Ana Nedeljković i Nikola Majdak JR. su već uigrani tandem u svetu animiranog filma. Dolaze iz različitih profesija, a spajaju se u jednom: društveno-političkim temama, koje su duboko lične. Njihovi filmovi, iako obrađuju društveno-angažovane teme vezane za sredinu u kojoj nastaju, progovaraju univerzalnim jezikom i osvajaju mnogobrojne značajne nagrade na međunarodnim festivalima širom sveta. Ana i Nikola trenutno rade na njihovom novom filmu o „Novcu i sreći“.
Vaši filmovi „Rabbitland” i „Untravel” („Neputovanja”) imaju distopijske narative. Deluje da je „Untravel” sa svojom tematikom izolacije nikada aktuelniji. Da li je, za vas, distopija ono što sad živimo, jedina moguća budućnost ili ipak, samo upozorenje da, ukoliko se nešto ne promeni, tako će budućnost zaista i izgledati?
Ana: Distopija je svuda oko nas na različitim nivoima. Par distopija smo već preživeli, neke živimo trenutno, a što se tiče svetle budućnosti, bez obzira na mračne prognoze, to još uvek valjda zavisi od nas.
„Untravel” je nažalost trenutno dosta aktuelan. Zapravo, ceo proces nastanka, snimanja i distribucije filma pratila je borba sa realnošću koja očigledno ima luđeg scenaristu nego što smo mi. Početna ideja za film nastala je na osnovu moje lične priče o životu u Srbiji tokom ’90-ih kada je zbog viza i sankcija bilo skoro nemoguće putovati. Tokom snimanja, desila se migrantska kriza, žice i ograde širom sveta, a sada smo u potpunom ludilu ne samo zatvorenih granica, već zatvorenih gradova, stanova… i bojim se da ćemo tek u narednom periodu iskusiti „neputovanja” u potpunosti.
Kad smo već kod aktuelne situacije – snimate novi film „O novcu i sreći”. Šta možemo da očekujemo?
Ana i Nikola: Još jednu „veselu političku priču”. Posle filmova o demokratiji i izolaciji, odlučili smo da se pozabavimo ekonomijom. Hrčkovi žive i rade u savršenom svetu, sa najrazvijenijom ekonomijom. Tokom filma ispostavlja se da ovaj savršeni svet ima i svoju mračnu stranu.
Međutim, ispod ovog klasičnog distopijskog narativa zapravo se krije jedna veoma lična priča, o našoj zarobljenosti u svetu fokusiranom skoro isključivo na novac, o poremećenim sistemima vrednosti, o strahu da nećemo uspeti da postignemo fiktivne zacrtane norme, o strahu od siromaštva i možda ponajviše o našem pristanku da u ovakvoj igrici ipak svakodnevno učestvujemo. „O novcu i sreći” je film o našoj pasivnosti, apatiji i strahu.
Naravno, i za ovu priliku angažovali smo veliki broj plastelinskih lutaka, gradimo svet od novca i sve to snimamo u stop-motion tehnici. Film će trajati oko 10 minuta, i veoma nam je drago da ponovo radimo pretežno sa ekipom sa prethodnog filma. Producentkinja je Jelena Mitrović (Baš Čelik), film je finansiran od strane FCS-a, a dobili smo podršku i od Slovenačkog filmskog fonda, dok će manji deo filma biti urađen u saradnji sa Poljskom na osnovu nagrade na Animarkt Pitching Forumu.
Vaši filmovi su pobrali mnoštva nagrada na festivalima, uključujući i Kristalnog medveda 63. Berlinala za film „Rabbitland”. Kakva je situacija u Srbiji sa animiranim filmom i da li se nešto promenilo od 2013. kad je film nastao i pobrao nagrade do danas?
Ana i Nikola: Imamo pozitivan osećaj da se od tada situacija razvija, i bilo bi nam drago da je uspeh „Rabbitlanda” donekle tome doprineo tako što je povećao vidljivost animiranog filma u Srbiji. Pojavljuje se sve više autora, a polako počinje da se razvija i komercijalni sektor. Sa kolegama animatorima smo pre par godina pokrenuli Udruženje filmskih animatora Srbije (UFAS) kako bi zajedničkim snagama doprineli razvoju animacije. Bitno je da pomenemo sve veću podršku Filmskog centra Srbije animiranom filmu, kao i saradnju UFAS-a i FCS-a. Od 2013. do danas, uvećani su budžeti za animirani film, a uvedeni su i novi konkursi za razvoj i produkciju dugometražnih animiranih filmova.
Radite u zahtevnoj stop-motion tehnici, da li nam možete malo bliže objasniti na koji način stvarate film? Moje pitanje se ne odnosi na idejni, već baš na tehnički aspekt filma, tačnije, šta je potrebno da bi nastao takav jedan film?
