Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Bilo je samo pitanje vremena kada će ekološka svest (iznova) prodrti u regionalni film. Mjesta koja ćemo disati stoga valja pozdraviti i za savremen i ubedljiv, premda ne posebno inovativan, pristup problematici, uz žal što mu nedostaje oštrina Pavićevog Nultog krajolika (i nekih jugoslovenskih pionirskih radova, poput Strupa Maka Sajka). Prodisaće i te slike, da punijih pluća kažu da se gušimo. I tome se, zadihano, unapred radujem.
Stric je dakle spreman da protagoniste i publiku drži kao taoce sve dok kolektivno ne priznamo da nam je dosta površnog znamenja jedne dekade. Film takođe pokušava da nas što duže zadrži u osamdesetima, jer i sami znamo šta sledi nakon toga, dok svet u duhu ciklične mode bude istraživao devedesete. Nespremni za čist konzumerizam bez buđenja traume, možda ćemo i sami poželeti makar još jedan – ma koliko bolan – Božić sa stricem.
Aleksandar Sokurov je prvi inostrani laureat nagrade za životno delo „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“, koja mu je dodeljena u subotu 26. novembra na 28. Festivalu autorskog filma. Do kraja festivala, njegovom filmu Bajka, odnosno segmentu nazvanom „More naroda“, dodeljena je i nagrada „Vlada Petrić – za najsinematičniju sekvencu”. U tekstu S one strane jave, […]
Osobenost Komljenovog stila leži u načinu na koji ne gradi, već razgrađuje priču, u sposobnosti da uvede aktere, a da od njih pritom ni u jednom trenutku ne načini likove (što između ostalog postiže i obezglašavanjem: govor – monolog, nikad dijalog, večito je u off-u), u veštom izbegavanju oblikovanja jednoznačnih međuljudskih odnosa, u preispitivanju spone čoveka i prirode, gde je čovek viđen i kroz ono što jeste, što nosi (telo) i kroz ono što tvori (gradovi), u naklonosti prema ulančavanju i klasifikaciji (tripartitna struktura filma – tri dominantne boje – tri prirodna elementa), u nestabilnosti identiteta, veza i, pre svega, u pojavnosti vode.
„Želimo da snimamo što više, zbog toga se bavimo filmom. To je igra i maštanje, i mislimo da mogu da se pronađu načini. Svi preokreti u kinematografiji su se dešavali iz nužnosti. Kada nemaš normalne uslove da snimaš, onda pronađeš način da postaviš novi stil u odnosu na situaciju u kojoj se nalaziš.“
Višeslojne teme sa kojima se autor hvata ukoštac, kao što su reartikulacija maskulinih rodnih atributa, složenost dubinskih prijateljskih odnosa, odnos pojedinca i kolektiva, zahtevaju zrelije gledište i daleko promišljeniji pristup.
Ove godine, članovi i članice Filmoskopije učestvovaće u različitim aktivnostima na predstojećem Festivalu autorskog filma (FAF), koji će biti održan od 25. novembra do 2. decembra u Beogradu.
Da li ste videli ovu ženu?, Jausovom terminologijom rečeno, ne samo da izneverava horizont gledaočevih očekivanja, već ga takoreći poništava, stvarajući pritom uzbudljiv, žanrovski varijabilan sklop u stalnoj smeni drame i komedije, sa fantazmagoričnim elementima. Udruženo sa izuzetnom glumačkom igrom Ksenije Marinković – emotivno bogatom i izvanredno transformativnom – i brojnim upečatljivim cameo-ima (Boris Isaković, Isidora Simijonović…), ovo ostvarenje predstavlja inspirativan eksperiment koji, kao i njegova protagonistkinja Draginja, iskače iz sopstvene kože.
Festival američkog nezavisnog filma – Indie Belgrade ispostavlja se kao prostor u okviru kog se ne samo predstavljaju, već i aktivno teorijski promišljaju ostvarenja savremene severnoameričke nezavisne produkcije. Plastička ilustracija fluidnosti koncepta – (američkog) nezavisnog filma – na određen način sumirana je u pratećoj festivalskoj publikaciji koja predstavlja zbornik tekstova sa prošlogodišnje konferencije „Nezavisni autori u novom veku tehničke reprodukcije“. Polifonija u njoj sabranih autorskih glasova pruža multiperspektivno sagledavanje fenomena, koje negde svesno, negde nesvesno potvrđuje da je reč o široko rasprostranjenom pojmu i „ozloglašeno teškom konceptu za definisanje“.
Suženje formata slike, pa zatim dodatno suženje u skoro uvek dubinskoj kompoziciji kadra, sa stalnim scenografskim „preprekama“ u prednjem planu koje skrivaju ili sprečavaju gledaoca da vidi deo kadra, govore o klaustrofobičnom osećanju suženja sveta pri ličnoj tragediji. U ovom stilskom ključu Lerotić tretira i zvuk, ostavljajući ga često „suvim“ i stvarajući zaglušujuću tišinu.
Da li najjasnije pamtimo ono što se fizički urezuje u nas (prema Ničeu: upisuje u telo)? Da li je suočavanje sa tegobnom uspomenom mučnije od hroničnog samozavaravanja? Da li, ukoliko pođemo od premise da čovek koji poseduje neograničeno pamćenje nije u stanju da misli, možemo ispravno odrediti kog se sećanja treba osloboditi? Da li se istorija ponavlja ako je zaboravimo? I da li je na kraju bitnije pogledati direktno u pomračeno sunce ili zažmuriti i spomenuti nešto lepo?
Vraćanje korenima je nemoguće kao i povratak kući, promene su grube, brze i nezaustavljive. Ali u ovakvim selekcijama, klice novih glasova mogu da donesu svet u kome nežnost nije samo prevareno očekivanje, već preduslov za neophodne promene.