Intervju sa rediteljima Dušanom Zorićem i Matijom Gluščevićem
Dušan Zorić i Matija Gluščević su se kao autori na filmskoj sceni pojavili već sa zapaženim uspesima sa kratkim studentskim filmovima: Strano telo Dušana Zorića prikazano je na Venecijanskom festivalu 2018. godine, njegov dokumentarni film Ljubav (2017) bio je deo prestižnog festivala Visions du Réel, dok je Petlja (2017) Matije Gluščevića bila na programu Filmskog festivala u Lokarnu 2017. Njihov dugometražni debi Da li ste videli ovu ženu? imao je ove godine svoju premijeru u okviru programa Nedelje kritike na Venecijanskom filmskom festivalu i nagrađen je specijalnim priznanjem za montažu koje je pripalo Olgi Košarić. U Srbiji je premijerno prikazan na Festivalu autorskog filma (FAF).
Ovaj film je nastajao tokom šest godina, a ujedno je i vaš diplomski film. Koliko se scenario menjao u tom vremenu između snimanja? I koliko ste se vas dvojica menjali od vremena kada su prvi kadrovi snimljeni? Da li je za vas uopšte to bilo „isprekidano“ snimanje ili doživljavate ovaj proces kao neprekidnu celinu?
Montirali smo paralelno dok smo snimali, tako da smo zapravo i šest godina montirali. Od početka smo znali da će to biti dugometražni film i da će biti podeljen u tri poglavlja. Kada smo počeli da snimamo, imali smo scenario za prvu priču i sinopsis za drugu, dok smo za treću znali kako želimo da izgleda kraj, ali nismo znali kako će do tog kraja da dođe. Shvatili smo da to treće poglavlje, ili kraj filma, treba da bude narativno najslobodnije. Znali smo da na kraju treba da postoji nešto strašno da bi taj „srećni kraj“ došao do izražaja, u kontrastu u odnosu na mrak. Mi smo se promenili dosta, i upravo je to bila tokom svih godina najveća borba: da uskladiš menjanje sebe sa filmom. Film je menjao nas, ali smo i mi prilagođavali film sebi. Montaža se završila pre godinu i po dana, pa smo tad finalno uobličili film prema tome kakvi smo mi sada. Neke od scena na koje smo ponosni su nam i dalje jake, iako su nastale puno ranije i mi smo se promenili ali su došle „iz stomaka“. Dok smo radili, mi smo govorili: ovo je naš nulti film jer smo krenuli da ga radimo bez para i na fakultetu, i nismo imali taj pritisak prvog filma. Snimanje je bila borba zbog koje smo sebi dali slobodu da radimo stvari koje ne bismo smeli da smo išli klasičnim putem. Ne možemo da kažemo da je to savršen film, naravno, ali ono na šta smo ponosni je to što film autentično predstavlja nas, šta nas zanima i kakve filmove želimo da pravimo. Ponosni smo i na neke stvari koje su možda ispale trapavo zato što smo ih probali. Za nas je to jedna celina, sada, ali dok smo radili je bilo malo drugačije. Time što je Ksenija (Marinković) uvek bila tu, kao i većina ekipe, snimanje je uvek bilo vraćanje tom istom filmu. Za nas su to bili kao neki raspusti, između kojih smo radili i zarađivali radeći na serijama i filmovima, ali smo svi znali da ćemo se leti vratiti našem filmu.
Centralna tema i jedini pokretač radnje je glavni ženski lik, Draginja (Ksenija Marinković). Jednom prilikom ste izjavili kako vas je zanimalo da u prvi plan postavite likove koji su inače u filmu nevidljivi. Lik žene u srednjim godinama sa sobom nosi određeno značenje i ikonografiju koju ste ovde namerno rušili. Šta je ono što ženski protagonista donosi narativu?
