NASLOV SERIJE: Čudnije stvari (Stranger Things)

KREATORI SERIJE: Braća Dafer

ZEMLJA: SAD

GODINA: 2016 –

PREMIJERNO PRIKAZIVANJE: 15. jul 2016.

Kada su pre tri godine Čudnije stvari ni od kuda postale kulturološki fenomen, stvar je bila sasvim jasna: nevina, iskrena nostalgična nota u borbi protiv zla bila je nepogrešiva u pronalasku puta do gledalaca. Čak i mi koji osamdesete ne pamtimo, pa bismo prema tome teško i mogli da budemo nostalgični u sećanju na njih, kroz Čudnije stvari bili smo uvereni da je to doba koje je sa razlogom glorifikovano i pozitivno mistifikovano, a Casio satovi-kalkulatori, referenciranje Ghostbusters-a i štreberski simpatična otpadnička četvorka glavnih likova svakako nije odmogla u kreiranju ubedljivog mita osamdesetih. Shvatanje zla koje preti njihovom rodnom Hokinsu kroz ono što poznaju – role play igru Dungens and Dragons (DnD) sa različitim grozomornim monstrumima, bilo je uverljivo, kao i njihova, opet kroz igru shvaćena, ideja o obaveznoj borbi protiv zla i preuzimanju tog bremena na svoja mlada pleća. Jednako je iskrena bila i opsesija četvorke do tad zatvorene u univerzum DnD-ja i podrum jednog od njih kao igračku bazu, devojčicom, i to misterioznom devojčicom sa super moćima. Drugim rečima, sve što su Čudnije stvari bile te 2016. igralo je za njih, za magiju osamdesetih uhvaćenu u nekom gradu usred Indijane, u kom klinci voze bicikle sa onim visokim metalnim ramom koji se izdiže iza sica, bezbrižno slave Noć veštica na ulici, u kom svi znaju šerifa i šerif zna sve.

Kada je godinu dana kasnije premijerom druge sezone Čudnijih stvari oboren rekord gledanosti na Netfliksu, niko nije bio preterano iznenađen: Mili Bobi Braun prethodno je bila na naslovnicama svih modnih magazina, sa svojih jako malo godina držala je motivacione govore i čak dobila jedan jednostavan, a prilično moćan grafit u centru Pančeva, pisalo je: Mili Bobi Braun, dečaci su doživljavali svoju slavu, dobijali nove uloge i uprkos nezgrapnoj borbi sa pubertetom održali dečačku slatkoću, a neki su se čak i slikali za Vog. Za razliku od prve sezone koja se desila ni iz čega, bez hajpa, bez marketinga, druga sezona očekivana je i dočekana skoro kao nastavak Blejd Ranera. Međutim, osim razlike u isčekivanju, gotovo da ništa drugo nije bilo drugačije: dva nova lika nisu ništa veliko novo donela, kao ni priča sama po sebi, ali svet Hokinsa i njegovih junaka bio je jednako šarmantan, sa svim prepoznatljivim simbolima koje smo već voleli – i voleći to što ih volimo, voleli smo i dalje, a magija se nastavljala. Logičan je bio potez ili bolje reči pokušaj kreatora serije, braće Dafer, da priču skrenu u neku drugu stranu, da ponude nešto novo, pa se tako misteriozna devojčica sa super moćima koja ulazi u pubertet, a da pritom o svojoj istoriji ništa ne zna, nametnula kao potentna vrata za pokucati. Međutim, jedina epizoda u drugoj sezoni koja prati odlazak El u potragu za „svojima“ naišla je na mnoga negodovanja publike (primera radi, na IMDB ta epizoda ima ocenu 6.1, dok sve ostale imaju najmanje 8.3), upravo zbog potpune promene setinga, koja je kao pritiskom na dugme isključila čitavu magiju sveta Čudnijih stvari, a braća Dafer bili su dovoljno dobri biznismeni da oslušnu publiku i usliše joj. Stoga je, treća sezona, a i publika, sasvim zaboravila na ovu epizodu i likove koji zamalo da uđu u seriju.

Iako je nakon druge sezone ushićenje blago splasnulo, ne može se reći da isčekivanja treće sezone nije bilo. Ne može se reći da po gledanosti sezona nije uspela. Ali, spisak „ali“ isuviše je dug da bi se Čudnije stvari mogle pohvaliti uspehom prve (pa i druge) sezone.

