Kritika filma Crveno nebo

NASLOV: Crveno nebo (Roter Himmel) / REŽIJA I SCENARIO: Kristijan Pecold / ULOGE: Tomas Šubert, Paula Ber, Langston Uibel, Eno Trebs / TRAJANJE: 103’ / DRŽAVA: Nemačka / GODINA: 2023.

Čini se da je odnos neukrotive prirode i modernog čoveka jedna od vodećih tema u filmu trenutno, a najnovije ostvarenje nemačkog reditelja Kristijana Pecolda nije izuzetak. Predstavljajući vatru kao drugi deo trilogije o elementima, Pecold se u savremenom kontekstu poigrava ustanovljenim obrascima klasičnog evropskog umetničkog filma o buržoaskim letnjim avanturama.

Glavni lik, Leon (Tomas Šubert), je isfrustrirani mladi pisac, koji zajedno sa bliskim prijateljem, vizuelnim umetnikom Feliksom (Langston Uibel), odlazi u vikendicu u šumovitom rejonu priobalnog mestašca na Baltičkom moru. Glavna namera dvojice saputnika jeste da iskoriste bekstvo iz grada kao priliku za rad na svojim umetničkim karijerama. Samoća koju Leon priželjkuje ometena je saznanjem da u kući, na poziv Feliksove majke, već boravi neobična devojka Nadja (Paula Ber). Odnosi između aktera iz dana u dan se komplikuju, dok je seoce u kom obitavaju opkoljeno alarmantnim brojem šumskih požara.

Crveno nebo ističe se kao izuzetno vizuelno promišljen film, koji kroz pažljivo izabranu paletu stvara dihotomiju hladnih i toplih tonova. Impresionistički kolorit stenovite obale čini da njihanje travki na vetru podseća na titrave pokrete četkica. Sa druge strane, u mikrokosmosu Pecoldovog ostvarenja, plava boja vezuje se pre svega za noć (postignuta „dan za noć“ tehnikom, što navodi i sam autor), koja je uvek prebojena dubokom i tamnom teget nijansom. U kontrastu sa destruktivnim, nezaustavljivim i prezasićenim crvenim požarima, plava predstavlja momenat kad se protok filmskog vremena usporava, a kamera postaje statična i intimna.

Ipak, ni tu se ne zaustavlja domen frustracija glavnog lika. Leon provodi besane noći slušajući nokturnalne igrarije neželjene gošće u sobi pored, koje nijednom nisu prikazane na ekranu. Pecold se, u ovoj i drugim scenama, pronicljivo služi sonornom dimenzijom dešavanja izvan kadra da evocira nervozu i nestrpljenje. Jedan od upečatljivijih zvučnih motiva jeste zujanje muve koje penetrira idilično dangubljenje u osunčanoj bašti. Reklo bi se da su sve audiovizuelne komponente udružene da ukažu na Leonovu uznemirenost i nemogućnost lagodnog boravljenja u trenutku. Ovo dovodi do velikog broja „komičnih“ momenata, nekarakterističnih za rediteljev opus, pa možda iz tog razloga i neuspešnih. Oni obično proizilaze iz puke situacione neprijatnosti, koja u ustima može ostaviti gorak ukus svojevrsne prilagođenosti ukusima mase.

Ako se ovo, pak, shvati kao promišljena kritika protagoniste Leona, može se pohvaliti Pecoldova referencijalna nepredvidivost i fluidno talasanje kroz meandre različitih žanrova. Neprestano izneveravajući očekivanja gledalaca, Crveno nebo je film sačinjen od niza naizgled bezizlaznih peripetija koje se podsmevaju antiheroju u centru fabule. Lik šarmantne Nadje, koju tumači nezvanična muza Pecoldove trilogije Paula Ber (prvi deo, film Undine (2020), gravitira oko elementa vode), sama po sebi predstavlja transžanrovski trop atraktivnog ženskog „uljeza“ čije postojanje ruši poredak prijatelja u izmeštenoj sredini. Ovaj model ima svoj odjek i u hororima poput Hajde da uplašimo Džesiku do smrti (Let’s Scare Jessica to Death, Džon D. Henkok, 1971).

Nadja, ipak, nije vampiroliko biće, uprkos naizgled neuhvatljivoj i zavodljivoj prirodi njenog lika, skiciranog od strane muškaraca u njenom okruženju. Ona je reminiscencija na Romerovu Kolekcionarku (La collectionneuse, 1967), koja svojom bezbrižnošću i ležernim prepuštanjem instinktima dosipa so na egoističnu ranu nadobudnog mislioca suprotnog pola. Iako već na prvi pogled biva očaran Nadjinom poletnom siluetom, on je uznemiren nemarnim ponašanjem misteriozne devojke. Nadja prekraćuje ennui prolongiranih letnjih obdanica vileneći na biciklu, vodeći ljubav sa čuvarom plaže i gomilajući zavidnu količinu neopranih sudova. Premisa glavne junakinje može se shvatiti kao izrazito feministička, budući da ukazuje na lomljivu (ne)muževnost emotivno impotentnog Leona.

U finalnom činu ostvarenja u prvi plan izranjava do tada periferna nit filma – pitanje klimatskih promena. Tema koja je izuzetno aktuelna ne samo u svetu filma, već na savremenoj kulturno-umetničkoj sceni uopšte, ovde se manifestuje kao simbolično „spaljivanje“ stereotipa francuske konverzacione arthaus drame. Ovaj tip filma, čiji se sadržajni prethodnici mogu pratiti još od galantnih zabava i frivolnih vrtova uživanja rokoko stila, ispunjen je trivijalnim problemima podmirenih pripadnika srednje i više klase obdarenih privilegijom dokolice u vidu višesatnih egzistencijalnih diskusija. Pomeranje težišta radnje svakako jeste najupečatljiviji dramaturški obrt, u kom su Pecoldovi likovi primorani da transcendentiraju sitničavost i ustuknu pred rasplamsanom, rušilačkom stranom prirode.

Pecoldov (delimično) meta rasplet daleko je od izlizanog i predvidivog „sve je ovo bio samo san“ razrešenja. Crveno nebo se u celosti može shvatiti kao alegorija za katkad beznadežni proces stvaranja i odnosa umetnika sa lomljivim objektivom kroz koji tumači svet oko sebe. Film preispituje kredibilitet visokoumetničkog medijuma i njegovo upitno mesto u „borbi“ sa gorućim temama sadašnjice.

(Naslovna fotografija (Christiam Shulz, Shramm Film) objavljena je uz odobrenje press službe festivala Slobodna Zona.)