Oleg Novković nam je rekao: vi ste ono što je zanimljivo izbacili i ostavili ste najdosadnije delove života. Draginja je lik koji nikad ne pratimo: krupna žena od 50 godina koja čisti. Ta nevidljivost se ne odnosi na to da ti likovi nisu prisutni nego na to da ih mi ne vidimo iako su nam bliski. U slučaju filma, ovakvi likovi prođu kroz kadar ili su neka funkcija. U tim dosadnim stvarima, repetitivnim svakodnevnim stvarima se krije nečiji život. Želeli smo od Draginje da napravimo heroja a da joj ne oduzimamo pravo na dobre i loše odluke, na greške, kao i da nam bude simpatična ili ne. Ona je osoba prema kojoj možeš da imaš ambivalentan odnos, ne moraš da se identifikuješ sa njom. Ima slobodu da radi šta god hoće i da se bori za sebe. Nismo želeli da se gledalac sažali na nju pa da mu zbog toga bude simpatična, niti smo želeli da namećemo empatiju ako je gledalac nema već u svom biću. Autori često ovim junacima pristupaju kroz sažaljenje da bi zainteresovali gledaoca za njih. To je ono što smo želeli da porušimo. Želeli smo da isključimo snishodljivost iz naše vizure glavnog lika. Mislimo da smo prevazišli tu eru filma kada junaci moraju da se toliko pravdaju. Te odrednice šta je za lik ponižavajuće a šta nije su vrlo subjektivne. Ne mislimo da je išta ponižavajuće za Draginju, zato što se ona bori. Ponižavajuće je u očima publike i ne može postojati bez posmatrača lišenog empatije. Ona nam je kao neočekivan protagonista donela slobodu i provokaciju, i to u pogledu toga šta je očekivanje publike, ali i Ksenije i nas samih, u kakvim situacijama možeš da nađeš takvog junaka.
Arhetip žene kao majke a i domaćice je veoma jak činilac u kulturi na čitavom Balkanu, ali i šire. Kako ste pristupili razgradnji ovog arhetipa da bi se došlo do lika žene nezavisne od arhetipa? Kako ste gradili lik u saradnji sa Ksenijom Marinković? Da li ste od početka imali nju u vidu za ovu ulogu?
Od početka smo znali da želimo da Ksenija Marinković tumači tu ulogu. Ona ima u svom izgledu i energiji nešto smirujuće i obično, poput vaspitačice iz vrtića koje se sećaš ali kroz maglu. Bio nam je bitan i njen izgled. Ona je lepa žena ali je i korpulentna i ne spada u klasičnu sliku toga kako treba da izgleda glavna junakinja, a ne uklapa se ni u klasičnu ideju toga kako treba da izgleda žena u godinama i naročito žena u godinama na filmu. Zatim, tu je i činjenica da Ksenija svojim habitusom odgovara arhetipu majke sa ovih prostora koji smo želeli da razbijamo. U radu sa njom smo shvatili da i mi i ona često upadamo u zamke toga šta je u redu da se vidi o životu žene u tim godinama. Nama je bilo bitno da je to žena koja ne želi gledaočevo sažaljenje. Ona je žena koja kada padne ustane, uhvati te za nogu, obori te i ide dalje, kao što ide i kroz te živote u filmu. Ksenija je nama bila inspiracija i kao takva je uticala na film. Pomogla nam je da preciznije tumačimo ono što smo napisali. Sve njene zamerke su bile značajne, jer kada mi nismo odustajali od ideja, onda smo zaista bili sigurni da to želimo. Ksenija je divan saradnik, jer čim se ideja izbistri, ona je spremna na sve za lik i za film. To je važno za film, jer često dok pišeš ne možeš da verbalizuješ zašto si nešto napisao jer te vodi osećaj.
Da li ste imali bojazan da se vaše viđenje sveta zbog vaših godina može razlikovati od viđenja sveta vaše glavne junakinje? Koliko su ovakvi odabiri glavnih junaka koji su generacijski daleko od autora za vas bili izazovni?
Početna premisa bila je da sredovečna žena oseća nešto isto što i mi. Ne verujemo da u njoj ne može da gori vatra koja gori u svakom od nas. Nismo pravili film o drugoj generaciji, nego su to stvari koje smo prepoznali da osećamo mi, Ksenija, nama bliski ljudi, i koje smo ugradili u junakinju. Kada praviš film o analizi društva, sredovečna žena je lik koji daje najbolji poprečni presek za sve one koji nisu imali hrabrost ili slobodu da tragaju za sobom. To su ljudi čiji životi prolaze a oni potiskuju stvari jer osećaju dužnost da se uklope u arhetip. Mislimo da su osnovne emocije iste u svima i to je nešto što nas zanima i za naredne filmove: ideja da u još provokativnijim ili čak problematičnijim likovima postoje iste emocije kao u svima nama.
