Kritika filma Duhovi ostrva Martina Mekdone
NASLOV FILMA: Duhovi ostrva (The Banshees of Inisherin)
SCENARIO: Martin Mekdona
REŽIJA: Martin Mekdona
ULOGE: Brendan Glison, Kolin Farel, Keri Kondon, Beri Kogan, Pat Šort, Geri Lajdon, Šila Fliton
TRAJANJE: 109’
DRŽAVA: Irska, Velika Britanija, SAD
GODINA: 2022.
Na irskom ostrvu Inišerin svaki dan u isto vreme, u dva popodne, Padrik (Kolin Farel) odlazi po prijatelja Kolma (Brendan Glison) i zajedno idu na pivo u pab. Život je jednostavan, organizovan, predvidiv. Međutim, jednog dana Kolm ne želi ni na pivo niti da više ima bilo kakve veze sa Padrikom. Godina je 1923. i dok se u daljini još uvek čuju odjeci građanskog rata, Kolm raskida prijateljstvo sa Padrikom jer ne želi više da gubi vreme na isprazne razgovore, već da ga iskoristi za stvaranje nečeg što će ga nadživeti, dok Padrik to ne može da razume i veruje da možemo živeti samo u trenutku i uz drage ljude koji nas okružuju. Tu se krije ključ čitanja ovog dela na narativnom nivou i njegove prijemčivosti u današnjem trenutku. Sukobljavanjem dva ogoljena pogleda na život i korišćenjem karaktera kao „prevoznog sredstva“, autor te ideje sudara i dovodi do ekstrema: svaki put kad se Padrik obrati Kolmu, Kolm će sebi odseći jedan prst leve ruke, one kojom pritiska žice violine, stvarajući svoje zaveštanje svetu.
Martin Mekdona je pre svega dramski pisac. U periodu od 1996. do 2001. napisao je golvejsku trilogiju (The Aran Islands Trilogy): Sakati Bili sa Inišmana, Poručnik sa Inišmora i Duhovi ostrva (The Banhees of Inisherin), od kojih poslednji naveden tekst do sada nije bio objavljivan, niti postavljan na scenu. Inišerin je fiktivni toponim i objedinjuje dramske prostore koje pronalazimo u njegovom dosadašnjem stvaralaštvu. Dijalog je oštar, odmeren i do te mere precizan da bi štetio filmu da ga glumci ne iznose sa dozom lakoće, kao da su reči samo poslednji odraz njihovog unutrašnjeg stanja.
Mekdona dobro poznaje svoju publiku, računa na poznavanje njegove kinematografije, ali ne robuje očekivanjima. Četrnaest godina od premijere filma U Brižu (2008), ponovo spaja Farela i Glisona, koristeći njihovu već proverenu hemiju i dajući im likove koji se vrlo lako mogu tumačiti kao duhovni preci plaćenih ubica iz sada već kultnog filma.
Zvučna slika je nenametljiva, a pritom izuzetno dinamična, ne samo zato što je Kolmov izbor da svoj trag ostavi pesmom, već i zbog propratne muzike kojom je kompozitor Karter Burvel (čiji opus obuhvata sve Mekdonine dugometražne filmove, ali i Fargo (1996) i celokupnu Sumrak sagu (2008-2012)) doprineo nivou elevacije u prostor fantastičnog neophodan za ovako naizgled jednostavan zaplet. Iz takvog neprimetno uzvišenog stanja često na prepad izbace zvučni efekti koji prate scene nasilja (udarac, razbijanje stakla), kao da je publika mnogo bliža izvoru zvuka nego što to slika sugeriše.
Direktor fotografije Ben Dejvis u saradnji sa rediteljem uspešno udaljava i odvaja glavne likove, podižući vidljive barijere (zidovi, vrata, prozorski okviri, raskrsnice na putu) ali i one nevidljive, stavljajući lica u različite planove ili kontrastne emotivne prostore, naglašene osvetljenjem i fokusom. Kada je nephodno najaviti protok vremena, pored (dalekih) totala krajolika često se koriste kratke scene gde se sukobljavaju životinje (vrane, koze, konji, magarac).
Panorame ostrva čine da se čovek oseti pokornim naspram nemilosrdne prirode i prostranstva koje ga okružuje i sugerišu da mu je dato samo malo zemlje po kojoj može da se kreće i koju može da učini svojom. Sa takvom širom slikom, topografijom samoće, karaktere gradi i set dizajner Mark Tildesli, putem enterijera kuća u kojima likovi provode veći deo dana. Dok Kolmova kuća obiluje sitnim umetninama, ručno rađenim lutkama, kabuki maskama – predmetima za koje je jasno da su stigli putem mora i da su izraz duhovnog bogatstva kojem njihov vlasnik teži – Padrikov prostor za život bi bio skoro prazan da ga ne deli sa sestrom Šibon (Keri Kondon), koja vreme provodi obavljajući kućne poslove, čitajući i nervirajući se što Padrik ponovo pušta magarca u kuću. Šibon je prva koja oseća posledice ovog atipičnog raskida. Preko nje saznajemo najviše i o zajednici na ostrvu i o mogućnosti bega od ovakvog života, ali i pored svih funkcija koje obavlja, preteći da postane još jedan stereotipno izgrađen ženski karakter, Kondon uspešno oblikuje lik sa jasnom emotivnom težinom. Od početka građena kao autsajderka (čak je i kostim jarkih boja odvaja od zemljanih tonova okruženja), Šibon je bez partnera, sposobna i obrazovana žena, spremna da se suprotstavi i faktografski ispravi čak i Kolma, i da mu jednom replikom poljulja osećaj intelektualne superiornosti. U razgovoru sa bratom nakon inicijalnog razilaženja, konačno se oseti prepoznatom i viđenom kada joj brat naizgled niotkuda posveti više pažnje nego obično. Kada se zapitamo nisu li upravo ovakvi nagli, bolni raskidi neophodni da se ljudi osvrnu oko sebe i pronađu nove vrednosti u poznatom okruženju, njena potreba da zaustavi promenu postaje katalizator problema koji će se zbog tragičke tvrdoglavosti muškaraca prebrzo oteti kontroli.
Osim Šibon, usamljeni su i starica koju meštani izbegavaju jer stalno donosi loše vesti, vlasnica piljarnice koja nikad neće doznati sve što želi o meštanima, sveštenik koji samo želi da pomogne, jedini policajac na ostrvu koji pravdu deli na ulici i u kući u psihotičnim naletima besa, i njegov sin Dominik, seoski čudak i najveća žrtva na ostrvu (Beri Kogan naspram ostalih glumaca igra skoro neprirodno i jedini se služi drugačijim sredstvima, spoljnim efektima, mimikom i tikovima).
Osim živopisnih likova, uravnotežen odnos tragedije i komedije i bajkovit prikaz svevremenih egzistencijalnih problema je ono što definiše novo ostvarenje Martina Mekdone, koje, kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnim filmom Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju, može svojim glumcima doneti značajne nagrade, ali i biti tiha voda u trci za Oskara za najbolji film.
