Dragan Nikolić je scenarista i reditelj, koji kao reditelj potpisuje nekoliko dokumentarnih i jedan kratki igrani film. Autor je nekoliko pozorišnih komada i filmskih scenarija i osoba čija karijera, kao ni njegovi filmovi, nije lišena humora, i kreće se različitim putanjama – od predavča filozofije do pisanja za srpsko izdanje magazina Playboy. Njegov debitanski dugometražni dokumentarac ,,The Caviar Connection” (2008) osvojio je „Srce Sarajeva“ na Sarajevo film festivalu za najbolji dokumentarni film, kao i Veliki pečat za najbolji dokumentarac u regionalnoj kategoriji na Zagrebdox-u, a njegov drugi dugometražni dokumentarni film „Pogrebnik“ (2013) dobitnik je nagrade za najbolji film u nacionalnoj selekciji 7. Beldocs festivala, dok je kratki igrani film „Beži zeko, beži“, čiji je Nikolić scenarista, nagrađen 2003. godine na Kanskom festivalu (kategorija Cinefondation, Festival de Cannes). Povodom premijere njegovog novog dokumentarca „Teški hor“ (2021) na 67/68.  izdanju Martovskog festivala (Beogradski festival dokumenternog i kratkog filma) sa Draganom Nikolićem razgovaramo o njegovoj dvostrukoj ulozi u okviru Martovskog festivala, novom filmu, o nekim proteklim i budućim projektima.

Prilikom otvaranja ovogodišnjeg duplog izdanja Martovskog festivala održana je svetska premijera Vašeg filma ,,Teški hor“. S obzirom da ste takođe stručni saradnik selekcione komisije MF, kako izgleda ta dvostruka pozicija istovremeno učesnika i čoveka „behind the scene“? Zašto je baš Martovski festival mesto svetske premijere Vašeg filma?

Moj posao je zapravo bila predselekcija i selekcija međunarodnog kratkog igranog filma u okviru takmičarske selekcije za 67. Martovski festival. To je bio kraj 2019. i početak 2020, kada nismo ni slutili kakva nas godina čeka. Moj angažman vezan za selekciju takmičarskog programa 67. Martovskog tada je završen pravljenjem tog dela programa krajem februara – početkom marta 2020. Sa svime što se od tog trenutka deševalo, usled viška slobodnog vremena, krenuo sam ponovo da čeprkam po svojim materijalima, paralelno radeći na više projekata, da bi negde krajem 2020. uz uključivanje novih autorskih snaga uspeo da završim „Teški hor“. Bio je to kraj 2020, kada smo već slutili da će Martovski festival imati svoje duplo izdanje. Kad je u pitanju odluka da Martovski bude mesto svetske premijere „Teškog hora“, mogu reći slobodno da je to više slučaj, nego namera. U stvari namera je bila da to ne bude Martovski, iako je on najrelevantniji domaći festival za to, jer smo se umetnički direktor i ja dogovarali da nastavimo započeti posao sa 67. Martovskog, selekciju filmova i za 68. izdanje u istoj kategoriji, da ne bih bio na neki način u sukobu interesa. Film sam prvo poslao selektorima Beldoksa, iako je Beldoks pre svega festival dugometražnog dokumentarnog filma, ali se često dešava da u svom programu imaju i kraće dokumentarce. Za Beldoks me takođe veže i jedna od, do sada, najznačajnijih domaćih filmskih nagrada, nagrada za najbolji film („Pogrebnik“). Kako je reakcija izostala, poslao sam film umetničkom direktoru Martovskog, Dejanu Dabiću, koji je odlučio da film uvrsti u takmičarski program. Samim tim, ja više nisam mogao da budem uključen u bilo kakvu selekciju takmičarskog programa 68. izdanja festivala. Tako da je to pomalo čudna pozicija, budući da sam selektor na 67. izdanju festivalu, dok je moj film u takmičarskom programu 68. Ali, iako je ovo duplo izdanje festivala, u pitanju su dva potpuno nezavisna takmičarska programa, a selektorska komisija i jednog i drugog izdanja festivala, sem mene, ostala je ista.

Osim činjenice da je u pitanju duplo festivalsko izdanje, šta su još novine i strateški ciljevi ovogodišnjeg festivala?