Grad o kome je reč u Da li ste videli ovu ženu? istovremeno i jeste i nije Beograd. Radi se dakle o kreaciji potpunog filmskog sveta određenog emotivnim stanjem junakinje. Budući da je reč o junakinji koja je „nevidljiva“ za društvo, kako ste je postavili u odnosu na vaš filmski svet? Koje su vam bile odrednice pri izboru lokacija za snimanje filma?
Slična je situacija kao sa glavnim junakom, sa tom nevidljivošću nekoga ko je prisutan. Lokacije smo birali prema tome što je nama na prvi pogled ružno, a da zatim u tome nađemo život i borbu. Nastojali smo da pronađemo u tim prostorima nešto što hoće da pukne. Birali smo sve te stanove koji su naizgled zapušteni i koje obično nećeš da snimaš a koji su deo našeg grada. Hteli smo da i te stilizovane i magične scene stavljamo u neke sirove, ogoljene prostore. Sam grad koji je razrovan, koji se ruši i obnavlja, u kome ljudi nestaju i pojavi se neko drugi, nam je bio važan činilac. To je grad koji guta ljude. U završnici filma, koju smo snimali u radničkom naselju PKB-a, pojavljuju se bivši radnici te fabrike koja je u stečaju. Oni su napušteni i nestali ljudi u nekom nestalom gradu. Kemp estetika u vizuelnom pristupu, spajanje najružnijih stvari sa lepim je došlo organski i iznutra. Ta estetika nas je zabavila i onda smo je dalje pratili. To nam je bio vizuelni pristup: toliko je užasno da je prelepo, jer je nama ceo taj svet stvarno prelep. Mi vidimo lepotu u tom gradu.
Olga Košarić je za montažu filma Da li ste videli ovu ženu? nagrađena specijalnim priznanjem na Venecijanskom filmskom festivalu. Preciznom montažom koja pažljivo prati ritam i tempo glumačke igre, ali i emotivne niti glavne junakinje, tri segmenta su čvrsto uvezana u jednu celinu. Kako je izgledao proces montaže? Koliko je zahtevno montirati i snimati film paralelno? Koliko je montažer važan saradnik?
Važno je da imaš uz sebe nekoga ko će da sagledava film kao celinu. Isprobali smo million stvari u montaži da bismo videli šta funkcioniše. Jako je bilo naporno montirati i snimati film istovremeno jer se odnos prema snimljenom materijalu stalno menja. Kako vreme prolazi, uvek misliš da možeš nešto bolje. To te, međutim, provocira da, kada vidiš nešto što misliš da bi sada uradio bolje, nađeš bolje rešenje u montaži. Olga nije gubila veru i kada smo mi depresivni dolazili u montažu. Pomogla nam je da neke stvari vidimo drugim očima i da ih zavolimo. To je jako važno. Ovaj film je zaista nastao u montaži, zato je i sjajno da je dobila nagradu.
Najočiglednije povezani likom Draginje, ovi delovi filma govore o jednom liku koji prolazi kroz različite živote. Kako ste pristupili ovakvom trodelnom filmu čija je priča doslovno diktirana likom (character-driven)?
Zavisi da li se pitanje odnosi na scenario ili na montažu. U pisanju scenarija je mnogo više bio triptih, dok se u montaži, kroz evoluciju lika, spajao u character-driven film. U pisanju scenarija ideš ipak u širinu sveta i drugih likova. Dok smo pisali treći segment filma, znali smo da ništa što nema nju u fokusu neće ući u film, pa smo tako u montaži pristupili i prvom i drugom segmentu. Da bi film funkcionisao kao celina, zalaženje u rukavce bi zamaralo. Bilo je izuzetno zahtevno preneti emotivni razvoj lika iz jednog segmenta filma u drugi, odnosno da Draginja ne kreće svaki put ispočetka, već na neki način sa iskustvom iz prethodnog segmenta filma ili prethodnog života.
