NASLOV FILMA: Kelti

SCENARIO: Milica Tomović, Tanja Šljivar

REŽIJA: Milica Tomović

ULOGE: Dubravka Kovjanić, Stefan Trifunović, 
Katarina Dimić, Anja Đorđević, 
Milica Grujičić, Konstantin Ilin, 
Slaven Došlo, Nikola Rakočević, 
Nada Šargin, Jelena Đokić, 
Jovana Gavrilović

TRAJANJE: 106’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2021.

 

Rediteljka Milica Tomović je diplomirala sa omnibusom „Oktobar“ 2011. godine, pod mentorstvom Slobodana Šijana, a film je bio inspirisan desetogodišnjicom od 5. oktobra – demokratskih promena – u našoj zemlji. Publici je najpoznatija kao i rediteljka serije „Jutro će promeniti sve“ a svoje festivalske uspehe započela je već sa svojim kratkometražnim filmom „Tranzicija“ (2016.) Njen debitantski film „Kelti“ je imao svetsku premijeru na 71. Filmskom festivalu u Berlinu – Berlinale (Berlin Film Festival), a zatim je nagrađen najznačajnijom regionalnom filmskom nagradom Srce Sarajeva na 27. Filmskom festivalu u Sarajevu (Sarajevo Film Festival). Domaću premijeru „Kelti“ su imali na 27. izdanju Festivala autorskog filma u Beogradu.

Postavka ovog igranog ostvarenja je gotovo kamerna, radnja je skoro u potpunosti smeštena u jednoj kući tokom 1993. godine – godine hiperinflacije koja nikome ništa nije obećavala, bar ne onima koji su sa ove strane zakona. Dečiji rođendan Minje (Katarina Dimić) na kome se okupljaju drugari iz odeljenja kao i prijatelji njenih roditelja, predstavlja mikrokosmos u koji Milica Tomović smešta sliku celog društva.

Svaki karakter predstavlja određenu društvenu kategoriju u godini kada je dinar isto kao i ljudskost vrtoglavo gubio vrednost. Minjini roditelji (Dubravka Kovjanić i Stefan Trifunović) žive u, praktično, nepostojećem braku koji je slika depresije i inercije koja istovremeno vlada i celom zemljom. Minja je, međutim, maštovito dete sa dosta samopouzdanja, koje je očigledno dobilo dovoljno ljubavi da uspeva da izađe na kraj sa šikaniranjem dece iz razreda koja potiču iz više klase. Među decom rediteljka jasno portretiše klasne i socijalne sukobe koji su se razvili tokom devedesetih. Minjin ujak (Nikola Rakočević), lekar, koji je uspeo da sačuva humor i u teškim vremenima uspostavlja odnos sa porodičnim prijateljem Nešom (Slaven Došlo), i među njima se razvija možda jedini funkcionalan i zdrav odnos. Građanski rat u Bosni je u zaleđu lika usamljene Anke (Milica Grujičić), koja sa sobom nosi i duh tog podneblja, a ponajviše humora. Disfunkcionalni partnerski odnosi zasnovani na toksičnim mehanizmima ljubomore i posesivnosti ogledaju se u ljubavnom trouglu Zage (Nada Šargin), Tanje (Jovana Gavrilović) i Zagine bivše devojke Cece (Jelena Đokić). Ovaj trougao, nabijen erotskom energijom, sadrži u sebi dozu očajničke potrage za emocijama ljudi koji ne vide nikakvu perspektivu u životu. Jasna slika totalno sluđene omladine smeštena je u ulogu koju tumači Jovan Belobrković. Novonastali anarhista i panker, sa neonacističkom prošlošću kupi sve simpatije (možda i prevelike) svoje bratanice Tamare (Anja Đorđević), koja se rve sa sopstvenom adolescencijom u kući prepunoj različitih odnosa.