Martovski festival je mesto na kome se može videti ono što je najbolji presek domaće godišnje produkcije, pre svega kad je u pitanju kratki metar, ali i dugometražni dokumentarni film. Ono što smo Dejan Dabić i ja sebi stavili u zadatak bilo je da pojačamo međunarodnu selekciju u okviru festivala, koja je unazad godinama bila problematična jer se tu prijavi najviše filmova, ponekad i duplo više nego u svim ostalim takmičarskim kategorijama domaćeg takmičarskog programa, ali na kraju njihov kvalitet, uglavnom bude upitan, i ta selekcija nikako unazad nije uspevala da bude reprezentativna, u smislu da možemo da vidimo ono što je svetski relevantno u ovoj kategoriji. Strategija nam je bila da obnovimo saradnju sa dva relevantna svetska festivala kratke filmske forme – u pitanju su festivali u Klermon Feran (Clermont-Ferrand Short Film Festival) u Francuskoj i Drama (Drama International Short Film Festival) u Grčkoj. Tako da u okviru pratećeg programa možemo videti i tri slota sa ova dva festivala. Posebno bih želeo da istaknem da od ove godine imamo i filmsku radionicu namenjenu debitantskim kratkim filmovima, sa ciljem da dva projekta nagradimo slanjem na profesionalne markete i prezentovanjem projekata na nekom od dva spomenuta značajna filmska festivala. Cilj nam je da unapredimo domaći i regionalni filmski izraz, i da nastavimo da razvijamo industry segment našeg festivala kroz direktnu pomoć našim i regionalnim mladim filmskim snagama da naprave svoje prve filmske korake.

Koliko sam imala priliku da vidim, reakcije publike na Vaš film su vrlo pozitivne. Kakvi su Vaši utisci?

I moj utisci su pozitivni, sad kad sam prvi put video film na velikom platnu. Zadovoljan sam kako film izgleda i kako funkcioniše u susretu sa publikom. Uspeo je da bude i emotivan, i što je meni najbitnije, da ta emocija raste od početka ka kraju filma.

,,Teški hor“ prati priču grupe entuzijasta u nastojanju da formiraju romski hor sa ciljem zajedničkog izvođenja sa bendom Kulturšok iz Sijetla. Kako i kada je nastala ideja za ovaj film?

U to vreme već sam uveliko radio na svom debitanskom dugometražnom dokumentarcu o kavijaru i morunama u Istočnoj Srbiji, tako da je ovo prvobitno bila samo ideja kako da pomognem supruzi koja je po osnovnoj vokaciji pozorišni producent i osmislim projekat koji bi mogao da ima neki širi kulturološki aspekt. Tada smo živeli u Žarkovu, gde su često Romi iz obližnjeg divljeg naselja na obroncima Čukaričke padine ulazili sa, ili bez, instrumenata, u gradski prevoz, i animirali putnike na relaciji Banovo brdo-Čukarička padina-Sajam. U to vreme smo prvi put i čuli Kulturšok i Srđana Jevđevića, posle ga i upoznali na B92, gde su bili gosti. Tada se rodila ideja da se oformi kulturno-umetničko-romski ansambl, koji bi imao malo drugačiji nastup u gradskom prevozu od onog unapred očekivanog. Ideja je bila da se prodrma ta neka svakodnevnica, i da se ljudima ponudi drugačiji kulturni sadržaj na mestu koje nije predviđeno za to, i što je još bitnije, da im se to ponudi u vreme i u trenutku koji apsolutno nisu predviđeni za to. Film je kasnije tu došao više kao nusproizvod.

U poređenju sa radom na prethodnim dokumentarcima, koliko se razlikuje ta inicijalna namera? „Pogrebnik“ je na neki način proizašao iz „Kavijara“, zar ne?