Kao prvo, zlo koje ovog puta preti Hokinsu, isto je ono zlo koje je već dva puta pobeđeno i zatvoreno u dubine zemlje. Laboratorija koja je uzrokovala izlazak zla u naš svet uništena je, te je trebalo naći novi prozor u svet zla, a karta je pala na – zle Ruse. Iako se čak i braća Dafer u jednom dijalogu našale na račun neverovatnosti i klišea nad klišeima da usled zle ruske radnje u nekom tamo Hokinsu iskonsko zlo gore od Rusa ponovno preti glavnim likovima, čini se da je ta jedna šala gotovo pa greška, s obzirom da se čitav narativ bazira na zloj radnji Rusa, te da problematika treće sezone uopšte ne bi postojala bez njih. Rusi su uspeli da izgrade čitavu podzemnu tvrđavu ispod Hokinsa, a očigledno gradnju niko nije primetio jer se na površini tvrđave nalazi novootvorena gradska senzacija – šoping mol. Kako šoping mol postaje novi centar svih sfera života u Hokinsu, mali biznisi odumiru, a Rusi plaćaju gradonačelnika kako bi ostao imun na proteste i žalbe malih preduzetnika. Osim što ovim braća Dafer nesumnjivo, premda površno, dovode u vezu zle Ruse i zli kapitalizam, ne promiče im ni da ubace par nacionalističkih replika poput „uradi ovo za svoju naciju, pobedi Ruse zbog Amerike“. Sentiment detinjstva i nostalgije Čudnijih stvari ne samo za osamdesetima, već i za detinjstvom kao takvim, nije dozvoljavao uplitanje političkih pitanja, a čak i da jeste, onda bi opet bilo skaradno ostaviti čitavu političku priču na nivou zlih Rusa čiji se razlog i ideja delovanja nikad ne sazna – osim što probijaju tunel u drugi svet, niko ne zna šta time žele da postignu, kao ni da li su u svojim bazama u Rusiji, koje se u par navrata vide, nešto postigli probijanjem tunela. Rusi, dakle, žele da naškode Americi praktično samo zato što su Rusi.

Drugo, koliko je bilo čari u jedinstvu u borbi protiv zla u prvoj sezoni, toliko je sada borba rasparčana, pa tako četiri strane pokušavaju da prokljuve u srž problema na četiri fronta. Iako je jasno da će se u nekom momentu sve strane sresti i ujediniti, jer je samo tako zlo pobedivo, na ujedinjenje se čeka i čeka i čeka do poslednje epizode. Osam epizoda premalo je da bi se ispratila sva četiri fronta, tako da uvek neki ili više njih biva zapostavljeno. Iznenađujuće, front koji privlači najviše pažnje, jeste onaj koji ima najviše novih likova i to verovatno ne zbog njihove simpatičnosti ili posebne razrađenosti, već pre svega jer je sa starim i omiljenim likovima pošlo naopako. Naime, iako je jasno da dečaci ne mogu ostati dečaci zauvek i da će u nekom trenutku DnD biti zamenjen pubertetskim težnjama, te da se to neće desiti kod svih istovremeno, pa i da će neko propatiti u tom preobraženju, odrastanje likova Čudnijih stvari deluje isuviše forsirano i strmoglavo gurnuto u tu stranu, samo jer bi tako trebalo da bude. Bajka serije čiji junaci kroz fikciju razumeju stvarnost lagano se seli u iskonstruisanu stvarnost, pa tako tri od četiri dečaka imaju devojke (pritom deluju isuviše mladi da bi 75% uzroka imalo ljubavnu vezu, ali možda je to zaista praksa u manjim američkim gradovima), a istovremeno sva trojica imaju ljubavne probleme. Umesto likova dobijamo njihove ljubavne probleme koji se identični ponavljaju iz epizode u epizodu, a da čak ne uspevaju ni da izazovu saosećanje ili nostalgiju ka dečačkim ljubavima.

Verovatno svesni manjkavosti originalnih čari Čudnijih stvari, braća Dafer grčevito se drže za pop-kulturne reference osamdesetih, pa se tako na primer u bioskopu šoping mola daje Povratak u budućnost, kao siguran džoker iz rukava za nostalgičare. Poznati hitovi osamdesetih koji prate seriju više podcrtavaju očigledno, nego što doprinose na bilo koji svrsishodan način – kada nove najbolje drugarice El i Maks, a pritom obe posvađane sa svojim momcima, idu u mol na terapiju šopingom protiv ljubavnih jada (u trinaestoj godini), čitavu njihovu eskapadu prati razdragana melodija i reči „You know that we are living in a material world. And I am a material girl“. Možda su zli Rusi uzrokovali i pojavu žene koja materijalizmom leči svoju emotivnu nestabilnost?

Kraj treće sezone u (gle klišea) zimom, snegom i vejavicom okupanom krajoliku Rusije, gde u prljavim i zarđalim tamnicama boravi jedan od zlih monstruma, nagoveštava iseljenje Čudnijih stvari iz Hokinsa u Indijani, koji je već odavno postao premali za apetite braće Dafer. Međutim iseliti Čudnije stvari iz Hokinsa ujedno znači ubiti sve što Čudnije stvari jesu – odnosno, što su bile.