražaja dolazi tendenciozni raskorak između zvuka i montaže, sa jedne, i filmske slike, sa druge strane, čime se omogućava komični efekat: kroz muziku i kadriranje svojstveno kriminalističkim filmovima banalnom prizoru pridaje se preuveličan značaj. Umesto skrivene dragocenosti koja bi priličila ekstravagantnoj najavi, Sakis iz ormara vadi pohabanu kutiju za cipele u kojoj su pohranjena dva plastična pištolja. I kao da to nije dovoljno, Beli ih, nakon snimanja, vraća u New Yorker kesi – ambalaži sveprisutnoj u našoj vanfilmskoj svakodnevici.
Tipiziranost likova dolazi do izražaja u sceni isleđivanja, gde se na jednom mestu sustiču tri tropa: nesposobni inspektor, smeteni umetnik i hiperekspresivni modni kreator. Glumci se drže zadatka, ostajući svesno dosledni jednodimenzionalnosti likova, koja u ovom slučaju ne predstavlja problem, već doprinosi parodijskom efektu.
Komentar na aktuelno stanje u struci je, uz parodiju žanra, drugi izvor humora. Beli nosi sujetu i idealizam mladog umetnika – želi da pobegne iz svoje sredine i postane veliki reditelj, posežući pritom neprekidno za frazom: film veći od života (koja će se u određenom smislu i obistiniti nakon što on završi u zatvoru, a „Sremske kacige“ ostanu na slobodi). Pa ipak, saznajemo da za njega biti veliki reditelj znači snimiti dugometražni film, zahtev ne toliko neskroman koliko nerealan u kontekstu savremene produkcije. Nemogućnost objektivnog sagledavanja sopstvenog rada postaje očigledna kada originalnost svog studentskog filma, inače normirane ispitne vežbe, suprotstavi istrošenim sinopsisima domaćih ostvarenja („Kad porastem biću Kengur“, „Diši duboko“…) koje Sakis nabraja.
Uz sve navedeno, „Pištolji i kacige“ poseduju i metafilmski aspekt: ne samo što Beli snima sopstveni film, a krajnji produkt dobijamo na uvid, već se, pred odjavnu špicu, na ekranu pojavljuju reči IMA JOŠ, čime je filmu pridodat još jedan nivo kroz svest o prisustvu publike.
Svi elementi, naročito scenario (Strahinja Madžarević), montaža (Marko Marjanović Marinčić) i dizajn zvuka (Dušan Banić, Andrej Ristevski), dobro su uigrani. Brz tempo ostvaren je učestalom smenom kadrova, scene se neretko odigravaju jedna unutar druge, a film se povremeno poziva na estetiku stripa (pri predstavljanju foto-vežbe, na primer). Specifičnom izrazu „Pištolja i kaciga“, izgrađenom kroz eksperiment i igru, nesumnjivo doprinosi činjenica da je film spakovan u kratki metar, koji, za razliku od dugog metra, nije predviđen za bioskopsku distribuciju, pa samim tim otvara veći prostor za stvaralačke slobode, a upotrebu nekonvencionalnih metoda čini logistički izvodljivijom. Pa ipak, „Pištolji i kacige“ ne spadaju u red tipičnih kratkometražnih ostvarenja – svojom dinamikom, humorom i razvijenom radnjom donekle podsećaju na kompresovani celovečernji film, ali formalno često dovitljiviji od svojih dugometražnih pandana, što kao ishodište ima sedamnaest minuta intenzivnog gledalačkog iskustva.
