Filmoskopija

Kratkometražna ostvarenja Glava od cigle Aleksija Manantija i Čekaj me ovde Alekse Borkovića progovaraju o začaranom krugu nasilja, iracionalnim provalama mladalačkog gneva, o snažnoj potrebi individue da se adaptira na okruženje, ma koliko da je ono agresivno i apatično. Ove filmske priče oslikavaju emotivno nabijen događaj u životu protagonista, pri čemu u prvom pratimo subjektivnu vizuru zlostavljača, a u drugom žrtve. Povezuje ih autorsko nastojanje da putem razotkrivanja istine o ranjivim porodičnim odnosima i društveno- političkom sistemu prodru da samog junaka.

Na kraju, ideja da se ova dva filma prikazuju kao diptih ostaje upitna, imajući u vidu da se razlikuju po narativnoj strukturi, ulozi naratora i odnosu prema temi, mada nedovoljno da predstavljaju kontrast. Povezani jedino arhivskim materijalom jednog autora, Non-Aligned i Ciné-Guerrillas: Scenes from the Labudović Reels su dokaz da ponekad celina ipak nije veća od zbira delova.

Velike teme sa sobom najčešće nose velike filmove, a male priče, iako neretko veće od ovih koje pune novinske naslove, film često ostavljaju u toj saosećajnoj i nepravednoj kategoriji „malih filmova”. Posle sunca je baš to – mali, a veliki film.

Čitav dijapazon tehnika i referenci kojima se Rakonjac služi kako bi stvorio dva prilično različita okvira sa sobom nosi rizik: trebaju li jednoj slici dva rama? Ipak nejasnoće koje proizilaze iz ove hibridizacije ne potiru značaj Klaksona kao filma koji ne samo da svedoči o upućenosti jugoslovenske kinematografije u internacionalne tokove, već se, čak i danas, čini stilski uzbudljivim i svežim, kao svojevrsni kinematografski joie de vivre.

Ovaj film na koncu ostavlja utisak da sama autorka nema dovoljno poverenja u svoju ideju, ili u njenu jasnoću i relevantnost, te je preopterećuje metaforama da bi joj dala legitimitet. To možda govori i o dubljem problemu, odnosno da bavljenje intimističkim temama i ženskim likovima bez predznaka muškarca još uvek plaši i same autore i autorke čak i kada se opredele za njih, jer se očigledno radi o još neosvojenom dramskom prostoru na Balkanu.

Harizma Brendana Frejzera je samo pojačana prostetikom, njegovo oznojeno, ozareno lice je odlično osvetljeno i sija dobrotom kad izgovara repliku „Ljudi su sjajni!“. Metanarativ je snažan koliko i sam film – povratak na veliko platno neupitno voljenog glumca proračunat je postupak, koji Aronofskom nije stran (Rvač, 2008). Ovog puta, u pitanju je omiljeni glumac generacije koja možda neće moći da sebi priušti nekretninu i zdravstveno osiguranje, ali zato dominira internetom do te mere da je film nedeljama bio ocenjen sa 10/10 na IMDB-u, mada mu je rejting trenutno u trendu opadanja. Kritika i javnost se, doduše, slažu da ova uloga Frejzeru predstavlja renesansu u karijeri i da ga čeka uzbudljiva sezona dodele nagrada. Aronofski renesansu doživljava na svakih deset godina, mada će samo vreme pokazati da li je ovom prilikom preskočio jedan ciklus.

Slika Slovenije koju Šantić predstavlja razbija mnoge pozitivne predrasude o „najčistijoj zemlji na svetu.“ Njegova Slovenija je siva i mračna, ali ne bez nade. Da bi nastavili dalje, život, sećanja, ali i filmove, moramo videti budnim očima.

Osim živopisnih likova, uravnotežen odnos tragedije i komedije i bajkoviti prikaz svevremenih egzistencijalnih problema je ono što definiše novo ostvarenje Martina Makdone, koje, kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnim filmom Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju, može svojim glumcima doneti značajne nagrade, ali i biti tiha voda u trci za Oskara za najbolji film.