NASLOV FILMA: Zlatni dečko SCENARIO: Ognjen Janković, Vuk Ršumović, Aleksa Ršumović REŽIJA: Ognjen Janković ULOGE: Denis Murić, Andrija Kuzmanović, Igor Benčina, Petar Strugar, Ljubomir Bulajić, Jovana Gavrilović, Alisa Radaković, Vladimir Kovačević, Tihomir Stanić, Strahinja Blažić TRAJANJE: 90’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2022.
U svom scenarističkom i rediteljskom celovečernjem prvencu Ognjen Janković, većini poznat kao frontmen Beogradskog sindikata, napada i postiže – čist gol preko papuče. Objasniću. O fudbalu ne znam mnogo, a osim par osrednje uspešnih pokušaja da se pridružim dečacima u igri u školskom dvorištu, fudbal sam igrala jednom, tokom slobodnog vremena na sportskom kampu, u muško-ženskim mešovitim timovima, sa trenerom u jednom od timova. Iako je, kao igrač, trebalo da bude ravnopravan sa nama – treniranima, trener je ipak bio prvo trener, pa onda sudija i tek naposletku igrač. Prvi gol svog tima proslavio je usklikom „Čist gol preko papuče!“. Papuče su bile namesto stativa, lopta je prošla pored golmana, a preko jedne od papuča i trenerov tim poveo je 1:0. Ovaj gol naišao je na negodovanje protivničkog tima, ali je nakon kraće rasprave prihvaćen jer je ipak pre svega bio „čist gol“, pa tek onda „preko papuče“, mada ga to, neosporno, donekle diskredituje. Jankovićev „Zlatni dečko“ je dakle čist gol − isplaniran, izveden i postignut, ali ne i sasvim između papuča.
„Zlatni dečko“ je drama o fudbalu i svemu oko njega, uključujući sitan i krupan kriminal, politiku, lični interes, zapravo fudbal, drogu, pedagogiju, ljubav, prošlost i budućnost, uz neočekivani izuzetak navijača i huligana. Suštinski pak, „Zlatni dečko“ fudbal i sve oko njega koristi kao zavodljiv kontekst u koji smešta i na čijem primeru razvija kompleksne, mada i ne i sasvim nepredvidive odnose mnogih svojih likova. Okosnica filma je priča zlatnog dečka lično, vunderkinda internacionalnog fudbala, Denisa Markovića (Denis Murić), koji zbog problematične naravi biva izbačen iz neimenovanog stranog kluba, te se sa devojkom (Alisa Radaković) i priučenim ali požrtvovanim menadžerom Čakijem (Andrija Kuzmanović) vraća za Srbiju. Tu ga problematična narav i rastrzanost između različitih želja još više sputavaju, te upada u vrtlog bluda i razvrata, odlučan da zauvek napusti fudbal. Stvari se dodatno komplikuju kada Čaki „utopi“ Denisa za dug, braći Soniju (Petar Strugar) i Džoniju (Ljubomir Bulajić) koji su pak odlučni da zarade na Denisovom talentu. Međutim, da bi oni zaradili na njegovom talentu, Denis ipak ne bi smeo da napusti fudbal, što je zadatak koji na sebe preuzima Maki (Igor Benčina), Sonijev i Džonijev prijatelj, doskorašnji zatvorenik. Sve do početka odnosa Makija i Denisa film grca u sopstvenoj pompeznosti, da bi tek u ovom naočigled nemogućem spoju konačno prodisao.
Međutim, upravo iz ovog prethodnog paragrafa proizilazi problem, odnosno papuča „Zlatnog dečka“, koja je praktično isključivo scenarističke (scenario Ognjen Janković, Vuk Ršumović, Aleksa Ršumović) prirode. „Zlatni dečko“ pripreman je u, sada već ustaljenom, domaćem produkcionom paketu film plus serija, što sasvim sigurno ima u najmanju ruku finansijsko opravdanje. Ipak, deluje da ovakva praksa retko uspeva da iznedri film i seriju jednakog kvaliteta, ponajpre usled scenarističkih kompromisa zbog kojih, kao u ovom slučaju, film kao kraća forma češće trpi. Naime, film brzopotezno prikazuje veliki broj likova, pokušavajući da u 90 minuta trajanja uvede likove, upakuje njihove pozadinske priče i objasni njihove međusobne odnose. Tako je, na primer, čitava jedna sekvenca s početka filma posvećena Čakiju i njegovoj kockarskoj navici, da bi s kraja prve trećine filma Čaki sasvim nestao iz priče, iako se isprva činio jednim od ključnih likova kako za Denisa, tako i za film uopšte. Ovaj problem eskalira u liku Sare (Jovana Gavrilović), Denisove drugarice iz detinjstva i potajne ljubavi, u kojoj, kako se čini, leži ključ za razumevanje Denisove prošlosti, a samim tim i objašnjenje njegove naravi. Međutim, prošlost Sare i Denisa data je u par kratkih flešbekova, koji ne uspevaju da pruže potpunu sliku njihovog odnosa i odrastanja u (valjda?!) hraniteljskoj porodici. Slično je i sa političarem koji će, zarad nama nepoznatih ličnih interesa, pokušati da odredi Denisovu (fudbalsku) sudbinu transferom na Kipar, gde se dešava nešto nama opet nepoznato, a pretpostavljeno loše. Uz svest o tome da serija postoji, film deluje kao niz trejlera za epizode serije, u kojima likove i sporedne priče dobijamo na kašiku, uz mnoštvo rupa u pokušaju krpljenja i neuspešan balans između likova kao funkcija i kompletnih likova kao nosioca zasebnih narativnih tokova.