Kraj filma se može posmatrati kao nezavisna, četvrta celina. Nadrealističkim stilom, ovaj segment predstavlja otpuštanje pritiska koji okružuje junakinju. I u estetskom pogledu se radi o velikom skoku, koji već u samoj slici donosi snažnu katarzu. Da li ste ovaj deo filma i snimali poslednji? Kako ste pristupili ovom, segmentu filma koji ima najmanje narativnu strukturu? U ovom delu, ali i u prvom, koristite se vrlo ekspresivnim postupcima duplih ekspozicija. Koliko su vam kao autorima ovakva sredstva bliska?
Snimali smo ga tri dana pre kraja snimanja filma i to nam je bilo jako bitno, najpre zbog Ksenije ali i zbog nas. I za nas je to bilo katarzično. Napisali smo dve-tri rečenice o tome šta su osećaj koji želimo i ideja koju jurimo. Mogu se različito tumačiti, ali je važno da imaju taj osećaj otpuštanja i nečeg prijatnog. Pristupili smo mu potpuno dokumentarno: ljudi koji učestvuju u toj sceni su ljudi koji tu žive. Organizovali smo proslavu, nismo previše stvari objašnjavali sem da će doći neko ko se vratio sa dugačkog putovanja, posle dugo vremena, i kome bi se obradovali. To je jedina indikacija koju smo dali. Dosta je bio važan momenat kada smo se odlučili kojim ćemo formatom to da radimo. Taj format donosi atmosferu sećanja, a istovremeno možda čak nečega što će tek biti. Takva slika asocira na detinjstvo i na snimke iz odrastanja. Na nekoj radionici nam je jedna žena rekla kako je nju kraj konačno emotivno dotakao, što smo zatim upropastili poslednjim kadrom sa duplom ekspozicijom. A upravo je u tome poenta: nema plakanja. Malo se smeješ, malo plačeš, to je život. Ovakav film je i zaslužio jednu kemp završnicu. Ta sredstva su nam jako zanimljiva. Voleli bismo da se sve više i sve bezobraznije koriste. Loš ukus je često mnogo emotivniji od lepog kadra. Nešto što je preestetizovano ne komunicira sa nama emotivno.
Kako vidite autorski film u Srbiji danas? Koliko se vaš jezik razlikuje od poslednje dve decenije domaćeg autorskog filma?
Film u Srbiji je u poslednjih 20 godina bio okrenut nekom sirovom naturalizmu, nema puno filmova koji su se poigravali sa realizmom. Sa druge strane, kada odemo malo dalje, do crnog talasa i Makavejeva, oni su, u poređenju sa srpskim filmovima danas, vrlo avangardni. Takva je stvar i sa svetskom kinematografijom. Kada pogledamo šta filmski jezik od pre pedeset godina, uviđamo da nije bilo pravdanja i objašnjavanja kao danas, već je stav autora bio: stvari se dešavaju pa se ti odredi. Menjaju se stvari, naravno, nemamo ništa protiv današnje kinematografije, naprotiv, ali je često manje avangardna od puno starijih filmova.
Kakvi su vam dalji planovi? Da li smatrate da je mladim autorima ipak malo lakše da započnu svoj drugi film nakon ovako velikih uspeha prvog?
Mi se nadamo, i želimo i sebi i svim kolegama da ne snimamo filmove jednom u deset godina. I samim tim ako treba da se pronađe drugačiji način od postojećeg za finansiranje autorskog filma, mi moramo to da uradimo. Želimo da snimamo što više, zbog toga se bavimo filmom. To je igra i maštanje, i mislimo da mogu da se pronađu načini. Svi preokreti u kinematografiji su se dešavali iz nužnosti. Kada nemaš normalne uslove da snimaš, onda pronađeš način da postaviš novi stil u odnosu na situaciju u kojoj se nalaziš. Neka budu to filmovi iz više poglavlja ili drugačijih struktura. Nama je važno da ne čekamo i da imamo kontinuitet rada. Onda možeš više da istražuješ i imaš više hrabrosti da probaš razne stvari. Jedini pritisak koji imamo je kada ćemo sledeći put moći da snimamo, a želimo da to bude što pre. Nažalost, mislimo da ti uspesi filma nemaju previše uticaja na to kada ćemo ponovo snimati. Početak uvek zavisi od tebe, i to je najveći pritisak.
(Naslovna fotografija objavljena uz odobrenje Dušana Zorića i Matije Gluščevića.
Fotografije iz filma Da li ste videli ovu ženu?: FAF promo.)