I kod „Kavijara“ i kod „Pogrebnika“ postojalo je ozbiljnije istraživanje koje je prethodilo, prvo idejnoj pripremi, te pisanju scenarija i samog filmskog projekta. Kod „Kavijara“ je to trajalo na nesvesnom nivou dosta dugo, otprilike od mog prvog odlaska sa pokojnim ocem u Prahovo na pecanje, i od prve kutijce kavijara koja je mesecima stajala u frižideru u našem stanu u Zaječaru, koji niko nije jeo. Za „Pogrebnika“ je taj inicijalni istraživački rad obavio Horst Vidmajer, austrijski novinar, publicista i kjniževnik, koji je pogledao naš prethodni film i predložio ovu temu. Posle je film otišao u drugom pravcu, što je sa dokumentarcima uvek očekivano, ali postojalo je neko, da kažem temeljno istraživanje teme kojom se film bavio. Kod „Teškog hora“ to nije bio slučaj, i on je, kao što sam i rekao, svojevrstan nusproizvod, muzičko-scenskog nastupa, ali i nastanka „jedva se zbrasmo“ romskog „teškog“ hora. U tom smislu nisam pratio nešta što već postoji, ili to istraživao, da bi o tome snimio dokumentarni film. Već sam idejno inicirao stvaranje nečega što do tada realno nije postojalo, a onda pratio kako se ta ideja realizovala u stvarnosti. Tako da je ovaj film više kao beleženje jednog procesa, i njegovih krajnjih rezultata poput nekog duhovitog izveštaja o svemu tome.

Spomenuli ste da je jedan od vremenski najzahtevnijih aspekata produkcije ovog filma bila montaža. Možete li nešto malo detaljnije da nam ispričate o tom procesu?

„Teški hor“ je film koji sam snimao od 2008. do 2014. Nešto malo, dodatno, i tokom 2015. ili 2016. Nakon toga je usledila mukotrpna montaža sa jednim montažerom, Mišom Stojanovićem, sa kojim sam prethodno veoma uspešno sarađivao na prethodnom filmu, pa kada je on odustao, tj. kad smo zajedno iscrpli sav trenutni kreativni potencijal, i posle pauze od nekoliko godina, usledila je saradnja sa drugim montažerom Milanom Popovićem-Roretom, i ponovio se posle otprilike istog perioda saradnje isti rezultat. Onda sam se i sam latio montaže, takođe posle neke pauze, i pokušao, da ono što sam uradio sa jednim i drugim montažerom, da to premontiram i od toga napravim strukturu kojom ću biti zadovoljniji. Najveći moj problem je bio što je film pratio projekat, tj. proces nastanka jednog romskog hora i njihovo osposobljavanje za nastup sa poznatim bendom iz Sijetla „Kulturšokom“. Međutim kako je iz godine u godinu taj zajednički nastup izostajao, tako je i osmišljeni kraj filma, i njegova poenta, bio sve dalje i dalje. Proces snimanja je bio takav od početka do kraja da tu nije bilo nikakve mogućnosti za bilo kakavo planiranje, a posebno jer se negde snimanje ovog filma preklopilo sa krajem realizacije prethodnog filma na kome sam radio, i sa filmom koji sam potom snimao „Pogrebnik“. Tako da je film o horu nekako bio kao nedonošče,  dete iz neželjenog braka, ali najveći problem je bio što nije postojala nikakav prethodno osmišljena narativna struktura, sem potencijalnog nastupa hora sa bendom na nekom velikom muzičkom festivalu. Kako je to izostalo, činilo se da ni film nema svoj željeni i očekivani kraj, pa je tako trebalo naći u samom materijalu neki novi kraj, ili čekati da se nešto desi. Ustvari, ja sam radio i jedno i drugu. Uporno sam montirao i tražio neku narativnu strukturu u već snimljenom materijalu, a sa druge strane, nastavljao da snimam i onda kad je hor već prestao da postoji, i kad se ideja o nastupu sa bendom već potpuno izjalovila. Film je praktično nastao tek prošle godine kad sam uspeo sa grafičkim dizajnerom da nađem neka rešenja koja su pomogla do tada montiranom materijalu da prodiše, ali su takođe ta grafička rešenja uticala i na neke minimalne montažne izmene, pa se sve nekako skockalo i pomoglo da film dobije svoj konačni oblik. Tako da je ovo za mene bilo jedno od najsloženijih filmskih putovanja do sada.

Sam sadržaj filma velikom delom je generisan određenim performativnim elementima, što zbog same prirode muzičkog izvođenja, ali i drugih sekvenci, poput kreiranja živih skulptura na otvorenom prostoru? Da li možete da nam kažete nešto o odnosu između performansa i kamere u filmu?