Ipak i uprkos papuči, „Zlatni dečko“ postiže gol. Za razliku od gorepomenutih likova, u odnosu Makija i Denisa vidimo početak, razvoj i preobražaj, kako samog odnosa tako i Denisa i Makija. Staloženost Igora Benčine kao Makija graniči se sa hladnokrvnošću i stoji nasuprot prkosnoj energiji Denisa Murića kao – Denisa. Iako često nedovoljno razgovetan, Benčina svojim svedenim izrazom i enigmatičnošću uspeva da Makija prikaže kao višeslojnog lika, ne ostavljajući prostora da Maki bude viđen samo kao „bivši zatvorenik“. Sa druge strane, Murić, kome je ovo prva glavna filmska uloga posle debitantske u „Ničijem detetu“ (2014, r. Vuk Ršumović), opravdava epitet svog lika – zlatan. Murić sa lakoćom, a bez usiljenosti donosi Denisovo ludilo, neukrotivost i bunt, da bi opet, uverljivo izneo i scene sa Makijem u kojima se Denis ogoljava i postaje ono što suštinski i jeste – dečak, u potrazi za razumevanjem, prijateljem, ljubavlju, a verovatno i očinskom figurom. Ubedljiv je i kao fudbaler, fizički i ponašajno, sa dozom nadobudnosti jedne fudbalske zvezde. Uopšteno, film obiluje glumačkim uspesima. Petar Strugar i Ljubomir Bulajić kao Soni i Džoni izlaze iz svojih ustaljenih uloga, čineći kriminalce u usponu šarmantnim (Strugar) i sirovim (iznenađujući Bulajić). Valja pomenuti i Strahinju Blažića i Tihomira Stanića kao negativce suprotstavljene dopadljivijim negativcima Soniju i Džoniju, a o kojima u ovom tekstu nema više reči zarad izbegavanja otkrivanja radnje filma. Andrija Kuzmanović kao Čaki potvrđuje značaj svog imena na domaćoj sceni, još jednom u nizu uverljivih uloga, gde Čakija čini simpatičnom sitnom ribom fudbalskog menadžerstva. Jovana Gavrilović Saru donosi kao „girl-next-door“, međutim usled manjkavog scenarija, uspeva da je okarakteriše jedino kao razdraganu. Naposletku, Alisa Radaković odlučnošću u izrazu skreće pažnju na sebe kao Denisova devojka, okarakterisana kao „žena fudbalera“, popularno sponzoruša.
Glumom „Zlatni dečko“ prevaljuje papuču, dok gol trese produkcionim i vizuelnim kvalitetom. Fudbal je u filmu prikazan dinamično, često iz Denisove perspektive, uz korišćenje tzv. snorricam-a pričvršćenog za telo glumca spreda, gde Denisovo lice vidimo iz blago donjeg rakursa, u krupnom planu, dominantno i centralno, stičući doživljaj da utakmica zaista i jeste pod njegovom kontrolom (kamera Luka Milićević). Glumci-fudbaleri su uigrani, življi od igrača u ponekim mečevima domaće reprezentacije, uopšte, fudbal u filmu izveden je na zavidnom nivou. Vizuelni efekti, poput velike internacionale utakmice, uverljivi su i dostojni jednog blokbastera. Scene seksa su suptilne, nežne, uz statičnu kameru kao nemog posmatrača, ali bez voajerske konotacije. Žurke ne deluju jeftino ili kao da je manjkalo statista, a kvalitet im upotpunjuje bogat soundtrack filma, iako je skoro pa naslovna pesma Slobodana Veljkovića Cobija (i trubačkog sastava Tornado), predodređena da bude veliki hit uz Cobijev prepoznatljiv miks urbanog i narodnog, ostala nedovoljno iskorišćena sa svega nekoliko desetina sekundi refrena.
„Zlatni dečko“ bioskopsku 2022. domaće kinematografije otvara pogađajući u centar mete publike temom u kojoj je fudbal najvažnija sporedna stvar kriminala, sa atraktivnim glavnim muškim likom dovoljno nesavršenim da se sa lakoćom idealizuje, sjajnom glumom i blokbasterskom estetikom. Pored neospornih, a pre svega scenarističkih mana, „Zlatni dečko“ predstavlja bitan uspeh domaćeg komercijalnog filma, pogotovo kada se uzme da je u pitanju debitantski film, a kao entitet za sebe mogao bi da zasija zlatnim sjajem tek u seriji (nažalost, ili na sreću).
