FILMOVI NA PROGRAMU: „Flotel Europa“ (Vladimir Tomić, 2015) „Od sutra počinjem da“ (Ivan Marković, Linfeng Vu, 2019) „Abdul i Hamza“ (Marko Grba Singh, 2015) „Ruža vetrova“ (Kosta Ristić, 2015)
Krajem avgusta 2021. Stefan Arsenijević se sa Međunarodnog filmskog festivala u Karlovim Varima vratio sa glavnom nagradom i još četiri odličja. Njegov „Strahinja Banović“ (As Far as I Can Walk), dugometražna drama o afričkim migrantima na „balkanskoj ruti“, svojevrsni je trijumf kvantitativno oskudnog ali kinestetski upečatljivog i etički doslednog korpusa filmova snimljenih u Srbiji na ovu „veliku temu“, da se poslužimo Arsenijevićevim rečima. „To je najveća izbeglička kriza posle Drugog svetskog rata. I dešavala se pred nama. Svi smo viđali migrante tih dana na svakom koraku. Mene su prizori iscrpljenih, izgubljenih ljudi podsećali na naše izbeglice iz ratova 1990-ih uz koje sam odrastao.“
U iščekivanju srpske premijere „Strahinje Banovića“, jedan od termina selekcije Migracije rezervisali smo za dva ostvarenja o migrantskom talasu 2010-ih u Srbiji: kratkometražni dokumentarni „Ruže vetrova“ Koste Ristića i srednjemetražnu dokufikciju „Abdul i Hamza“ Marka Grbe Singha.
Ristićeva šesnaestominutna „Ruža vetrova“ sačinjena je prevashodno od razgovora reditelja i snimatelja zvuka Luke Počivalšeka sa migrantima na nekadašnjoj glavnoj železničkoj stanici u Beogradu i u okolini. Ulepšavanja nema – ni jezičkog (priča se na univerzalno pojednostavljenom i proizvoljnom engleskom), ni slikovnog (uglavnom neugledni eksterijeri, određeni kadrovi uhvaćeni „na živo“), ni zvučnog (buka i šum, ne uvek razgovetni dijalozi) – jer estetizovati ovakve slike za Ristića znači oduzeti im političku snagu.
„Abdul i Hamza“ Marka Grbe Singha progovara sa druge strane estetskog spektra. Iako će i sâm prikazati spontan razgovor jednog lokalca sa Abdulom i Hamzom, somalijskim migrantima na proputovanju kroz Srbiju, autor se uglavnom opredeljuje za kontemplativniji modus. Kadrovi Abdula i Hamze kako igraju karte pod svetlom sveće u napuštenoj kući, poveravaju se jedan drugom, slušaju muziku ili se smeju u krevetu prošarani su pejzažima u melanholično-teskobnim plavosivim valerima. Grbi Singhu bi se mogla zameriti prenaglašena refleksivnost pri razotkrivanju kulisa snimanja (radi li se o suptilnoj kritici „zapadnjačkog“ gaze-a i medijske proizvodnje slika migranata?), no suština njegovog eksperimenta svakako leži drugde: u uspelom delimično fikcionalizovanom prikazu prijateljstva dvojice saputnika i beznađa izbeglištva. Osim što dele godinu izlaska i temu, i Ristić i Grba, kao Arsenijević kasnije, nalaze odjeke migrantskog iskustva na našim prostorima. U „Ruži vetrova“ Ristić beg migranata od rata poredi sa srpskim izbeglicama iz Knina, dok se u „Abdulu i Hamzi“ govori o skrivanju dvojice hajduka, pa dvojice partizana, u Vršačkoj kuli. Najzad, oba filma se završavaju pesmom „La Complainte du partisan“[1]: „Ruža vetrova“ prepevom Džonija Štulića, a „Abdul i Hamza“ verzijom Lenarda Koena.
