Revija studentskih filmova pod (možda malo kabastim) nazivom Bilo jednom na FDU održana je nedavno u velikoj — a i prepunoj — sali Kombank dvorane. Predmet ove revije činilo je sedam studentskih filmova klase 2016, snimljenih tokom letnjeg semestra prethodne godine. Žanrovski, tematski, čak i produkcijski vrlo raznorodni, ovi filmovi s jedne strane pružaju dobar uvid u smer kretanja domaće kinematografije, a s druge svedoče o osvežavajućoj heterogenosti novijih filmova i odbijanju da jedna, uslovno rečeno, generacija unapred odredi svoje filmove kao pripadnike jedne ili druge škole.
S tim se u vezi mogu uočiti dva osnovna pravca po kojima bi se ovi filmovi mogli jasno razvrstati, a po jednoj bazičnoj osnovi koja nema apriorni vrednosni sud: na one strukturalističke, sa jasnim zapletom i vrlo dobro nijansiranim likovima (gde je najčešće upadljivo prisustvo scenariste), i na one antistrukturalističke, po pravilu sa rediteljkom ili rediteljem kao tvorcima čitavog koncepta filma, od početka do kraja. U prvu grupu nedvosmisleno spadaju filmovi Izvršenje, u režiji Siniše Cvetića, a po scenariju Davida Jakovljevića, Sve kako treba Nikole Stojanovića, po scenariju Nađe Petrović, ali i Influenser Branka Andrića koji potpisuje i scenario. Drugu bi grupu bez ostatka činili Umetnost radi umetnosti ili ubistvo radi ubistva u režiji Davida Jovanovića, koji s Bogdanom Stefanovićem potpisuje i scenario, te Slobodni skakači Doroteje Kovačević, po čijoj je inicijalnoj ideji Veronika Klačar napisala scenario. „Sivu zonu” činili bi oni filmovi koji se bez ostatka ne mogu svrstati ni u jednu od dve kategorije: Ludi Luke Mihailovića, te Plaču Nine Ognjanović, koji potpisuju scenarije svojih filmova.
Iako se jedna ovakva podela često pravi preglednosti radi, kao što je i ovde slučaj, i najčešće ne znači nikakav vrednosni sud, ovde je ipak upadljiva činjenica da prelazak iz strukturalizma, preko „sive zone” do antistrukturalizma, sa sobom zapravo nosi i pad kvaliteta filmova u celosti. Oni najbolji, od kojih su neki emotivna ostvarenja, a drugi crowdpleasers, podjednako — i bez ostatka — spadaju u prvu grupu filmova.
Najveći crowdpleaser bio je svakako duhoviti film Branka Andrića, Influenser. On govori o izvesnom Kimi (Jovan Jovanović) i njegovoj ženi Luni (Tamara Milošević), dvoje simpatičnih ali neopozivno netalentovanih ljudi koji dolaze u Beograd ne bi li snimili „trep-folk” pesmu i tako, razume se, postali poznati, što je najviši cilj. Od pesme međutim nema ništa (čak se i za folk, izgleda, mora imati talenat), ali Kimina reakcija na Luninu prevaru svakako postaje viralna, te ga pozivaju u rijaliti šou, gde konačno postaje poznat, možemo pretpostaviti i bogat, čime se svakako ispunjuje „srpski san”. Vešto napisan scenario sa precizno definisanim situacijama koje suočavaju maštu junaka sa oprečnom stvarnošću, gotovo komička gluma Jovanovića i Milošević, te vrlo duhovito snimljeni lažni spotovi svakako opravdavaju oduševljenje publike Kombank dvorane. Međutim, za samo dvadeset i pet minuta, koliko film traje, Andrić je uspeo da precizno i tačno pozicionira sveprisutnu društvenu tendenciju, pokazujući ljude koji su toliko željni slave kao one „ponižene i uvređene”, i koji iz revolta prema vlastitoj degradaciji često skliznu u bes.
Film koji je reviju zatvorio sasvim je drugačiji od prethodnog primera; reč je o Sve kako treba Nikole Stojanovića i Nađe Petrović. Ovaj je film apartan na dva nivoa: s jedne strane, radi se o intimnom emotivnom odnosu između majke Jovane (Jelena Stupljanin) i njene ćerke Sare (Anita Ognjanović), te predstavlja kontru pretežno eksterno orijentisanom ostatku filmova koji se uglavnom vrte oko načelno socijalne, a ne porodične tematike. S druge strane, ovaj je film apartan i u formalnom smislu reprezentacije, budući da je ovo jedini film koji ima dva jasno diferencirana, podrobno razrađena ženska lika koja se ne svode na puku funkciju. Petrović koncizno i jasno vodi scenario od otuđenih prikaza odnosa majke i ćerke, do prihvatanja i izmirenja koja precizno konotiraju Sarino odrastanje. Upečatljiva slika kraja filma, kada ćerka i majka zajedno plešu pokazujući da sve zaista mogu same, daje zapravo srećan prizvuk do tada relativno melanholičnom tonu.