Nikola: Stop motion podrazumeva rad sa stvarnim predmetima. Dakle, pokret se ne dešava u kompjuteru nego mi zaista u studiju napravimo celu scenografiju i lutke od plastelina i onda to pomeramo i fotografišemo sličicu po sličicu. Iako je tehnika veoma zahtevna, za nas je definitivno pravi izbor zato što je odlična za filmove o ozbiljnim društvenim temema. Mislimo da može da bude dosta efektno kada male, slatke plastelinske lutkice odjednom počnu da se ponašaju kao svesni politički subjekti.
Dolazite iz različitih profesija − Ana, Vi ste završili slikarstvo, a Vi Nikola ste diplomirali na departmanu za kameru, oboje ste se okrenuli režiji animiranih filmova. Svedoci smo da se danas sve više govori o transmedijalnosti i interdisciplinarnosti, pa koliko i na koji način su vam vaše profesije pomogle u stvaranju u okviru jednog sasvim drugog medija od onoga za šta ste se formalno obrazovali?
Ana: Mislimo da nam je to dosta pomoglo, pogotovo u stvaranju jednog specifičnog i prepoznatljivog izraza. Ja sam zavrsila slikarstvo i „Rabbitland“ je bio moj doktorat, ne samo film, već i izložba, kao i jedno šire istraživanje o mogućnostima vizuelizacije utopija i distopija u savremenoj vizuelnoj umetnosti i animiranom filmu. Sa druge strane, Nikola kao snimatelj je, između ostalog, imao bogato iskustvo u snimanju dokumentaraca, političara i ratova…
Podnaslov filma „Untravel” je „Lokalpatriotizam, turizam i emigracija”. Koliko je društveni angažman umetnika nužan i da li je larpurlatizam danas dozvoljen?
Ana: Ako neko želi da slika zalaske sunca zato što se tada lepo oseća meni je to stvarno OK. I ako dok slika to sunce ta osoba ne vidi, na primer, kolonu izbeglica kako prolazi i ne čuje politički govor pun lažnih obećanja, ako zaista vidi samo sunce, onda je legitimno da se tim suncem i bavi. Mi nažalost svakodnevno vidimo gomilu stvari za koje osećamo da o njima treba da govorimo.
Mislim da je jako bitno da stalno gledamo šta je oko nas, i da kada vidimo nešto, da o tome govorimo, da ne prećutimo. Jedan od načina da govorimo je kroz umetnost. Društveni angažman umetnika danas je nužan, ali to ne znači da svako umetničko delo mora da je društveno angažovano.
Zamišljeni svet koji se zove INOSTRANSTVO u vašem filmu „Untravel” je, zapravo, svet izneverenih iščekivanja. Ipak se čini da su glavne junakinje na kraju došle do nekih saznanja, pa čak postoji i pozitivan prizvuk. U čemu se ogledaju naše granice? Možemo li ih prevazići i da li je obećani svet obećan samo za manjinu ili može biti za sve?
Ana: Glavni problem sa savršenim svetovima je što ih ne zamišljamo baš svi isto. Takođe, istorija je puna primera prinudnih pokušaja građenja Utopija koje su se tragično završile. Mislim da smo se kolektivno zagubili između toga da svi imamo vizije savršenih svetova, ali samo mali broj ljudi je u stanju da promisli savršeni komšiluk… Ovo je u Srbiji posebno izraženo.
Odakle ste crpeli inspiraciju za estetiku vaših filmova? Koji su autori, ne nužno filmova, uticali na oblikovanje vašeg izraza?
Ana: Ja sam uvek volela da čitam distopijske knjige, to me opušta. Posle toga svet gde živim izgleda mi bolje… Svi klasici tipa Zamjatin, Haksli, Orvel… A mislim da su ozbiljan trag ostavili i Štrumpfovi, Teletabisi i South Park.
Nikola: Ja sam odrastao uz animaciju i filmove svog oca Nikole Majdaka, koji su mi uvek bili inspiracija. I dok su druga deca gledala Štrumpfove, ja sam gledao autorske animirane filmove. Ako baš treba da izdvojim autore onda su to svakako Braća Kvej.
U doba karantina, deluje da se sve više stvari modifikuje, jedna od njih su bioskopi i festivali koji se „sele“ u virtuelni svet. Takođe, vaš film „Rabbitland” je imao svoje prikazivanje na online festivalu „My Darling Quarantine”, dok neki vodeći festivali, poput Kana, odbijaju da budu online. Kakav je vaš stav povodom online festivala?
Ana i Nikola: To je komplikovano pitanje. Sadašnja situacija sa virusom definitivno menja univerzum u kome živimo mada je dosta nezahvalno trenutno praviti neke ozbiljnije prognoze. Sa jedne strane, dostupnost filmova velikom broju ljudi preko online festivala ima svoje prednosti i mogla bi posebno da doprinese popularizaciji autorskog filma, ali sa druge strane, neposredni kontakt autora i publike i atmosfera festivala ne mogu ni na koji način da se zamene online verzijom.