Nastao u istom periodu i tematski srodan, „Flotel Europa“ Vladimira Tomića svoju pripovest o izbeglištvu smešta u Dansku. Višestruko nagrađeni dokumentarac (festivali u Berlinu, Sarajevu, IndieLisboa i drugi) prati istorijsku epizodu s početka 1990-ih godina, kada je oko hiljadu izbeglica iz Bosne i Hercegovine privremeno zbrinuto u hotelu na vodi u Kopenhagenu. Opredelivši se za mozaik VHS zapisa stanara prihvatnog „flotela“, Tomić poziva na imerziju u svakodnevicu izbeglištva (prve ljubavi, treninzi, rođendani, vesti o ratu u Bosni na televiziji). U „Flotelu Europa“ intimno se prožima sa kolektivnim kroz dovitljivo preplitanje perspektive autora-protagoniste (Vladimirov voice-over pripovedač) i ko-autora/saboraca (privatni snimci drugih stanara). Mimo priče o Vladimirovom odrastanju, „Flotel Europa“ nudi i kritički komentar na izbegličko stanje i humanitarnu pomoć međunarodnih aktera tokom rata u Bosni. Drugost i egzotizacija kao suštinske kategorije u identitetskoj problematici ovde su itekako primetne u odnosu danskih domaćina prema tim čudnim strancima izbeglim iz rata.
„Od sutra počinjem da“ (Chun nuan hua kai) Ivana Markovića i Linfeng Vua za polazišnu tačku uzima ekonomske migracije u savremenoj Kini. Protagonista Li doselio se u predgrađe Pekinga zarad posla. Tamo radi kao noćni čuvar zgrade, deleći skučen smeštaj sa cimerom, takođe doseljenikom. „Od sutra počinjem da“ slika hladan svet periferije milionskog grada, svet stakla i metalnih konstrukcija, praznih konferencijskih sala, poplavljenih hodnika, bezličnih zgrada i slabo osvetljenih sobičaka. Nepoljuljanim poverenjem u kadar kao osnovnu jedinicu filmske sintakse – a doslovno svaki odiše izuzetnim osećajem za kompoziciju – Marković, na tragu Apičatponga Verasetakula i Bi Gana, prevazilazi suvoparnu narativnost u korist transcendentnog dejstva slika. U prva dva čina ovog jednočasovnog filma dominiraju sivi, tamni tonovi i neonska svetla, sa sjajnom upotrebom kjaroskura, dok treći čin najavljuje „razvedravanje“ i novi početak iz naslova. Likovi su toliko pasivizovani i bezizražajni (prve asocijacije su svakako Rober Breson i Angela Šanelek) da se distanca i otuđenost osećaju čak i kad se kamera iz svoje fascinacije prostorom preseli na lica protagonista.
Bilo da se radi o migrantima u stalnom pokretu ili nasukanim raseljenicima[2], u ovim filmovima (meta)fizički „vjetar puše“, a kao najčešći odgovor, izlaz, uteha, javlja se muzika. U „Flotelu“ je sveprisutna (stanari čak imaju i ad hoc bend) a posebno je upečatljiv otužni nastup Alena Islamovića, poslednjeg pevača Bijelog dugmeta, pop-kulturnog oličenja multietničke, nadnacionalne i radničke Jugoslavije. U „Od sutra počinjem da“ Lijevo izmoreno lice ozari se tek kad, tankim glasom, intonira pesmu o preporodu s dolaskom novog proleća. Petrakovim rečima: „sloboda je tu, iz mraka će izaći“.
Prva selekcija ove jeseni u okviru programa Sala srpskog filma biće na repertoaru Kombank dvorane pod nazivom „Migracije“ od 11. do 25. novembra.
[1] Antifašističku himnu o francuskom Pokretu otpora u Drugom svetskom ratu „La Complainte du partisan“ napisao je Emanuel d’Astije de la Vižri, a muziku je komponovala Ana Marli. Među brojnim verzijama pesme izdvaja se ona Lenarda Koena iz 1969, snimljena po prepevu Haja Zareta. Od jugoslovenskih autora, „Partizana“ su, između ostalih, izvodili Branimir Džoni Štulić, u sopstvenom prepevu, i Arsen Dedić (reči Nikice Petraka).
[2] Primetimo da sva četiri filma u selekciji migrantski i izbeglički limb prikazuju kao prevashodno muško iskustvo, dok „Flotel Europa“ jedini ima zapaženije protagonistkinje (Vladimirova majka, simpatija Melisa). I ovde se čuje eho „Partizana“, spontanog vezivnog tkiva selekcije: „Moje ime peru kiše / žene, djece nemam više / samo drugove / što uvijek sa mnom idu.“