Poslednji u grupi „strukturalističkih” ostvarenja jeste Izvršenje Siniše Cvetića i Davida Jakovljevića. Reč je o otvorenoj socijalnoj drami: porodici Nikolajević preti iseljenje iz stana, jer investitor na tom mestu želi da napravi hotel. Do te se situacije došlo jer je potpis vlasnice stana, babe (Eva Ras) u ovoj porodičnoj konstelaciji, bio falsifikovan. Eksterni faktor iseljenja porodice služi kao izvesni katalizator koji pokreće zastarele sukobe i predrasude između ukućana, a konačna slika kojom se film završava jeste rođenje deteta. Iako zbog otvorenog kraja ovaj film ne razrađuje sasvim problematiku koju je na sebe uzeo, on je u svojoj srži protkan duhovitim, emotivnim i konačno socijalnim motivima koji čine dovoljno čvrstu strukturu filma, te obezbeđuju idejnu celovitost i bez jasnog zaključka. Tako je jedan od glavnih motiva Izvršenja nekakva ciklična rezigniranost: najstarija u porodici — dakle, baba — i najmlađa, njena unuka (Iva Jovanović), prikazane su kao „najžilavije”. Baba partizanski brani stan, a unuka je jedina koja se oko stana ne sekira previše — njoj je budućnost u Parizu skoro zagarantovana. Sa druge strane, sin (Aleksandar Kecman) i otac (Branislav Lečić) nosioci su nekakve gotovo „urođene nesposobnosti” zbog koje jedino lamentiraju nad opštim stanjem, radeći malo šta. Ovakva raspodela uloga stvara dodatnu napetost među ukućanima i dodaje neophodnu dramsku tenziju inače vrlo kamernoj postavci.
Oba ostvarenja „sive zone” takođe su veoma upečatljiva. Njihova strukturalna osnova jeste jedan dan odnosno jedna noć u životu nekoliko drugova i njihovih devojaka. Plaču Nine Ognjanović fokusira se na izrazito nezrelog mladića (Aleksandar Kecman) koji stalno projektuje svoju subjektivnu poziciju na objektivnu stvarnost — te otuda i naslov: kada plače u najneobičnijim situacijama, zapravo izgleda kao da svi oko njega, a osim njega, plaču. S druge strane, Ludi Luke Mihailovića svedoči o predispitnoj noći jednog studenta (Filip Stankovski) i svih promena koje se dešavaju: od žurke, preko pokušaja samoubistva, do čudnog prijateljstva, raskida i batina. Koncipiran bazično kao izvesni road movie o povratku kući, Ludi nepretenciozno nudi jednu sliku savremenog odrastanja.
Konačno, ne bi bilo loše markirati osnovne teme i onih manje uspelih filmova, radije nego se upuštati u njihovu kritiku — jer, uostalom, to ne bi bilo ni ispravno ni pravedno. Ubistvo radi ubistva ili umetnost radi umetnosti Davida Jovanovića začudan je horor (ili, možda, vic) o studiranju režije na Fakultetu dramskih umetnosti, dok je film Slobodni skakači Doroteje Kovačević snoliki prikaz spašenih utopljenika, baziran, čini mi se, na ispovesti čoveka koji je živeo u blizini mosta i neretko imao priliku da spašava ljude koji su netom pokušali samoubistvo skočivši s mosta. Ono što ova dva filma dele, svakako jeste vrlo slobodna struktura i česta začudnost ili nedoslednost, ali i neretke vizuelno upečatljive scene.
Iz ovako postavljenog izlaganja mogu se zaključiti bar dve ohrabrujuće stvari. Prvo, najnovija generacija srpskih pozorišnih reditelja obiluje najrazličitijim temama i interesovanjima; priroda svih pojedinačnih filmova, tematska, produkcijska i umetnička, bitno se razlikuju u svakom pojedinačnom filmu i takvu je heterogenost i raznovrsnost neophodno dalje razvijati. S druge strane, iako različite, najveći broj tema ovih filmova duboko je ukorenjen u stvarnosti koju delimo i retko se beži u artizam. Takva spremnost da se izađe u susret današnjici nešto je što suštinski obećava vitalnost.
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Insert iz filma „Ubistvo radi ubistva ili umetnost radi umetnosti“