Performativni element projekta došao je tek na kraju, sa uključivanjem pozorišnog reditelja Petra Pejkovića u proces, a do tada je već dosta materijala bilo snimljeno, i to stilski dosta grubo, prevashodno iz ruke, i može se slobodno reći, gerilski u svakom smislu. Tako da sad nije moglo od tog stila naprasno da se odustane, ali sam probao kameru da „smirim“ i da je prilagodim novonastalim okolnostima. Što mislim i da sam uspeo, tako da se ne primećuje tolika razlika u načinu snimanja, onoga što je bilo pre nego što je proces rada na ovom projektu dobio taj, da kažemo, performativni aspekt, koji je dozvoljavao više planiranja i kontrolisanja postupka snimanja i onog samog što se dešava pred kamerom. Prvi put su neke stvari, neke scene mogle da se ponove, ili da se sačeka njihovo ponavljanje, da bi mogle biti bolje, ili drugačije snimljene, što do tada nije bio slučaj.

Završne sekvence filma, kao i određeni intervali koji prikazuju hor na cesti, rekla bih, referišu suptilno na ,,Ko to tamo peva“, ali i na horske sekvence Vuletićevog ,,Vodiča za Beograd sa pevanjem i plakanjem“? Da li su one slučajne ili namere?

U samoj ideji, u njenom prvom začetku, autobus se nametnuo kao jedno od glavnih mesta dešavanja. Pre svega u osmišljavanju čitavog tog budućeg performansa, a bez ikakve ideje o bilo kakvoj mogućnosti za budući film. I to, moram to da naglasim, pre svega gradskog GSP autobusa, i to onaj dupli, sa „harmonikom“, tako da je i on sam na neki način neka vrsta instrumenta. Posebno kad se okreće, ili skereće u krivinama. Onda se to odatle potpuno prirodno kasnije prenelo i na sam film, naravno kad je došlo do filma. Tako da tu nije bilo nekog preteranog prostora za bilo kakve filmske reference. Jednostavno je sam život budio određene kreativne ideje, i nudio istovremeno rešenja za njihovu realizaciju. Što kod mene uvek u razmišljanjima ide ruku pod ruku.

Gledano sa strane, čini se da dokumentarni film pruža veću slobodu i kreativnost kad je reč o rediteljskom pristupu. Da li je to stvarno tako i ako govorimo o metodologiji rada na dokumentarcima koja bi bila Vaša?

Mislim da su kreativnost i mogućnosti rediteljskih pristupa podjednako raspodeljene, ako ih posmatramo iz te perspektive njihovih sloboda, ili ograničenja, kroz sve filmske rodove, a pogotovu sada kad su preplitanja i uplivi jednih u druge toliki, da je sve teže i teže povući jasni granicu između samih tih filmskih rodova i vrsta. Ako govorimo o metodologiji, mogu da kažem da je u pripremi ona kod mene bila raznovrsna. Tačnije na nekim svojim dokumentarnim filmovima sam zamišljao i raspisivao scenario, na nivou tritmenta, kao da se radi o igranom filmu. Dok sam, na primer na „Pogrebniku“ imao i ko-scenariste, i autore koji su radili prethodno na istraživanju te teme (poput Horsta Vidmajera). Pa do onih filmova, poput filma „Teški hor“, gde nije bilo apsolutno nikakve ideje u kom pravcu će se narativ kretati. U realizaciji moja metodologija oscilira između dve pravca, jedan u kome je ona slična cinema-verite stilu, gde sama kamera provocira dešavanja, ili su ona provocirana na neki drugi kreativni način, ili je slična direktnom filmu (direct cinema) gde su akteri toliko naviknuti na kameru, njeno prisustvo, da ona postaje gotovo neprimetna, poput „mušice na zidu“.

,,Teški hor“, kao i prethodni dokumentarci („Kavijar“, „Pogrebnik“), tretira teme vezane za određene (etničke ili profesionalne) zajednice. Da li možemo govoriti o nekoj vrsti etnografsko-antropološkog pristupa dokumentaristici u Vašem radu?