Fotografija koju potpisuje Dalibor Tonković čvrsto je i organski povezana sa montažom Jelene Maksimović obrazujući hipnotičku atmosferu filma. Mračna atmosfera je razbijena jarko bojenim kontrastima. Trenuci predaha i usporenja ritma postaju akcenti jer je celokupan narativ uronjen u frenetičan pijani ritam žurke. Ovakvi akcenti su snažno uokvireni kompozicijama koje deluju „izdvojeno iz vremena“, gotovo kao vrsta statičnih slika koje pružaju prostor da se udahne emotivno stanje junaka filma (gotovo sve scene sa Fićom, razgovori van kuće, sekvenca sa majkom i dizelašem).

Primetan je uticaj savremenog rumunskog filma budući da „Kelti“ imaju sličnosti sa strukturom i dramskom postavkom „Sieranevade“ Kristi Pujua, međutim, porodična saga koja govori o društvu, atmosferom, energijom i živopisnim likovima asocira na mrak u Felinijevim ostvarenima koji se crpi iz narušenih odnosa i sveopšteg stanja duha. Film obiluje narativnim rukavcima koji su snažni dramski znakovi, a upečatljiva je pojava Milice Mime Trifunović u ulozi glumice iz Narodnog pozorišta – jasan znak proboja korumpirane spoljašnjosti u mali svet junaka filma. Paralelna linija scenarija koja prati solističke, opasne, ali i komične avanture Fiće (Konstantin Ilin), Minjinog polubrata koji ne govori do same završnice filma, nosi zanimljivu simboliku. Kao nemi posmatrač, odbačen i izopšten, on ne mari za histerične svetove koji ga okružuju. Postavljen u startu kao čudan i „faličan“, ispostavlja se kao najstabilniji u svojoj različitosti. Njegova anegdotska sekvenca je katalizator za mnoštvo odnosa u kući. Njemu, takođe, pripada završnica filma – penjanje na drvo sa kog se vidi ceo grad u God shot-u, čime se dobija izmeštena tačka emotivne fokalizacije filma.

Stilski, u „Keltima“ je reč o realizmu, sa izuzetkom epizode u kojoj majka u noć – u usputnu, žestoku i strastvenu seksualnu avanturu sa dizelašem sa ulice (Ivan Jevtović). Ovaj stilski iskok istovremeno je ritamski i estetski. Cela sekvenca ima prizvuk sna i pliva na ivici realizma, sa prizvukom trilerske napetosti. Rediteljka prema dimenziji vremena ima blago drugačiji odnos, te iako postoji jasno struktuirano vremensko trajanje radnje, povremeno se stiče doživljaj da se u toj noći odigra ceo jedan život junaka filma, te da u kući vreme funkcioniše po zasebnim zakonima.

S obzirom da je, istovremeno, reč o pulsirajućem kolektivnom junaku, kao i izdvojenim junakinjama – majkom i kćerkom, glumačka igra važan je i jak stožer „Kelta“”. Likovi su pitoreskni a realistični, nezavisni ali i deo jednog većeg glumačkog organizma celog filma. Ipak najveći kvalitet ovog filma možda je rediteljkin rad sa decom. Ovaj, izuzetno zahtevni zadatak je podignut na novi nivo u domaćoj kinematografiji. Milica Tomović kroz liniju narativa koji prati dečije odnose pravi odraz sveta odraslih, vukući jasne a suptilne paralele. Spontanost sa kojom se deca kreću kroz film je na zavidnom nivou i upečatljivo boji njegovu poetiku kreirajući autorski potpis debitantkinje.

Značaj ovog filma ogleda se u pronicljivoj paraleli atmosfere koja je preovlađivala devedesetih godina i današnjice. Moralna i druga dezorijentisanost kao i humorističan odmak prema nemoći neke su od glavnih sličnosti. Činjenica je i da je autorka u vremenu u koje je smestila svoj debitantski film imala godine deteta iz filma, a da danas ima godine koje imaju odrasli likovi iz filma pa je tako njeno preispitivanje ovih okolnosti dvostrano. Po karakteru samog medija, svaki film je sam po sebi politički čin, ali je ovde reč o filmu koji se bavi primarno ličnim temama i životima, a zatim posredno preispituje uticaj političke situacije na živote junaka. Na ovaj način politika je prisutna ali nije nadređena već je integrisana u ono odakle potiče, karakter jednog društva.