Najverovatnije da ste u pravu, ali opet kad razmislim malo bolje, zar nije svaki dokumentarni film na neki način i antropološki film? Sem kad njegovi glavni junaci nisu humanoidi, tj ljudi. Međutim i kad to nisu, vrlo često se oseti učitavanje, antropološki pristup i onim stvarima, ili bićima, koja su potpuno različita od nas samih. U „Teškom horu“ mi je bilo zanimljivo što je hard core bend iz Sijetla, čije je frontmen srpskog porekla, Srđan Jevđević (poznatiji kao Đino Banana) uzimao stare narodne pesme, između ostalog i romske, i obrađivao ih u hard core aranžamnima, udahnjujući im na taj način jedan potpuno novi život. Sad mi u filmu imamo pripadnike te zajednice, iz koje su takve pesme prvobitno i potekle, koji svoje izvorne pesme preuzimaju od Kulturšoka, i izvode ih u nekom svom živom aranžamanu, uz naravno određene autohtone performativne elemente, ali takođe ih izvodeći i u nekom zamišljenom izvornom obliku, ili bar pokušaju izvornog izvođenja. Tako da je sa entološko-antropološke pozicije interesantan slojevit muzički put neke pesme, i njen krajnji interpretativni okvir koji ona dobija u filmu.

Takođe bih volela da se osvrnemo na humor u filmu. U ,,Teškom horu“ je vidno prisutan, ali njega nisu lišeni ni ,,Kavijar“, koji govori iz poetičnije vizure, kao ni „Pogrebnik“, koji govori o čoveku koji se bavi jednim ne baš veselim zanimanjem?

Humor mi je oduvek bio važan, ali ne zato što sam tako zamislio, nego sam tako nasađen da se uvek smejem sebi. Sam sebi sam smešan u svemu što radim, želim, mislim, osećam, a onda mi je valjda nekako prirodnije da i sve drugo oko sebe sagledavam na taj način, ali ne podsmevajući se, što sam vrlo rano u detinjstvu prestao da radim, jer sam osetio koliko to može da povredi druge, već uvek pokušavajući druge da nasmejem, tražeći aktivno saučesništvo od nekog drugog, da se zajedno smejemo, izazivajući i budeći taj isti smeh i kod ostalih koji bi to nešto kasnije isto mogli da vide  na način, na koji smo to mi videli, ili na koji sam ja to video. Gledano u globalu sva ljudska aktivnost na ovom svetu je besmislena, i ja sam to uvideo sa nekih dve-tri godine kad sam odbio jednog dana da ustanem iz kreveta. Danas o takvim stvarima više i ne razmišljam, ali generalno nad besmislom naše egzistencije ili čovek može da očajava, ili može da se raduje. Ja biram da se radujem, jer mi se to nekako čini malo teže, ili barem zahtevnije, nego očajavati, osuđivati nekog drugog zbog naše sudbine, ili se osećati tragično zbog toga.

Za kraj, koji je naredni projekat?

Do sada sam sa svakim dokumentarcem trčao po jedan maraton, a sada sam trenutno u situaciji da trčim dva maratona istovremeno. Već dugi niz godina (preko 10) radim na filmu o jednoj veoma značajnoj našoj savremenoj ličnosti. Imamo nekih 40-ak minuta grubo izmontirane verzije filma koja je dobra, ali je daleko od punog potencijala ove osobe, njegovog lika i dela, i svega onoga što uz njega ide. U pitanju je Vladika Grigorije. Pored toga od srednje škole me prati tema vlaškog posthumnog ritualnog običaja „crne svadbe“, projekat koji uporedo realizujemo, i za koji već imamo međunarodnu podršku. „Crna svadba“ je vlaški posthumni ritualni običaj, u kome se mlada, nesretno preminula osoba ritualno venčava drugom, živom osobom, pre same svoje sahrane. Ovaj dubok i dalek paganski običaj održao se do današnjih dana, uprkos novousvojenoj hrišćanskoj matrici, i ispod njene površinske glazure, koju je ova etnička grupa usvojila, ili samo dodala i nakalemila svojoj prirođenoj paganštini. Moja strategija pristanka pravljenja filma „Pogrebnik“ bila je, u stvari, idejno vođena time da ću tako pre ili kasnije naleteti i na slučaj „crne svadbe“, jer je pogrebno preduzeće koje je glavni „lik“ u tom prethodnom dokumentarcu smešteno u Istočnoj Srbiji, koja je svojevrsna vlaška Meka. Reklo bi se da ni u jednom od ova dva projekta nema puno prostora za humor, ali videćemo na kraju šta će od svega ispasti.